Да ли су мобилни телефони уништили читаво поколење?

Јасно је да су млади прихватили дигиталне технологије, а мобилни телефон се претворио у „вечног сапутника“, без којег се не иде ни у тоалет. Међутим, све је више научника који указују да телефони уводе децу у кризу.
Ако погледамо статистику, не можемо да се не забринемо. У периоду од 2009. до 2017. године код старијих осмака (статистика за САД) склоност ка суицидности има чак 25 процената. Клиничку депресију код осмака, у периоду од 2005. до 2014. године, има 37 посто. Неки експерти тврде да је стање још горе јер не уђе „све у извештаје“ на основу којих се прави статистика. Расте и број самоубистава. Родитељи и бројни експерти за ово оптужују дигиталне технологије, посебно мобилне телефоне и друштвене мреже, јер до њихове појаве није било тако.

Часопис „Атлантик“ је 2017. објавио број са провокативним корицама, а повод је био чланак професорке Џин Твенџ са државног универзитета Сан Дијего у коме је тврдила да постоји веза између душевног здравља (тачније болести) и коришћења дигиталних уређаја.

ТЕХНОЛОШКО ИЗЛУЂИВАЊЕ

Страх људи од мобилних телефона не ограничава се бојазнима од депресије. Панику сеју зависност младих од телефона и видео-игрица, што доводи до губљења концентрације и пада интелигенције. Када се сви страхови саберу, резултат је да нас технологије излуђују.

Када се противници става о штетности дигиталних уређаја упитају за мишљење, они, попут професора Ентонија Вагнера, шефа катедре психологије Универзитета Стенфорд, одговарају да наука још није доказала тако нешто.
Међутим, животне чињенице говоре друго. Амерички новинари су дошли до податка да креатори модерних дигиталних технологија из Силицијумске долине дају све од себе да заштите своју децу од екрана паметних телефона, таблета, телевизора и рачунара. Претпоставља се да имају информације о опасностима дигиталних технологија. Дадиље које чувају децу менаџера у Силицијумској долини добиле су инструкције да деци одузму дигиталне уређаје и да их укључе у старе (друштвене) игре, те да дигиталне играчке замене дрвеним. „Њујорк тајмс“, пишући о овој теми, цитира једну дадиљу која каже „да у свим породицама у којима је радила, посебно у последње две године, родитељи забрањују деци дигиталне уређаје и играчке“.

Дадиље говоре да родитељи који раде у Силицијумској долини приликом склапања уговора о ангажовању траже од њих да се обавежу „да ће сакрити чак и телевизију од деце“, као и да ће се придржавати строге забране коришћења мобилних телефона. Дадиља може чак бити отпуштена ако користи свој паметни телефон поред детета. У градовима САД су се појавили и телефонски шпијуни који прате дадиље и уколико узме телефон током чувања деце, видео-запис о томе се шаље на друштвену мрежу с питањем да ли је то ваша дадиља.

Многи педагози, психолози и социолози који се баве развојем деце одобравају ове мере, подсећајући да су се у прошлости, пре настанка електронске забаве, деца боље понашала и знала да играју у дворишту са својим вршњацима.
Американци су раније били забринути да ће деца из богатијих породица имати технолошку предност над сиромашним вршњацима, те су своју децу што пре упознавали с интернетом, и куповали им најскупље паметне телефоне. Сада је потпуно друга ситуација. У елитним школама дигитални уређаји су забрањени, јер су се родитељи супротставили тзв. „дигиталним школама“, које сада невладине организације и различити западни фондови намећу остатку (неразвијеног) света, али и у Русији, све под плаштом модернизације и унапређења образовања. Дакле, док родитељи који раде у Силицијумској долини штите децу од дигиталних уређаја, усмеравајући их на дрвене играчке и играње с другом децом, дотле васпитачи деце из сиромашних породица или средње класе заговарају дигитализацију образовања и увођење електронских уређаја у сферу игре.

Тренутно деца америчких сиромашних родитеља проводе, у просеку, осам сати дневно испред екрана, док деца родитеља с високим приходима на ову забаву у просеку троше пет сати и 42 минута. Делује невероватно, али деца углавном из афроамеричких и латиноамеричких породица могу да користе дигиталне уређаје. Док у приватној елитној школи „Валдорф“ избегавају укључивање било каквих дигиталних уређаја током наставе, у јавним (државним) школама искључиво користе таблет за учење.

Запослени у Силицијумској долини знају како компјутерски програми које стварају, користећи знања психолога, привлаче пажњу деце и утичу на њихово понашање, те због тога не желе ову технологију у својој кући.
„Њујорк тајмс“ наводи мишљење Наташе Бургер, педијатра из Канзас Ситија: „Сви смо били преварени, ове компаније су слагале школе, лажу и родитеље. Наша деца, моја деца постала су предмет највећег друштвеног експеримента. Шта ће бити с мојом ћерком ако не може да комуницира с људима, како ће пронаћи себи мужа, како ће проћи интервју приликом запошљавања?“
Неке богате породице у САД у потпуности забрањују употребу паметних телефона и не користе интернет. Кирстин Стехер и њен супруг, инжењер у „Фејсбуку“, подижу децу у средини без екрана. „Превише знамо о овим екранима и зато их нема“, каже она.

СТВАРАЊЕ ЗАВИСНОСТИ

Људи из ове индустрије савршено добро знају како се „Епл“ и „Гугл“ међусобно такмиче како би своје сумњиве производе уградили у школе широм света и већ су у основним школама задобили умове ученика, привезавши их за своје брендове за цео живот. Посматрајући развој школске деце, лекари са разочарањем говоре о томе да деца из компјутеризованих јавних школа заостају за онима која уче у елитним школама, где је коришћење дигиталних уређаја ограничено, при чему су деца укључена и у разне ваннаставне активности које им дају додатне вештине и знања.
Да додамо и да је више од 200 водећих америчких психолога недавно објавило петицију којом осуђују колеге што помажу компанијама да направе програме који ће ученике учинити зависним од њихових брендова и технолошких платформи.
Професорка Твенџ тврди да њена истраживања показују да млади који доста времена проводе на друштвеним мрежама (самим тим су и под утицајем екрана уређаја) представљају ризичну групу из које се појављују депресивци и они са суицидним склоностима. Ова тенденција је снажнија код девојчица него код дечака.

Давид Фајон је објавио чланак „Зависност од мобилних телефона – стварна чињеница“ на француском порталу „Атлантико“, а главни инсајдер био му је инжењер из Силицијумске долине и творац лајка (на фејсбуку) Џастин Розенштајн. Наиме, Розенштајн је потврдио да су мобилни телефони и други дигитални уређаји опасни по човека, јер могу негативно утицати на психичко здравље и изражавање политичких погледа. При томе Розенштајна подржава и одређен број колега – поменута група инжењера тврди да осмишљена „неутрална технолошка решења“ то нису јер мењају понашање људи. Ради се о зависности од кликова који омогућавају приступ одређеним вестима и информацијама. ГАФА („Гугл“, „Амазон“, „Фејсбук“, „Епл“) јесу заправо монополисти, барем у западним земљама. Ово се не односи на кинеско и азијско тржиште. Са изузетком „Амазона“, њихова профитабилност се мери двоцифреним бројевима.

„Фејсбук“ и „Гугл“ генеришу више од 20 одсто резултата. Ми смо у оквиру капиталистичке логике, у којој што више људи користи апликацију, то боље, јер ће омогућити компанијама да поставе циљано оглашавање у складу са очекивањима корисника (кликови се израчунавају на основу контаката, понашања на друштвеним мрежама итд.). То је феномен привикавања, у којем се ствара узбуђење у одређеним подручјима мозга, при чему се ствара и осећање среће, што је повезано с допамином, а то на крају човека који „лајкује“, „шерује“, „твитује“ итд. чини срећним. Све ово уводи људе у зачарани круг: култура сензације, пренос информација, твитови, ретвитови, односно лајкови… Управо ово може довести до исцрпљености, јер краја твитовањима, шеровањима, лајковима … нема, што резултира депресијом корисника дигиталаног уређаја.

Сва ова средства инхерентно су капиталистичка и усмерена су на остваривање профита од улагања кроз оглашавање, што би требало охрабрити конкретну особу да оде на право место и изврши куповину. Ради се о економији пажње, где постоји значајна маса доступних информација. „Гугл“ и „Фејсбук“ морају да постигну своје циљеве. За то користе различите алгоритме. На пример, на фејсбуку се само 10-12 одсто контаката одражава у односу на најновије друштвене интеракције. Највидљивији су они са којима највише комуницирамо, односно који су најприсутнији на интернету. Ово формира привилеговани круг унутар друштвене мреже. Корисник се руководи осећањем непосредне награде и постаје зависан о апликацијама. Због тога ће му бити тешко да престане. Робови система ће заузврат стално користити вотсап, фејсбук итд, а када се на паметном телефону појави обавештење, осећају се обавезним да га погледају, без обзира да ли је то важно или не.

Вреди поменути и везу инжењера који могу радити у једној, а затим у другој друштвеној мрежи. Постоји посебан дух Силицијумске долине који подразумева формирање алата за кретање према дигиталној зависности. Корисник мора најмање један и по сат дневно да проведе на фејсбуку, упркос чињеници да има профил и на другим мрежама.
Увек треба имати при руци паметни телефон, увек треба бити он-лајн, за власнике компанија које се баве производњом дигиталним уређајима или компанија које су власници друштвених мрежа, човек не треба да гледа около, посматра свет око себе или да се једноставно досађује, што, како кажу социолози и психолози, доприноси креативности. То може бити опасно и „штетно“, јер не доноси профит поменутим компанијама. Захваљујући креаторима наше стварности (и модерног понашања) људи сада морају да имају вотсап, вајбер…, тамо су дискусионе групе и ако нисте у њима, ви сте маргиналац – човек искључен из комуникације с другим људима.

„Гугловим“ инжењерима није лако да критикују овај образац. Али сада, изгледа, долази време самокритичности (јер и они имају децу која су „забола“ нос у мобилни), мада има скептика који тврде да су се прекасно „пробудили“, пошто је читаво поколење постало зависно (уништено) од дигиталних уређаја и друштвених мрежа.

Ситуација с мобилним телефонима и другим дигиталним уређајима изазива бројна питања. На пример, не формира ли се свет који је ван наше контроле? Да ли вештачки изазване емоције надвладавају разум и критички поглед на стварност? Да ли нас све више привлаче сензације него дубинске анализе? Боравак на друштвеним мрежама веже нас за реку бескорисних информација, али не и за дубоко промишљену анализу.

Сада ми прво „лајкујемо“, „шерујемо“, „твитујемо“, а тек после тога мислимо. Ради со о кварењу понашања и деловања, што се и те како може одразити у крајње негативном светлу, посматрано на дужи рок, на друштво, политичке изборе … Ми сада, јасно је, дајемо предност форми уместо суштини.

НАЗАД КА „ГЛУПИМ“ ТЕЛЕФОНИМА

Ноам Двир пише за портал „Израел хајом“ да се последњих месеци у израелским основним школама одвија тиха револуција: све више родитеља ученика основних школа (од првог до петог) бори се с „паметним“ телефонима, који су у потпуности потчинили не само слободно време већ и школско време њихове деце. Родитељи купују својој деци „глупе“ телефоне, тј. моделе телефона који не захтевају приступ интернету и мрежну повезаност.

Пројекат „Пустимо децу да мирно расту“ покренуле су пре годину и по дана две мајке, Наме Гилади и Сигал Рубин Шохам. Према њиховим речима, пре него што се деца од 7-8 година повежу с друштвеним мрежама, треба да стекну основне социјалне вештине. „Знам да многи родитељи купују паметне телефоне својој деци, јер не желе да буду изолована. Зато је потребно проширити пројекат на многе школе“, говоре иницијаторке ове иницијативе и истичу да су досад успеле да укључе у пројекат више од 200 школа широм Израела. „Неки нам кажу да идемо против напретка, али то није тако. Напротив, ми смо на челу напретка“, напомиње Сигал Рубин Шохам. „Успели смо да схватимо да је рано и опасно за осмогодишње дете да учествује на друштвеним мрежама. На овај начин зависност се може одгодити за две или три године без ометања детета у стицању свих потребних технолошких вештина.“

Конференција на тему „Пустимо децу да мирно расту: телефонска револуција у основној школи“ одржана је ове недеље у интердисциплинарном истраживачком центру у Херзлију. „Многе студије показују да бебе не желе да комуницирају са екранима телефона и таблетима, барем до треће године. Постоји опасност од нарушавања развоја мождане активности и појаве озбиљних потешкоћа са концентрацијом“, каже професор Јаир Амихај Гамбургер, шеф одсека за истраживање психолошких проблема корисника интернета у Центру Херзлија.

Према професору Амикхаја Гамбургера, међу децом која активно користе паметне телефоне и друштвене мреже, постоји широк спектар различитих поремећаја, укључујући претерану активизацију биохемије, карактеристичну за оне који су подложни различитим врстама зависности. Научник позива родитеље да одгађају употребу паметних телефона деци до узраста од десет година.

Зоран Милошевић / Печат