Генетика популације или планетарна превара?

О неким стварима треба разговарати, јер нема науке без артикулисане расправе. Поготово, што се највећа борба води како би се разголитиле лажи и неистине, у којима предњаче едуковани, чија се корупција крије иза стручности. Сва је срећа, да за логику није важно ко говори, већ шта се говори!

Остеолошки налази кромањонаца и савременених људи, показују исте епигенетске карактеристике каже антрополог С. Живановић, док генетичар Б. Сајкс износи, да је 88% одсто становништва Европе стариначко! Очигледно, да је генетска слика Европе јединствена, па се поставља питање: На основу чега су онда Срби генетски ближи Ирцима од Руса? На основу искључиво мушких маркера, који нису реална слика, али се њима разбија јединствени генотип Европе!

Целокупан људски геном садржи око 3,2 милијарде парова-база, где су три базе маркер или кодон, односно компонента хаплогрупe у истраживању генетске припадности. Свака хаплогрупа се састоји од више маркера, најчешће од 25, што износи (25х3) или 75 база. То математички значи, да је једна хаплогрупа „народ“, односно 75 база, које представљају народ или народну припадност! Или још упечатљивије, у милијардитим процентима: 75 / 3.200.000.000 = 0.00000002344% тоталног генома човека, који одређује његову генетску припадност!¹

Ипсилон, или мушки хромозом, преноси се са оца на сина и изложен је генетским мутацијама, али не чини потомство. Митохондрија или органела, која се такође користи за одређење народне припадности, задужена је за стварање енергетских молекула, а искључиво се преноси преко жене. Јер, природа митохондрије није записана у људском ДНК, па не може да се ствара, прави или копира, већ се преноси физички током оплођења!

Генетика популације редовно прескаче детаље у методологији рада, јер користи милионите и милијардите делове кода, обзиром, да је 97-99% записа нефункционално, односно непознато! Мутације или грешке у копирању које се дешавају, мењају или бришу једну или више база. Свака база има уствари егзактну и константну супротност. Али пар је увек исти, а мутација ствара функционални проблем за молекул ДНК, па се обично замени или избрише.

Исто тако је могуће, да се свака мутација исправи, односно врати у првобитно стање, што је такозвана повратна мутација. Ово је највећа препрека за коректну екстраполацију очекиваних резултата, тј експерименталних резултата и наравно статистичких ограда, које се користе за нормализацију резултата. Јер, како ми знамо, да се та мутација није десила 5 пута данас, а ми имамо примерке од пре 20 година или од јуче, што је веома могуће, рецимо код људи изложених радиоактивној или мутагеној околини.

Стопа мутације, боље речено прецизна стопа мутације, неопходна је за коректну анализу или деградацију података, када се статистиком почне да продире у прошлост или географска кретања. Истовремено, прикупљање узорака је често магловит појам.  Од кога, и како се узимају узорци? Метода прикупљања узорака мора да буде детаљно описана у сваком научном раду, као неопходан део научне методологије у презентацији рада, и будуће репликације, што није случај у генетици популације.

Неугодност се наставља са договором око нагађања дужине једног паса, који се статистички рачуна 25 година, а реално има распон од 21 до 35 година, што представља огромну разлику, када су у питању хиљаде година или генерација.² Како се уопште усклађује недостатак генетског фонда у праћењу мутација? Или, зашто и колико често ДНК исправља грешке у копирању? Поготово, што се не зна зашто је отисак ДНК индивидуалан. Наравно, ако не знамо о чему причамо, онда је све могуће!

Свака друга ствар у генетици није позната, а непознато се може сазнати само помоћу познатог! Зато, генетика популације прибегава консензусу и статистици, која је „тачан збир нетачних података“. Параметри су, пре свега учесталост и брзина мутације, избор основног хаплотипа, рачунање повратних мутација или просечни животни век једне генерације. Методологија приближности у генетици популације, широм отвара врата манипулацији, што налази потврде у комерцијалном добијању резултата! Поред тога, номенклатуре маркера се не поклапају, а хапло групе нису народ, без обзира што се тешко мењају! Можда су мајмуни из Амазоније наша браћа рођена, али, добијања генотипа не може да буде самосталан посао, већ само у сагласности са помоћним наукама!

Руководилац србског ДНК пројекта, М. Рајевац, изнео је резултате петогодишњег испитивања генетике популације: Половина Срба је „словенског“ порекла, а друга половина претеже с генима староседелаца. Друга, староседелачка половина има највише генотипа Германа, Келта, „Гота“ (Гета) и Нормана, док су у регији Пријепоља најзаступљенији они, који воде порекло од Викинга. На први поглед је видиво, да су ови генетски резултати ДНК историјски приказани као обична бесмислица.

Шта је то уопште викиншка генетика? Ако, историја нема никаквих материјалних доказа о постојању измишљених Викинга, на основу чега се онда тврди да су то „викиншки“ гробови? Генетика може да оцени присутност генотипа и можда екстраполацију фенотипа, али ту се њен посао завршава. Сви даљи коментари су излишни, пошто генетика не може да одреди културну припадност, осим у мултидисциплинарном приступу.

Још горе стоји ствар са измишљеним народом „Словена“, који не постоји, већ је то збирно име у служби прикривања општенародног имена Срби, као уосталом и сва остала. Германи су Сарбати (Скити), а Келти изворно нису народ, него сарбатски сталеж. Такође измишљени Готи су сарбатски Гети, које су тако први назвали црквени писци. Нормани (Северјани) су изворно Срби и Руси из Балтичке Сарбатије, познатији као Варјази, који су као и измишљени Викинзи, названи Скандинавци, по своме богу рата Сканди. Очигледно, да су резултати овог србског ДНК пројекта обична манипулација, прилагођена романо-германским историјским фалсификатима!

У свим генетским налазима ради се о Сарбатима или Србима, који су фалсификовани у „Словене“ и остале етниконе. Отуда, Кљосов не каже историјски ништа ново, када терминолошки погрешно тврди, да су „Словени“ генетски пранарод. Само, што ова терминолошка грешка није случајна. Већ двадесетак година уназад, ретки србисти упућују на ауторе из прошлости, који тврде да су Срби народ народ-мајка библијске моногенезе! За Србе постоји 1410 имена, које је изнео Мирослав Димитријевић у књизи „Енциклоопедији србских народа, племена, братстава и родова, Лепенаца и Винчанаца до данас“. Зашто се онда диже „ала и врана“ на помен србске примогености? Зато, што је то истина, а она прво заболи, па тек онда лечи!

Још убедљивији пример манипулације, јесте анализа генетских резултата наручена од стране јеврејске свештениче касте, која је, гле чуда, нашла потврду у (редигованој) Библији. Поготово, што нема никаквих историјских и археолошких доказа за Јосифа, Мојсија, Арона или излазак Јевреја из Мисира, па чак ни Свето писмо читавих 400 година не зна ништа о Израелцима.

Њиховог и нашег праоца Аврама, који је био Аморит и Хамовац, причестио је свети цар Мелхиседек бескрвним обредом. Нико не помиње Левите и крвни обред, који су нелегитимни, за разлику од Мелхиседека кога и данас слави СПЦ! Светосавље је младица свештеничког реда Мелхиседека, која је у Законоправилу дала први писани помен Риста! Мелхиседек је најавио долазак Риста, као потомка легитимне свештеничке касте, по крвној линији која иде од Мелхиседековог прадеде Неброда (алијас Нимруда), преко Нојевог брата Нира, до Сита, зачетника свештеног реда у нашем међуледеном добу!

А. Кљосов износи једно веома лепо срочено историјско поређење, које је само половично тачно: Нама (Русима) причају како смо дошли с Дунава на Исток, а вама (Србима) да сте дошли с Карпата на Дунав. Истина је, да су преци данашњих Руса отишли на Исток из Подунавља Балкана, али није тачно, да су преци Срба дошли с Карпата! Јер, Срби од искона живе у Подунављу, о чему управо сведоче њихови прапреци, за које Чајлд и Пикте кажу, да су још пре 8000 година отишли на Исток, а данас се зову Руси. Неки кажу, да Руси не воле општенародно име Срби, али, биће да то подмећу они, који полажу „право“ на планету земљу.

Све наведене информације у овом тексту, дозвољавају закључак, да је генетика популације само једно предпубертетско дете, које тек треба да сазре у догледно време, како би стало у ред других посебних наука, као фактор који доприноси прецизнијој еволуцији општег појма народ или народна припадност у генетици популације.

С. Филиповић и Ф. Зуровац