Ко то тамо разбија Србију

Србско и православно на удару

Својевремено је неки “приватни мислилац” изјавио да, у свету у коме је све постављено наопако, “власт уништава слободу”, што је потписника ових редака, наивног какав је, пре три-четири дана (27. новембра) навело да у те три наведене речи смести вест да су председништва Лиге социјалдемократа Војводине, Демократског савеза Хрвата у Војводини и Војвођанске партије, на заједничкој седници у Суботици, усвојила Меморандум о будућности Војводине и поручила да “Војводина није проблем, већ је решење проблема”.

Датум за речено седничарење није случајно одабран: меморандумџије су своје исто(не)мишљенике подсећале да су 25. новембра (1918), на Великој народној скупштини у Новом Саду, Срби и остали Словени из Баната, Бачке и Барање одлучили да се непосредно присаједине Краљевини Србији, те да је 29. новембра (1943), на некаквом шумском заседању, одлучено и да се “Југославија има изградити на демократском принципу као државна заједница равноправних народа”.

О каквој се “равноправности” радило, показује податак да Србија тамо уопште није имала својих представника; присутни “важни другови” оправдали су њихов изостанак кратким саопштењем да, због ратних услова, трамвај од Београда до Јајца није саобраћао. Ако је и било оних за које се по имену или презимену могло чинити да су били Срби, Милован Ђи­лас (1911-1995), један од најзна­чај­нијих кому­нистичких идеолога југословенског ратног времена и prvih десетак послератних година, објаснио је да су ус­та­ше пристале на сарадњу са србским комунистима, и признавале их, само због тога што су сматрали да су они “поста­јући кому­ни­сти пре­стали бити Срби”.

Па, кад је већ тако, разумљиво је што су се обе стране, и комуни­стичка и уста­шка, обавезале да ће заједнички, свим располо­живим сре­дстви­ма, “уништењем свега што је српско и пра­во­славно… сваке Југословенске владе и Српског на­ро­да, као носиоца српске хегемоније”, радити на рушењу и коначном уништењу Кра­љевине Југославије.

Овога пута, у Суботици, исте те две стране поново су се среле, с тим што се сада не баве Југославијом већ Србијом, а подразумева се да им је србско и православно и даље на мети.

Александар Оџић (1968), из Војвођанске партије, тражи да се “Војводини врати политички и економски суверенитет”, баш као да је тако нешто (суверенитет) постојало, “а грађанкама и грађанима Војводине достојанство и право на нормалан живот”.

Оно прво засновано му је на прогласу Централног комитета Комунистичке партије Југославије од 15. априла 1941. године (датом из Загреба, под окриљем тек створене усташке Независне Државе Хрватске), који “народе Југославије: Србије, Словеније, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Македоније и Војводине” позива да “не клону духом, збију чвршће своје редове, дочекују уздигнуте главе и најтеже ударце”.

Уочљиво је да се не позива “народ Хрватске” јер се сматра да је стварањем усташке Хрватске сузбијена “србска хегемонија”, да Хрвати нису “клонули духом”, да су “чврсто збили своје редове” и да су спремни да “уздигнуте главе дочекају и најтеже ударце”; како им Немци нису били непријатељ, они су им били покровитељ, “сумњиви Срби” и даље су им били једини непријатељ.

И лако је уочљиво да се позива “народ Војводине”, што значи да су комунисти већ тада “видели” разбијену Србију и да су Војводину Србску већ тада “својатали” за усташе. Кад је Јосип Броз (1892?-1980) познатији као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне, средином маја 1941. године отпутовао у Београд не би ли тамо, у Ср­бији, дигао “устанак”, није Миле Будак (1889-1945), идеолог хрватског усташтва, упразно “објашњавао” да “нема драгоценијег средства за уништавање народа у Србији од Тита и комунизма. Тито ће закувати кашу у Србији, а има попри­лич­но лудих Срба који ће кренути за њим, а од тога се Срби никад неће опоравити”. Истога смисла била је свега четрдесетак месеци “млађа” изјава поменутога Броза, овога пута по доласку у “ослобођени” Београд (крајем октобра 1941), да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости”.

Револуције као терор

Оно друго, о правима “грађана и грађанки”, морало би сваком разложном човеку бити упозоравајуће, будући да су друштвене промене у Француској и Русији, које су се позивале на такво именовање и обраћање (“грађани и грађанке”) – чиниле то у крви до колена:

– Према пода­ци­ма објављеним у француској енциклопедији Quid, Dominique et Michele Fremy, Paris 1985, Lafont, страна 539, “мада су историјски ар­хи­ви о Терору (Француској револуцији – ИП) уништени 1919. године, зна се да је, ако се изузме ра­т у Вандеји, у Француској било отприлике 42.000 гиљотинираних, не узимајући у обзир стрељане, обешене, линчоване или прободе­не бајонетом. Рат у Вандеји… коштао је… преко 600.000 људских живота (други записи помињу 700.000 – ИП). Од тог броја, половина спада на становништво помрло од хладноће и глади, а међу тим жртвама је било 100.000 де­це. У борбама је погинуло 18.000 републиканских војника и 80.000 монархиста, а ликвидирано је 210.000 цивила”.

Код Биљане Ђурђевић-Стојковић (Верске секте и покрети, Ловци на душе, Београд 1997, 119-120) читамо да о Француској револуцији, том првом модерном новом светском поретку, многи аутори говоре као о “сатанској кланици”, “непотребном крвопролићу” и “почетку владавине терора” који ће се наставити и у совјетској револуцији^”. Један из те врсте пише да, “када је Француска револуција отишла својим путем, за собом је оставила преко милион мртвих Француза; разорену управу, трговину и пољопривреду; смањену вредност валуте и обезвређену уштеђевину народа”;

– Према подацима руске Централне статистичке управе (које су објавили Михаил Гелер и Александар Некрич у књизи Утопија на власти – Исто­ри­ја Совјетског Савеза, Подгорица 2000), 1922-23. го­ди­не од глади је умрло 5,053.000 људи. Прихвати ли се да је гра­ђа­н­ски рат од 1918. до 1920. године однео 10,180.000 живота, значи да је укупан број жртва за то време износио приближно 10% руског становништва. (Само у Доњецкој области побијено је милион ко­зака, што је чинило половину укупног становништва целе обла­сти). Дода ли се томе и око милион послератних емиграната из “револуционарног Октобра” (из Лиге народа, 1926. године, потекао је податак да их је било 1,600.000, а Лењин, Владимир Иљич – 1870-1924 – говорио је о два мили­о­на), онда ће се тек моћи сагледати чудовишни допринос лењинског поретка оновременој демократији.

Све то у складу са Лењиновим “тумачењем” да “Француска револуција није довољно далеко отишла^”, па је руски комунизам, са својим чисткама, показао колико се даље може отићи у крвопролићима и терору. А жељу да и од даљег оду даље, нарочито са Србима, исказали су касније и творци “социјалистичке револуције” у Југославији.

Мада су у југословенској револуцији (која се у југословенској историографији зове “Народноослободилачки рат и социјалистичка револуција”), и касније, “главни” били “другарице и другови” а не “грађани и грађанке”, југословенски “револуционарни” губици, званично саопштени убрзо по окончању ратних операција и “револуционарних подвига”, износили су 1,706.000 људи, од чега 305.000 погинулих у војничком саставу. (Укупан број погинулих врло је сумњив, пошто подаци Србске православне цркве казују да су срб­ски ратни губици износили око 2,400.000 душа). Зна ли се да су Немци званично признали свега око 300.000 жртава својих војних активности у Југославији (а они су се врло трудили да забележе чиме су се све бавили), остаје нам само да закључимо како су оне преостале жртве припадале комунистичко-усташком “револуционарном” споразуму.

Комунисти још увек делују

Ових дана, у Суботици, у недостатку ОногаСаЧелаКолоне, лигаши, војвођанери и хрвати окупили су се (“да је време и да ако није сада неће бити никада”) да докусуре оно што је претходних деценија успевало да како-тако опстане. Па ће Ненад Чанак (1959), увек лако препознатљив црнокошуљаш, вођа, или лидер, или фирер Лиге социјалдемократа Војводине, рећи да је Војводина “питање”, а да “свака друга Војводина значи оптерећење за Србију и фактор њене нестабилности. Управо због тога на нама је да то не дозволимо. Ми овде сви живимо и сви ми који овде живимо ћемо се окупити да овде где живимо буде боље”. Што значи да Србију треба “растеретити” тако што ће Војводина Србска бити из ње “извучена”, уз Чанково уверење да ће се Србије одрећи “сви ми који овде живимо” и да ће кренути за њим “да овде где живимо буде боље”, мултинационално, мултикултурално, богато и развијено.

Томиславу Жигманову (1967), шефу такозваног Демократског Савеза Хрвата у Војводини у коме се “обликују, изражавају и заступају колективни интереси Хрвата у Војводини (Буњеваца, Шокаца и других Хрвата у Војводини) ради остваривања политичких, културних, господарских и других циљева”, бившем Буњевцу из Таванкута врло заинтересованом за похрваћење бачких Буњеваца и Шокаца (јер без њих у Бачкој скоро да и нема “других Хрвата” – новембра 1918. године било је тек који више од хиљаде), чини се да је “препознао” хрватски интерес да у Војводини Србској “учествује у формирању озбиљне, модерне и проевропске политичке алтернативе”, у којој ће “аутономија Војводине бити у пуном капацитету”, а све зарад европских интеграција, ваљда најпре у хрватску, а касније можда европску.

Александру Оџићу из Војвођанске партије није до закукуљивања сопствених “мисли”, па отворено каже да “то што ви покушавате да пропагирате у Новом Саду и читавој Војводини, неће вам проћи! Војводина није Србија… Војводина није и никада неће бити Србија”. То своје залагање за отцепљење Војводине од Србије он ће сабити у свега две простачкопроширене реченице: “Кере лају, каравани пролазе, а Војводина ће бити Република! И ништа вам не вреди и ништа нам не можете”.

Да би се таква његова извансрбска (отпадничка) логика могла лако препознати, чак и у оквирима такозване међународне заједнице, он ће рећи да “ако Република Српска покрене процес сецесије из БиХ, онда и Војводина треба да преиспита свој положај у будућој државној заједници са Републиком Србијом”. Стога, он навија за прекид преговора Србије и Европске уније: “Ајмо русофили и остали, шта чекате, што пре покренете референдум о прекиду преговора Србије са ЕУ, тим пре ће Војводина бити у ЕУ” (http://www.espreso.rs/vesti/politika/122461/covek–sase–jankovica–trazi–otceljenje–vpjvodine–od–srbije–ko–je).

Разбијачки расположен, Оџић “мисли” да се “повељом УН-а признају права сваког народа на самоопредељење у циљу мира, међусобног уважавања и поштовања воље сваког колективитета па самим тим и појединца да одлучује о сопственој судбини”, али злонамерно прећуткује да су у припремама за сазив Велике народне скупштине у Новом Саду (25. новембра 1918) и стварање услова за доношење одлуке о непосредном присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, осим Срба, у месним народним одборима деловали и бројни припадници других словенских групација (Буњевци, Словаци, Русини, Шокци), док су Маџари, Немци и Хрвати били заступљени у мањем броју. По природи ствари, на ове три наведене групације као припаднике поражене стране у Великом рату, није се ни односила “парола” о самопредељењу, али је новосадска Велика народна скупштина ипак одлучила да се “несрпским и несловенским народима, који остају у нашим границама, обезбеђује свако право, којим желе да као мањина очувају и развијају народно биће”.

Са тим у непосредној вези, Скупштина је захтевала “да се оним Србима, Буњевцима и Шокцима, који и даље остају изван наших граница у другим државама, обезбеди правом заштите мањине њихов народни опстанак и развитак”, али се то, нажалост, није догодило. Посебно не у односима са Маџарском у којој је, после разграничења, остало најмање 327.000 припадника јужнословенског етничког порекла, углавном Срба, да би између двају светских ратова у Маџаре претопљено барем 150.000 душа; данас, по оптимистичкој процени, Срба у Маџарском има “чак” десет хиљада.

Тиме се, наравно, антисрбски дух (уистину: страно тело у србском националном бићу) Александра Оџића и његових меморандумџија, охрабрује да обећа како ће се “војвођански републиканци бескомпромисно борити за сва права која су одузета Војводини” у такозваној јогурт-револуцији (1988), али и да Србији запрети интервенцијом са стране јер су “околности у окружењу другачије у односу на оно што је било” пре тридесет година.

Мора бити да Александар Оџић већ засигурно рачуна са неким “са стране” – можда не верује у бројност својих “домаћих” исто(не)мишљеника –, иначе при потписивању помињаног антисрбског меморандума не би посебно истицао да је “важно да смо заједно и вечерас овде у Суботици”.

Важно бити “овде у Суботици”

А то “важно” садржано је у чињеници да у Суботици делује, преко своје канцеларије, некаква маџарска екстреми­сти­ч­ка организација Јобик чији су маџарски “екстремистички” послови усмерени искључиво на поништавање Тријанонског уговора о миру из 1920. године, оним који је западни Банат (без поморишког дела), највећи део Бачке и јужну Барању доделио Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Иако је тај маџарски “јобички екстремизам” добрим делом окренут против србског народа и србске државе, некоме у Србији ништа не смета да се Јобик тим пословима несметано бави и из Суботице, баш као да је тај екстремизам измишљен у србску корист.

Потписник ових редака проверио је на Википедији о чему се и о коме ради и “от­крио” да је Јобик (jobbik, десница) маџарска политичка странка крајње деснице, позната под именом Покрет за бољу Маџарску, странка која себе представља као “принципијелну, конзервативну и радикално патриотску хришћанску странку” и која је за основни циљ има заштиту “маџарских вредности и интереса”. Када се томе дода да неки медији, академици и политички противници у Маџарској оптужују Јобик за “фашизам, неофашизам, неонаци­зам, расизам, антисемитизам, мржњу према Циганима и хомофо­би­ју”, те да је та странка трећа по снази и у маџарском парламенту (имала је пре три-четири године четрдесет седам посланика) и, сходно томе, и у маџарској посланичкој делегацији у европском парламенту (три посланика), онда то значи да се србски северни суседи поново буде из триј­а­нонског сна, или бунила.

Све се то о Јобику зна, наравно, али се зато наши савремени тријанонци из Војводине Србске (“и шире” Србије) праве невешти. Међу њима налази се и Иштван Пастор (1956), председник Савеза војвођанских Маџара и председник Скупштине Војводине, који је “одрезао” (суботичкој експозитури Јобика) да “нам не треба нико, чак ни ко долази из Мађарске, да својим неодговорним понашањем изазива пожар, а затим одлази кући”. Он је разним маџарским јобицима поручио да војвођански Маџари живе заједно са Србима и са другим аутохтоним мањинама, с избеглим и расељеним лицима из брозовске Југославије, па и са расељеним лицима с Косова и косовским Роми­ма који су протерани из Западне Европе.

Не зна се посигурно да ли се међу овим двема последњим групацијама налазе и расељена лица из Метохије и метохијски Роми који су протерани из Запад­не Ев­ропе или, можда, Иштван Пастор прихвата шиптарску по­ли­тичку логику по којој Косово и Метохија, један део Старе, или Праве Србије, више не постоји, већ је то, по истој тој шиптарској номен­клатури, само Косово и ништа више. Па каже да “војвођански Мађари никада нису и неће бити протагонисти ни српског ни ма­ђарског национализма”, пошто они познају Јобик из деведесе­тих година прошлог века, “када су други, конкретно српски екс­тре­мисти, желели искористити своје Мађаре као топовску ђулад и послати их на погрешно ратиште, у циљу остваривања сопстве­не, себичне, дискриминаторске политике” (Агенција “Бета”, 021­-Е­-novine.com).

Прихватајући политичку вербалистику Брозовог времена, по којој је србски национализам најкужнија ствар на овоме све­ту, Иштван Пастор не може а да Јобиковим злочиначким намерама према србском народу и Србској Земљи не супротстави брозовске тезе о искључиво србској опасности. Он, наиме, те Јобикове намере не жели да види, већ се враћа на деведесете прошлога века, на време у коме је Јобик био, у основи, безначајна политичка странка, али и време у коме је србски народ у усташкој Хрватској и ислами­стич­кој Босни и Херцего­ви­ни био изложен геноциду. Улогу Југосло­венске народне армије која је тада била легална војна снага сма­њене Југославије и која је своју делимичну војну силу ставила у одбрану угроженог Србства на западној страни, Иштван Пастор проглашава “српским екстремизмом”. Позиве за мобилизацију војних обвезника у тадашњој држави, што значи и по Војводини Србској, такође сматра “срп­ским екстремизмом”, с тим што само обвезнике маџарске нацио­налне мањине, грађане истих права и обавеза као што су их тада имали и остали југословенски грађани, назива “топовском ђула­ди”. Одбрамбене војне акције србског на­ро­да на подручју Репу­бли­ке Србске Крајине и Републике Србске, Југословенска народ­на армија је, мање-више, пратила и надгледала правдајући се да је њен задатак “да штити припаднике свих на­рода и народности”, а многи њени “важни” војни команданти нису ни знали како се војска употребљава. За Иштвана Пастора, под­ручје Републике Србске Крајине и Републике Србске, на коме су Срби водили битку за биолошко очување сопствене националне суп­станце, било је “погре­шно ратиште”, а улогу Југословенске на­родне армије, односно “српских екстремиста” у тој одбрани, без обзира на стварну вредност њеног учинка (многи Срби рећи ће да је то било премало и да је она само помогла да се која стотина хи­љада србских избеглица из двеју западних србских република домогне Мајке Србије), он је назвао “остваривањем сопствене, се­бичне, дискриминаторске по­литике”.

У ту врсту “себичне, дискриминаторске политике”, Иштван Пастор вероватно сврстава и оно што се дешавало у време док је за те једвапобегавце из Републике Србске Крајине тражен простор за насељавање. Затечен 17. јуна 1994. године у Комесаријату за избеглице у Београду, потписник ових редака сазнао је од дво­јице момака из Баната да су у Комесаријат дошли да разговарају о пројекту за грађење кућа за избеглице у Крстуру (у Банату). Пи­тао их је зашто те радове не изводе у северној Бачкој, где су Срби у мањини. Кажу, хтели су то да раде у Велебиту, код Кањи­же, и у још неким местима, али општинске власти, у већини ма­џарске, не дозвољавају да се тамо гради тако нешто, да им се не ремети “де­мографска структура”.

Пастор, дакле, и овако и онако, али није једини. Тако је наступао и његов сународник Јосип Молнар, својевремено председник Удружења Маџара за отаџбину Србију, када је у једној радијској емисији (лета 1991), на хипотетичко питање да ли ће се некада десити да припадници неке мањинске групације у Србији почну да се изјашњавају као “Србијанци”, или “Срби”, као што они који се “на вечито” усељавају у Америку себе одмах проглашавају Американцима, без премишљања одговорио: “Никада”!

Против Србије, пред светом

Српска информативна агенција известила нас је 22. фебруара 2017. године (хттп://сиа.рс/интервју-2-2/интервју-александар-одзиц-борац-за-републику-војводину/) да су “догађаји у Каталонији отворили многа питања па и војвођанско. Борци за аутономију и самосталност Војводине подржали су одмах каталонске колеге на недавном референдуму који је тамо одржан, неки личним присуством као Ненад Чанак а неки одавде, стидљиво или, по некима, безобразно, наговештавајући да би и Војводина могла ускоро у Србији поновити сценарио виђен у Каталонији” .

Каталонија, знамо, налази се у Шпанији, знамо да Шпанија није признала оно што су шиптарски терористи именовали као републику косово, а знамо и да неки меморандумџије, страно ткиво на србском националном бићу, говоре да “Косово није Србија, него простор на којем живе неки људи који имају заокружену државну целину”, да је “јуначење паролама типа ‘Косово је Србија’ јалово и бесмислено”, да је то “додворавање једном делу јавности у Србији”, да је “Косово део Србије колико и Холандија”…

Али зато знамо и да Држава Србија још није предузела било какву меру да се изјаве или поступци њених нелојалних становника, усмерени на дробљене државне територије, сузбију у корист оних којима не пада на памет да за помињаним меморандумџијама иду у неку резервну отаџбину (или материну).

Биће да се и то неделовање Државе Србије, односно оних који у њој представљају власт и уништавају слободу (што је назначено у првој реченици овога текста), уклапа у запис књижевника Јована Ђорђевића (1826-1900), настао 1895. године:

“Ми, Срби, заиста смо чудновати људи. Ми смо пријатељи мира, слоге и братства са целим светом. Наша је девиза: ’Сваком своје’. Ми се ове хришћанске врлине придржавамо у толикој мери, да она већ прелази у грех према нама самима… Последица те наше грешне индоленције та је, да нас грабљиви суседи пљачкају и черупају са свих страна, а ми спокојно и са резигнацијом чекамо да нам они кажу шта је наше”.

Тачно тако, али је Јован Ђорђевић заборавио да каже да нас, најчешће, “грабљиви суседи пљачкају и черупају са свих страна” добрим делом благодарећи и онима који се у србском националном бићу налазе као страно ткиво жељно личне користи, без обзира на цену коју ће платити њихови ранији сународници.

Па се данас, у исто време када Хрвати, у Загребу, после подруг века укидају катедру за србски језик на којој су и научили да говоре и, потом, опће са свијетом, само Србима може десити да се баве хрватским захтевом за отварање лектората за непостојећи хрватски језик на Филозофском факултету у Новом Саду, као и отварањем “хрватског одјела у средњој Медицинској школи у Суботици” (https://www.dshv.rs/vojest/konferencija–za–medije–jos–uvijek–nerjeseno–pitanje–prostorija–za–hrvatske–udruge–u–neogradu-230), еда би хрватски школовани хрватски медицински радници у Војводини Србској могли примењивати хрватску терапију коју је својевремено осмислио Миле Будак: Трећину Срба побити, трећину прогнати, трећину покатоличити.

Нагр(а)дно питање

Да ли власт у Држави Србији, изабрана и доведена на место на коме се налази, зна да у Уставу Републике Србије пише и:

– да је “територија Републике Србије јединствена и недељива”;

– да се уставна “слобода испољавања уверења” (без обзира на то шта се подразумева под “уверењем”) и “слобода изражавања” могу ограничити “ако је то неопходно… ради заштите… јавне безбедности” и “ради зашите… националне безбедности Републике Србије”;

– да “сувереност, независност, територијалну целовитост и безбедност Републике Србије, њен међународни положај и односе са другим државама и међународним организацијама” уређује и обезбеђује Република Србија, а не којекакви вишекапићи.

А било би добро да бар неко у Држави Србији, макар и власт, зна да се “права припадника националних мањина” обезбеђују путем тридесетак уставних одредби, док о правима тамошњег најбројнијег народа и обавезама “припадника националних мањина” нема ни речи, што, наравно, противречи члану првом Устава који казује да је “Република Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама”.

Мада, то би могло значити и да мањинци нису људи, због чега би и Устав требало прилагодити сопственој одредби да је “забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу”.

Да и не помињемо Члан Десети којим су Срби лишени једнога од својих најпрепознатљивијих обележја.

Илија Петровић