Археолог Радован Ковачевић

ФЕС ТВ (https://www.youtube.com/watch?time_continueе=14&в =ЈNev2qКМDnY&featureе=еmb_title) угостила је 23. децембра 2019. године особу коју је представила именом Радован Ковачевић, доктор археологије. Ни реч више о њему, ни где ради, ни за кога ради… Будући да је сам Ковачевић у том интервјуу поменуо Филозофски факултет у Београду, покушај да се тамо сазна нешто више о њему “открио” је само да се лице са тим археолошким именом и презименом, на једном хрватском “домољубном” родословном форуму, 12. јануара 2009. представило као “археолог и историчар уметности по занимању и директан потомак породице Дињичић Ковачевић”, да живи у Инђији, у Србији, те да је, пажљиво какво је, дописало:

“Иако сам Србин, желео бих да похвалим Ваш форум као један од пет најбољих родословних форума на неком од јужнословенских језика. Одушевљен сам, а уз археологију и уметност, активно се бавим и родословљем већ више од 10 година, и много сте ми помогли. Потрудићу се да будем активан на овом форуму, уколико не будем на сметњи”.

Мимо тога, из једног коментара постављеног 9. новембра 2013. године на сајту Телевизије Црне Горе, могло би се учинити да је пореклом из Црне Горе (“ако је Црногорац у Аустралији и даље Црногорац, тако је и у Војводини”), али то је само претпоставка.

Оно што је извесно, то је да је дводелна археолошка прича Ковачевићева трајала укупно седамдесет један минут, да се из његове дозлабога смушене приче (кафанске, такорећи, ни помисли на ишта интелектуално) могло чути како су се археолози из Србије, за ту прилику названи идиотима, на једном међународном скупу у Новом Саду сагласили да винчанско писмо “прерасте” у подунавско, да неки од њих “бацају словенске предмете… предмете словенске провенијенције… у смеће”, да има “доказ и сведоке да је професор Филозофског факултета бацио кључне археолошке доказе” (бар да је рекао о каквоме се “кључу” радило и шта је он, Радован, учинио да се тај “кључ” сачува, макар за србску историју о којој он толико “брине”), да се тај професор зове Палавестра (ваљда Александар, мада је за илустрацију његове приче послужила и фотографија академика Предрага Палавестре – 1930-2014 -, књижевног историчара и књижевника)…

Оно што је, ван сваке сумње, такође припадало Ковачевићевој “археолошкој науци”, јесте петминутна прича о Јовану Деретићу:

“Он је за мене металостругар пошто сам сарађивао са њим… да је Деретић тренутно прихватио да ради за Рофелкеров музе… Рокфелеров мјузеум у Јерусалиму, да докаже да Винча има трагове јеврејске културе овде. Зашто, како, немам појма, нисам упућен у ту тематику даље… Ја сам проучавао њега зато што сам сам аутохтониста… аутохтониста са доказима… Он је… кад се пријављивао за председника своје странке… он је… занимање Јован Деретић публициста. Чекај, зашто ниси ставио доктор професор академик. У чему је проблем, зато што ниси ни доктор, ни професор, ни академик… Здеретићем смо завршили и нема да кажем… он је из своје странке Слободна Србија искључен, из своје сопствене странке због непотизма и крађе новца и чак на интернету људи могу да пронађу проглас, нек укуцају проглас о Јовану Деретићу и наћи ће оно што ја говорим. Мени је то довољно”.

Ко зна због чега, мени то није било довољно, па сам покушао да сзнам шта је то Радован у међувремену “одстругао”, али безуспешно. У нади да ћу срећније руке бити с оним што ми је Ковачевић препоручио, “укуцао” сам проглас, али ништа; од препорученог ни трага, чак ни од потпорученог. Узгред, док сам се питао због чега би занимање “публициста” било срамотно, присетио сам се да ми је, својевремено, један доктор професор академик рекао како му је, док је као магистар започињао своју универзитетску каријеру, у врху једног објављеног рада, издавач испред имена и презимена ставио “мр”, те он, и кад после четири-пет деценија види тај свој рад, постиди се што је то “мр” тамо нашло; није “мр” писало тај рад, то је писао он, именом и презименом.

За Јована И. Деретића знам да није професор, чуо сам и прочитао да је доктор (можда почасни, што је, по моме схватању, много вредније од доктората “за један једини рад” од сто педесетак или двеста-триста страна – почаст се односи на више радова, а видео сам диплому о његовом избору за члана руске Петровске академије наука и уметности у Санкт Петербургу, оне која је после Лењирове револуције угашена, а обновљена 1991. године.

Преостало ми је само да линк на Радованово археологизовање пошаљем Деретићу, нека и он нешто научи. Мора бити да је то било “ефектно” јер сам после дан и четврт добио његов писани коментар, под насловом “Не презају ни од чега”:

“Недавни Апел групе наводно просветних и културних радника против србске историје, против Милоша Милојевића и Јована Деретића, показао је екстремно ружну слику наше стварности. Траже да се не промовишу дела великог србског научника, витеза, хероја Милоша Милојевића. Чини ми посебну част што су и мене ставили за одстрел поред великог Милојевића. Стварни циљ на њиховом нишану није Милојевић ни Деретић, него је Србија. Преко лажне историје желе да омогуће отимање србских земаља и даљне понижавање србског народа.

Сада је горуће питање натовско отимање Косова и Метохије и треба на све начине убедити Сребе да та територија њима не припада и да није никада њихова била. А затим ће доћи на ред и друге покрајине.

У јеку ове апелашке кампање појавио се неки Радован Ковачевић, који се представио да је археолог. Он каже да је био сарадник Јована Деретића, а ја се не сећам да сам икада срео и упознао тог човека. Он још каже да је он мени дао слику Ахила са србским грбовима и када је он мени дао ту слику на њој нису постојали србски грбиви. Што значи да сам их ја уцртао. За његову несрећу, Ахилова слика са србским грбовима се налази на једној античкој вази која се чува у музеју у Бостону. Слика се не може скидати на парче, може само да неко нацрта другу слику по његовом укусу.

Затим каже да сам ја смењен са положаја председника удружења ‘Слободна Србија’, због непотизма и проневере новца. Никада није било покушаја мог смењивања и ја сам још увек председник удружења грађана ‘Слободна Србија’. Нема ни једне речи истине у свему што је о мени рекао. Срби кажу: ‘Какав човек таква му и беседа!’ Ти људи нису само непријатељи србске историје, него неоспорно Србије. Ја очекујем да се сада појави још неки мој ‘бивши сарадник’ и да народу открије неку ‘велику тајну’. Све им је узалуд, они бију изгубљену битку, истина је победила”!

Потом, у доколици, завирио сам у коментаре које су “окачили” неки од ФЕС ТВових слушалаца и гледалаца.

Па ће, тако, Станко Јовановић написати да је Радована уживање слушати “док се држи Археологије”, али кад пређе “на нашу српску ‘врлину’ критике других са истом маном коју изгледа сви поседујемо да критикујемо другог за оно што и сами радимо, осећам се разочарано. Сами кажете да сте САУЧЕСНИК сакривања истине о гробљу на Митровачкој петљи ‘због свог учитеља’ а истоветне поступке осуђујете као и оног ‘металостругара’ који је имао храбрости да покрене истину а да га сопствена држава не помаже као ни вас археологе”.

Други, шифрованог имена, пита Радована није ли и Кљосов “неки металостругар” кад му већ изриче којекакве бесмислене замерке.

Радован Спасић озбиљно се наљутио јер свом археолошком имењаку пребацује, истим поводом, да “ви, господине, препричавате ствари о Кљосову које сте чули од неких људи, види се да нисте прочитали нити један његов рад. Нигде Кљосов није рекао да Срби имају 17.5% словенске крви, Кљосов не користи такве бесмислене термине попут ‘словенски’ већ конкретно употребљава прецизне нумеричке и словне ознаке које се користе у генетици… Бесмислено је искључивати друге људе из српског корпуса који имају друге хаплогрупе јер етницитет не чини генетика већ је то друштвена категорија, нити је наука у стању да одреди етницитет појединаца на основу његовог биолошког порекла, могуће је само одредити припадност једној широј генетској групи људи”.

И још један под шифром, ваљда да би истиха подучио Радована, каже да је “дивно када ‘металостругар’ прочита, обради и објави хиљаде фуснота и разбије лажи комунистичких историчара лажова, а силни српски доктори наука које дебело плаћа народ и дан-данас лажу народ”.

Шифровани Ћумбави озбиљно се позабавио и Радовановим археолошким знањем:

“Овај ‘научник’ сувише олако избацује квалификације, меша појмове, брка научнике, признаје да је учествовао у ненаучном, идеолошком приказу резултата сопственог научног рада. И хоће да му верујемо?

Као прво, сад је касно да се опере од подвале у којој је учествовао. Као друго, оно што је рекао за математичке моделе у историји, помињући у том контексту Кљосова, је двоструко нетачно: није Кљосов него Фоменко, и нису никакве апстрактне теорије нити хипотетички модели у питању, у питању је обрада података-чињеница и артефаката потпуно новим методама које је поставио Фоменко…

Иначе, Фоменко се овим бави већ преко 40 година. Не тврдим да је потпуно и у свему у праву, поготово мислим да греши када даје своје верзије неких догађаја, које је и гост (археолог Радован – ИП) споменуо, али његов приступ је мултидисциплинаран, методолошки прецизан, математички строг у анализи чињеница. Упркос томе, ми и даље учимо ову историју причам-ти-причу, где свако има своја тумачења (јер му ‘историјски научни метод’ то дозвољава), где се ништа са ничим не слаже, где Натанијаху прича о преко 2000 година суседства Срба и Јевреја, а Вучић га гледа бело и српска научна јавност и Академија ћуте.

Можда сам досадан, али још пар чињеница:

1. још је Њутн изразио велику сумњу у званичну историју, нарочито хронологију и писао је обимна дела о томе – то нам у школи нису ни спомињали, иако је о томе, као и о религијским доктринама Хришћанства писао много више него о физици и математици;

2. Цео хронолошки систем који данас користимо (стара и нова ера, пре и после Христа, данашњи календар) настао је након реформе папе Грегура у ЏВИ веку, када је донет нови календар. Пре тога су догађаји записивани на разне начине, релативно у односу на неке важне догађаје, затим у односу на астрономске појаве, користили су се разни календар, а Јулијански је био само један од њих (у Србији се нпр. користио стари Српски календар, по којем је Косовски бој био 6897 године од постанка света;

3. Цела историјска хронологија (западна, јер источњаци имају своју) заснована је на делима језуитских свештеника Скалигера и Петавијуса, о којима такође нисмо ништа учили у школи. Они су фалсификовали бројне ‘артефакте’, (буквално их написали правдајући се да је сачуван само ‘превод’ оригинала који је нестао)”.

Врло је поучно и обраћање шифрованог Лесандра Карановића водитељу ФЕС ТВ:

“Почео сам да се СТИДИМ због тога што Ваш гост (Радован Ковачевић – ИП) носи титулу доктора археологије. Зар је могуће у Србији докторирати са тако мало бистроће, знања основног говорног и изражајног умећа. Бавим се већ тридесет година науком у Хајделбергу и поседујем знања у четири нивоа изнад актуелних који се код Вас презентирају. Па да вам неку малу свећицу на крају тунела поклоним јер ма колико да ми је криво, исто толико ми је и жао.

АРХЕОЛОГИЈА је на западу инструмент владајуће констелације. Свим силама спроводе поделу историјског права само себи и подобнима са циљем одржавања и ширења своје верско-националне и културне доминације.

Археолози знају већ шта ће да пронађу пре поласка на локацију. Затим долазе исто тако инструисани журналисти да што пре поберу плодове свога рада и оправдају средства од којих буду финансирани. Тако је настао мит о Неандерталцу од две и по коске сумњивог порекла које су дале за резултат милионе инвестиција, неколико универзитета и свакодневни туризам који доноси огромну добит без експоната вредних помена.

БАВАРСКА је наш назив а они се данас зову Бајерн, и тачка, то су Швабе.

Но, случајно сам у једном разговору чуо за старо име тог народа и приметивши да нипошто не личе на Швабе почео сам да истражујем, онако, из хобија. Каже један мој саговорник следеће: “Ми Немци смо успели Прусе, Сорбе, Долносербе и Бјеловаре да пошвабимо”. Задржимо се на Бјеловарима, највећем народу Немачке. Званична историја тврди да не зна тачно ко су они, Енглези зову главни град Муниц, а немачки знају лошије од гастарбајтера.

Дуго су владали неки Макси Милијани а Хришћанска црква је у неколико наврата брутално вршила археологију података. Био сам у њиховим селима и доживео културни шок јер им је раса људи иста као код нас у Херцеговини, Пиви и Старовлашкој области. Фолклор сличан као у Славонији и Далмацији, а обичаји у околини Ужица. Тако да име поменутог војсковође није изузетак, већ, мени се чини, правило.

ЕУ (Брисел ) је по закону о мањинама признао неколико мањинских језика у Немачкој од који су сви наши, два Српска (Dolnoserpsk und Sorbisch) и неке друге које нема ко говорити (Prusis, Borusisi lipski).

Немачки језик је инструмент римске силе над нашим народима у северној Европи. Без обзира на интензитет “Археологизације” прошлости, у северној Европи трагови су још видљиви, ако се човек заинтересује, чак и на таблама културних и историјских објеката, о интернету да и не говоримо.

…А код нас неки шибицари који су се родили са малим курчићем и IQ-ом у крилу богатих родитеља који нису успели да нахране то велико дупе, одлучују о животу и смрти, о Звезди и Партизану, о мобилизацији и дезертацији, лајку и дислајку, пљују на све светиње и свакога коме Бог пут показа да учини нешто добро за Србију.

Није тачно да немамо ОГРОМНУ КУЛТУРНУ БАШТИНУ, али је тачно да нема ко да је наследи. Разуверите ме”.

Онда се појављује Ghost Ghost:

“Ја као доктор угоститељства могу да кажем да је доктор уз докторат археологије успут докторирао и алкохологију, што се не може сакрит”.

Биће да је у праву, зна Гхост кафанске ghoste.

Што се тиче Карановићеве сумњичавости исказане полуреченицом да имамо “огромну културну баштину, али… нема ко да је наследи”, чини се да ће скорих дана бити разуверен јер време Радивоја Радића и његових “апеланата” неумитно пролази.

Два су “или” до тога:

Или ће Академија наука, такозвана србска, признати своје тренутно незнање и беспосличење, одрећи се “науке” Стојана Новаковића, Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића и безбројних других, све до Радивоја Радића и његових сто четрдесетак “апеланата”;

Или ће Србство учено антисрбски и самоубилачки – пасти у бездан -, не потопљен на дну мора, како је пре петнаестак деценија предвиђао Карл Маркс у потрази за “срећном” Европом, али ће и то бити по укусу не само помињаних Радићевих “апеланата”, већ и свих који се куну у Академијско незнање и Академијину злу вољу, такорећи мржњу према народу чије би интересе, барем по претпоставци, она требало да штити.

Илија Петровић / Васељенска ТВ