Медиокритети савремени јунаци или канцер друштвених система који се убрзано шири?

Некада су се овде рађали јунаци, на бојиштима, њивама, у фабрикама, спортским борилиштима, у школама, науци, док у овом миленијуму као печурке после кише расту медиокритети о којима мало ко може и сме да пише а да погоди суштину и буде правилно схваћен. Жалосно је да у поплави примитивизма и ријалитизма губимо утакмицу са реалношћу, културом, образовањем, историјом, традицијама, обичајима, садашношћу и будућношћу,.. са животом вредним живота и достојног човека, у оном гордом значењу.

У последњих неколико векова, посебно у последњих 110г на овим просторима је било пуно турбуленција, животних успона и падова, националног буђења и огромне револуционарно креативне снаге са невероватном енергијом да се нешто у друштву коренито промени и да се издигнемо из просечности и сивила, каскања за другима и наслађивањима туђим животима уместо да живимо своје. Ницали смо из рушевина, крви, згаришта и у циљу остваривања сопствених снова и стварања услова за снове наше деце и будућих поколења прегалашки, мукотрпно и крваво радили не обазирући се на жуљеве, потоке зноја, умор и замор материјала. Градили смо и са сваким погледом иза себе и на оно шта иза нас остаје као минули рад били поносни и још спремнији, напуњених енергетских батерија за нове и нове изазове и животне победе.

Поља су цветала, њиве зеленеле, фабрички димњаци расли и димили, реке људи су ишле на посао и са посла, живот је постајао све лепши и лакши, остајало је и за уживања, море, одморе, путовања, викендице у природи, упознавања света и са новим искуствима и идејама се још више радило и стварао живот и држава на које смо били поносни. Дружили смо се, певали и туговали заједно са пријатељима, комшијама, родбином, другарима, колегама. Поносни смо били једни на друге, успех других је био и наш и обрнуто, кад загусти комшија је био најбољи и најближи род.

А онда нам је дошла демократија, силом су нас угурали у њу да не заостајемо за другима, индустријске револуције са истом и одједном смо се отуђили, осамили, учаурили, не само да се више не дружимо већ се и избегавамо, а окупљања су преко телефона, СМС-ова, таблета, имеилова, без потребе да се хода, трчи, негде иде, све у и из фотеље. Почели смо да завирујемо у туђа дворишта, туђе животе, и полако али сигурно нас навикоше на то те су многи постали овисници ријалитија и зависници много чега. Некада смо се дивили јунацима рада и у свим сферама друштвеног живота а сада звездама ријалитија примитивизма и ниских страсти, некада се зарађивало иновацијама, проналасцима, прегалаштвом, знањем и свеколиким умећима а сада пљувачинама, псовкама, примитивизмом и тучама језиком или бејзбол палицама.

Почели смо најлагодније да се осећамо у прошлости где нема потребе да се нешто доказујемо и истичемо, бијемо битке својих предака, а најжешћи су они који би да се освете за све војничке и политичке поразе својих ђедова. Како у животу најчешће страда трећи то страда наша садашњост и руше се мостови и путеви за светлу и срећну будућност. Све је подложно променама, ревизији, све се комерцијализовало, нема више ни спорта из ентузијазма и љубави, из родољубља и патриотизма се гинуло на спортским теренима, а сада је све по оној, „колико пара толико музике, резултата,…“ демагогија, политикантство, корупција, послушништво, сервилност, ботовање, спремност да се пљуне по историји и прошлости, по сопственој држави и будућим поколењима, уместо цвећа расте коров, димњаци су угашени, све се распродаје, чак и крв, воде и оранице што су једини гаранти опстанка било ког народа. Више није издаја поделити државу, ни капитулација, већ дипломатија, компромис, умеће, а бити јаничар, поданик страних господара и мучитељ сопственог народа гаранција за успех и напредак на друштвеним лествицама. Знање је глупост, диплома само формализам, породица сувишна, деца постају роба, тргује се свим и свачим, престиж, болесна конкуренција, нарцисоидност, сујета, охолост, безосећајност, несолидарност, агресивност, похлепа, алавост и жеља да се други експлоатишу и подрајмљују, пљачкају и муче постају опсесије и животни циљеви отуђених од свега и стварности. Спремни су да газе преко свих да би остварили своје болесне циљеве и планове. Они живе своје животе а другима причају бајке о бољем животу, наравно, мало сутрашњем.

Некада су се овде рађали јунаци, на бојиштима, њивама, у фабрикама, спортским борилиштима, у школама, науци, док у овом миленијуму као печурке после кише расту медиокритети о којима мало ко може и сме да пише а да погоди суштину и буде правилно схваћен. Жалосно је да у поплави примитивизма и ријалитизма губимо утакмицу са реалношћу, културом, образовањем, историјом, традицијама, обичајима, садашношћу и будућношћу,.. са животом вредним живота и достојног човека, у оном гордом значењу.

Највећа пошаст савременог доба, канцер који не бира ни органе ни узраст, добија конкуренцију у корупцији, канцеру друштва који се брзо шири. Највеће метастазе су у државним руководствима широм света и правосуђима, као и у Србији.

Има ли лека за канцере, има, природа је дала одговоре, али, болесна трка за профитом спречава мафије у свим сферама друштвеног живота да се људи излече, треба да се лече и трају само док имају пара.

Који је лек за канцер који захвата системе, друштва, читаву планету и почиње да се преко медиокритета и ботова шири и на космос? Само и искључиво један и спасоносни, сарадња, суживот, солидарност, кооперација, одговорност и поштење. У тим условима је места на планети и за 50 милијарди људи, без тога за највише милијарду. Пре него се одлучимо за шта смо и кога подржати, за ким ићи, помислимо шта радимо, шта остаје иза нас и како ће се реализовати та „златна милијарда“ и да ли ће у њој бити места за нас и наше најмилије. Први корак је буђење и окретање раду и стварним а не лажним вредностима. Поштујмо себе и друге, своје претке и децу која тек долазе. Са државом нема игре, она не расте на дрвету, грешке су катастрофалне и несагледиве.

Александар Михаиловић / Васељенска ТВ
Пуковник у пензији