Нови светски тренд: Рад без одмора и перспективе

Следећи подаци сведоче о феномену промена на тржишту рада и схватању његове друштвене улоге. До краја 2000. године, у земљама ОЕЦД-а, скоро трећина радника је од стране свог послодавца отпуштена, а у САД та цифра је достигла 45 одсто. Отприлике једна трећина отпуштања повезана је са затварањем фирми. У Јапану се број годишњих спајања и продаја фирми повећао са 500 у касним 1990-им на 3.000 у 2006. години, што је довело не само до масовног смањења, већ и до напуштања традиционалног обрасца „доживотног запошљавања“.

До 2009. године, у САД, према тамошњем Заводу радне статистике, 30 милиона људи (од 145 милиона) радило је „скраћено радно време“ (најчешће пола радног времена), а још 15 милиона било је незапослено. У Јапану је трећина свих радника била привремено без посла, у Јужној Кореји – више од половине. У Јапану је прелазак на привремено запошљавање био праћен смањењем плата (40 одсто од плате стално запослених), укидањем бенефиција, бонуса и смањењем могућности за побољшање квалификација унутар корпорације. Запослени су привремено принуђени да плате доста више за храну у ресторанима корпорација у којима раде.

У хотелима ланца Хајат у САД, стално запослено особље је буквално преко ноћи замењено кадровима који су добили само привремене уговоре, при чему се стварно радно време повећало са осам на 12 сати, а и обим рада (обавеза) се знатно повећао. Колика је промена на тржишту рада одлично илуструје и чињеница да је након кризе у Шпанији 2008. године 85 одсто свих оних који су изгубили посао, када су пронашли нови добили само привремено запослење.

УЛОГА МЕЂУНАРОДНИХ АГЕНЦИЈА

Истовремено, на тржишту су се нагло појавиле међународне агенције, као и друге форме организације посредништва у запошљавању, по правилу привременог, које такође радницима наплаћују своје услуге. Деведесетих година прошлог века оне су легализоване од стране Међународне организације рада и од тада су се укључиле у систем. У Јапану, њихова активност је додатно регулисана законима из 1999. и 2004. године, у Италији, захваљујући закону из Биагија из 2003. и тако даље. До 2010. године у швајцарској агенцији „Адеко“ радило је 700.000 привремених радника, а трећина је била стручњака са најмање факултетском дипломом. Јапанска агенција „Пасона“ годишње краткорочно запосли око 250.000 радника, а послодавци су из САД и азијских земаља.

Развоју и проучавању капитала додељује се велика пажња, а економисти из целог света разматрају увећану улогу финансијског сектора у друштву, глобализацију и нову „либералну“ државу. Међутим, о раду се ништа не говори. На Западу и у Русији, мање или више, самоуверено се констатује да су рад и радници који су играли кључну улогу у ХХ веку (и економски и политички), посебно они фабрички – нестали, односно да су „прешли“ у Кину, или су једноставно постали непотребни постиндустријском свету.

Наравно поставља се низ питања, од оног почетног ко је онда остао (од радника)? Где су и који су наши интереси, шта је са њима, јесу ли и они нестали? Треба ли се борити са тим капиталом, посебно финансијским или не?

Занимљиве одговоре на горња питања изнео је британски професор Хај Стендинг у књизи „Прекариат – нова опасна класа“. Према његовом мишљењу, глобални финансијски капитал, који обнавља економију како би одговарала његовим потребама, ствара нову класу радника која подсећа по свом положају на некадашњи лумпенпролетаријат, а у коју систем постепено шаље све више представника других, виших социјалних слојева, слично времену почетне индустријализације, када су сељаци и ситни припадници буржоазије буквално уништени и тако „премештени“ прешли у пролетаријат. Стендиг ову нову класу назива „прекариат“ (кованица од енглеске речи „precarious – безнадежни“ и „пролетариат“.

Прекариат, заправо, рађа либерализација тржишта рада, коју спроводи глобални капитал од краја 70-их година прошлог века, а одликује га честа промена места рада, пресељавање радника из државе у државу, унутар корпорације или размена радника између предузећа. Такође овој класи је својственост променљивост радних обавеза (уместо конкретне обавезе, давање многих задатака и послова), променљивост зараде (која се дефинише систем обрачуна, повременим уговорима или су унапред временски ограничени, тако да дозвољавају послодавцима да мање више самовољно мењају висину плате, најчешће у смеру њеног умањења). При томе социјална права радника се укидају, односно пооштравају услови да би се одређена права стекла.

Ради се, дакле, пре свега о људима који су приморани да прихватају привремене послове, који су дефинисани краткорочним уговорима о запошљавању (на конкретним пројектима), увођењу бесплатног приправничког рада (стажирања), или онима који су „трбухом за крухом“ економским мигрантима морали да дођу у другу државу, итд. Наравно, набројано не исцрпљује начине и категорије експлоатисаних и радника без права, што све прати ограничење вертикалне мобилности (осим надоле). За њих је замагљена граница између посла и куће: они морају да раде и после званичног радног времена, да читају извештаје увече или да их довршавају, да су стално „на вези“ и спремни да „се покрену са места“, као и да стално уче, или повећавају квалификације.

Слика је толико разноврсна да професор чак сматра да му је тешко да именује пропорцију и број припадника прекаријата. Према његовом мишљењу, „у многим земљама“ ова класа укључује „најмање четвртину одраслог становништва“. Наравно, у оној мери у којој прекаријат није (само) лумпен и маргиналан, вероватно је да људи који га састављају још увек имају неку врсту „главних“ професија, а њихов стварни положај на тржишту рада варира. Заправо у опису припадника ове класе јасно је да је већина прекаријата ближе радницима који су буквално присиљени да раде (чак и ако имају добро образовање) физичке или друге маргиналне и слабо плаћене послове. А заједница њихових неодрживих позиција више дефинише њихов статус и интересе него посао који тренутно обављају.

Прекаријат брзо расте посебно на рачун младих људи којима чак ни високо образовање више не гарантује стално радно место у струци. На пример, у Шпанији, 40 одсто дипломаца запослено је на нискоквалификованим пословима. У Француској 75 одсто младих радника склапа уговор о раду на одређено време. Бесплатно стажирање, када човек не може да добије прилику да стекне „радно искуство“, развило се чак и у Кини. У великој фабрици Хонда у Фошану, где је 2010. године дошло до масовног штрајка, трећина запослених су били стажисти.

ПОЈАМ „СТАНОВНИК“

Рад „на црно“, све више обухвата и жене, при чему привремено и запослени „на црно“ немају ни стално место боравка. Занимљива је чињеница стигла из Кине, где скоро 200 милиона становника пореклом са села 2010. године живело у граду без боравишне дозволе, те стога нису имали право на формално запошљавање и бенефиције. С тим у вези, професор Стендиг уводи појам „становник“ – лице које живи на територији земље, али нема потпуна грађанска права. Људи у овој категорији могу припадати, бити класификовани као прекаријат.

Истраживачи прекаријата такође наглашавају негативну улогу система лиценцирања за професије, а који се шири из западних земљама у остатак света. Стручњак из друге земље који није добио ову лиценцу, присиљен је да тражи посао испод својих квалификација, и стога се придружује редовима прекаријата. Са друге стране, лиценцирање ствара многа ограничења и за пуноправне грађане неке државе, јер под кринком „неискуства“ или „стицањем радног искуства“, као што је то случај са „правним асистентима“ који немају право да раде пуну правну праксу, иако су завршили факултет. Другим речима, професионална заједница се дели на „елиту“ и „нижу класу“, која клизи у прекаријат, а што је интересантно систем је такав да све више људи мора да заврши у овој класи, ма колико се борио.

Стендинг тврди да прекаријат не одговара ни старом синдикалном систему (који се руши и не жели да обрати пажњу, мада има и мишљења да је то због тога што је сада под контролом послодаваца), нити либералној варијанти државне помоћи. Уопштено говорећи, држава покушава да свим грађанима обезбеди посао (али не под обавезно и трајно!) под било којим условима, па и оним штетним за самог радника. Услов за добијање помоћи за незапослене у великом броју земаља је да не одбијају барем једном од три предложена посла, а обично се предлажу послови привременог чистача тоалета.

Уместо да захтевају од послодавца да побољшавају услове рада и плата за нискоквалификовани рад, државе следе пут субвенција за плате и пореске олакшице – то јест, уплаћују запосленом зараду из државног буџета.

Међутим, за капиталисте издаци за рад и даље остају мали и стога не подстиче радника да повећава продуктивност. Радни услови су толико лоши да чак и државне субвенције и потреба да се повећавају накнаде за незапослене чине многе послове непрофитабилнима. Студија коју су урадили у компанији „Рид ин партнершип“ о тражењу посла у Великој Британији 2010. године показала је да је, у просеку, цена проналажења посла (пристојна одећа, путовања за интервјуе, преквалификације, итд) коштају 146 фунти, плус 128 фунти које радник потроши у првом месецу рада (када нема плату). Резултат је да приходи од многих привремених и слабо плаћених послова једноставно нису покривали трошкове живота, односно одржавања радне способности.
Остале мере власти довеле су до сличних последица – неодговорности послодаваца, смањења радничког стандарда и погоршања услова рада. У Британији су покушали са давањем компанијама 2.500 фунти за сваког оног кога запосле, а који је пре тога био незапослен више од шест месеци, што је довело до повећања привременог запошљавања. У САД-у се иста ствар десила и са пореским олакшицама за фирме које би запослиле незапослене. У Јужној Кореји, субвенције за запошљавање су допуњене захтевом да запослени пристане на плату за трећину нижу од радника који су већ запослени у предузећу, као и да се одрекну права на преговарање о висини зараде.

Уопштено говорећи, данас је тешко поверовати у могућност укидања привременог запослења – поготово зато што и млади и старији, према анкетама, цене потенцијалне могућности „флексибилности“ и промене. Зато социолози рада предлажу да се пажња усредсреди на побољшање услова најгорег рада, пружајући свим грађанима (па и мање или мање сталним мигрантима) безусловни основни доходак (или поједностављење и безусловне бенефиције), као и да се омогући организација прекаријата као класе, која би имала политичке представнике.

Досадашња пракса држава да запосле грађане на било које радно место, заправо доводи до обрнутог ефекта. Уместо да им послодавци који узму новац од државе да некога запосле доделе пристојно радно место, које би им се свидело (и истовремено имали финансијски мисао), догађа се сасвим супротно. Власник фирме узме новац и гледа да њему што више остане. Такође државе су се обавезале да ће капиталистима обезбедити јефтину радну снагу, што им „везује руке“. Неопходно је дати прилику сваком човеку да напусти посао који му не одговара и који је испод људског достојанства.

Такође је потребно редефинисати категорију „рада“. На пример, савремена жена нема само каријеру (нестални посао и одређену плату), него се брине о деци, остарелим родитељима и домаћинству. Такве обавезе (плус самостално усавршавање и повећавање квалификованости) мора се уврстити у рад. У рад се морају уврстити и све врсте волонтерских делатности.

Но, оно што је важно јесте да прекаријат стекне пуно сазнање о себи, да стекне свој класни идентитет који ће му омогућити да створи адекватни друштвени одговор. Наиме, јасно је да прекаријат по опису подсећа на класични Марксов лумпенпролетаријат. Налази се у незавидном, нестабилном положају, али уз једну велику разлику. Пролетаријат се окупљао у фабрикама, а прекаријат је „разасут“, чиме се онемогућава његово окупљање и друштвено деловање, те је стога за власнике капитала безопасан.
Јасно је да је нова класа која се у науци препознаје под именом прекаријат нова друштвена појава карактеристична за тржиште рада XXI века. Према подацима Уједињених нација у већини држава света прекаријат је достигао од 30 до 40 посто у радноспособном становништву, та

ко да управо ова класа дефинише слику многих савремених друштава.
Прекаријат (нестабилни, негарантовани) је класа друштвено депривилегованих људи, који немају гарантовано радно место. Прекаријат чине радници који добијају повремене послове или се баве каквим приватним послом. За прекаријат је карактеристичан нестабилни социјални положај, слаба социјална заштита и одсуство социјалних гаранција, нестабилни приходи и депрофесионализација (баве свим и свачим). Поред тога, прекаријат је одстрањен од резултата рада (њих присваја послодавац) и одбачен од друштва и важнијих друштвених група (које се користе њиховим радом).

Британски економиста и социолог рада професор Хај Стендинг у савременом западном друштву набраја пет група, по критеријуму рада: Елита (ограничен број екстрабогатих људи), Салариат (виши средњи слој, који има стабилна радна места, плате и професије и у основи га чине руководиоци радника), Професионалци (људи са стабилним положајем благодарећи свом знању и умећу), Сердцевина (стара радничка класа) и Прекаријат (социјално депривилеговани људи, без сталног радног места).

Прекаријат се појавио као последица негативних утицаја глобализације светске економије и представља продукт неолиберализма. Људи који припадају класи прекаријат су свесни свог положаја, а варијанте њиховог понашања су веома различите: мирење са судбином, активна борба за поправљање свог положаја и акције против режима које укључују и насилну (криминалну) делатност.

Да подсетимо да се ради о већ класичној противуречности у капитализму – противуречности између рада и капитала, а која је очигледно, постала актуелна и у XXI веку. Међутим, капитал се у либерално-глобалном-финансијском свету активно проучава, што се не може рећи за рад. Мало је рећи да су у свету радници волшебно „ишчезли“, да се више не обраћа пажња на њих, а да на кршење права запослених мало ко обраћа пажњу. Другим речима, капиталисти су победили.

Зоран Милошевић / Печат