Пасји „скретничари“ или комунисти против Срба

Ни овога текста не би било да многи коментатори, приче о разним збитијима током Брозове власти не именују као измишљотине, лаж, фалсификат… Такви коментатори потичу из круга оних које је вишедеценијски брозовлук опсенио толико да више не знају ни зову ли се онако како им пише у личној карти.

***

За комунистичке злочине по Херцеговини и Црној Гори, такозвана „лије­ва скретања“, нарочите су заслуге стекли Моша Пијаде, Милован Ђилас, Петар Драпшин, Јован Капичић (Јово Капа)… Они су се, на­име, појавили у оним компактним срб­ским срединама до којих ус­ташки нож није могао стићи, али које је требало отровати мрж­њом и олакшати њихово касније потпуно уништење. И чинили су то или на исти начин на који и усташе по Херцеговини, то јест убијајући по „пас­јим гробљима“ и бацајући у јаме све оне који за њихове „иде­је“ нису пока­зивали разумевање. Знаме­ни­та је по томе остала Ке­чина јама на Гостиљу, на међи Бјело­пав­лића и Пипера, двоје србских Брда, за коју ни­кад није утвр­ђено колико је народа у њу бачено. Овим злочин­цима ваља признати да су се увек трудили да уобличе и сопствену „технологију злочина“, карактери­стичну највише по томе што се „правоверност проверавала и доказива­ла“ убиствима нај­бли­жих сродника и пријатеља. У том је смислу, уз бројне сличне злочине, најпознатији случај „граховског оцеу­би­ства“ када су, еда би доказали приврженост својој Пар­тије, сино­ви – потоњи народ­ни хероји – дигли из болесни­чке постеље остарелог угледног оца и убили га заједно са још једним његовим добрим прија­те­љем; касније се тај кри­минални чин покушао представити као „ан­тичка трагедија“, али се ни он, као ни многи други слични злочини, деценијама није смео помињати. Исто тако, биле су „за­брањене“ и за­бе­тониране и све јаме у које су усташе и комунисти једнако успешно бацали непоћудне и сумњи­ве Србе, а када су не­ку од њих и обележили скромном спомен­-пло­чом, на њој је једино могло писа­ти, и то најчешће латиницом, да су за њену „изградњу“ заслуж­ни „фашистички оку­патори“.

Мноштво сведочанстава о томе како су функционисали механиз­ми „кому­нистичке правде“, међу њима бројне „директиве“, пре­суде, фотографије и дуги спи­скови поби­јених, сачувано је у посеб­ној серији свезака Гласа Цр­ногорца из 1943. године, под на­словом Пакао или комунизам у Цр­ној Гори.

Комунисти против Срба

Да су комунисти у новонасталим ратним околностима одмах исказали антисрбски став, види се и из прогласа Централног комитета Комунистичке партије Југославије од 15. априла 1941. године, дат­ом из Загреба, под окриљем тек створене усташке Независне Др­жаве Хрватске, који „народе Југославије: Србије, Словеније, Цр­не Горе, Босне и Херцеговине, Македоније и Војводине“ позива да „не клону духом, збију чвршће своје редове, дочекују уздигнуте главе и најтеже ударце“.

Уочљиво је да се не позива „народ Хрватске“ јер се сматра да је стварањем усташке Хрватске тамо сузбијена „србска хегемонија“, да Хрвати нису „клонули духом“, да су „чврсто збили своје редове“ и да су спремни да „уздигнуте главе дочекају и најтеже ударце“. Ка­ко им Немци нису били непријатељ, они су им били покровитељ, евентуални „најтежи ударци“ у „уздигнуте главе“ једино би им могли доћи од „сумњивих Срба“.

И лако је уочљиво да се позива „народ Војводине“, што значи да су комунисти већ тада „видели“ разбијену Србију, те да су Војводину Србску „својатали“ за усташе. Ван сваке сумње, са тим је „својатањем“ био упознат и Миле Будак, идеолог хрватског усташтва, који је, недуго пошто је потписник управо цитираног прогласа скокнуо до Београда не би ли тамо, у Ср­бији, дигао „устанак“, изјавио:

„Нема драгоценијег средства за уништавање народа у Србији од Тита и комунизма. Тито ће закувати кашу у Србији, а има попри­лич­но лудих Срба који ће кренути за њим, а од тога се Срби никад неће опоравити“.

Устанак који су комунисти подигли у Србији (7. јула 1941) започео је убиством двојице србских поли­цајаца, с леђа, на сеоској слави (Ивањдан) у Белој Цркви, код Крупња. Тих дана они су, уме­сто против не­мачког окупатора, водили рат против жан­дармериј­ских патрола и стани­ца (прва је, 9. јула, нападнута и ра­зо­ружана жанда­р­меријска станица у Радљеву, код Уба), које су и у послератној „ослободилачкој“ терминологији означава­не као непријатељи. Истовремено, нападане су општинске куће и пореске службе, као и стратешки најосетљивије тачке: железничке ста­ни­це, поште, же­лезничке пруге, ТТ линије, тунели, рудници, мо­стови… – тако да се, скоро искључиво, тај вид „ра­то­вања“ од­ви­јао и наредних ме­се­ци. Из Хронологије ослободи­лачке борбе на­ро­да Југославије 1941­-1945, коју је Војноисторијски институт из Беог­р­а­да објавио 1964. године, и у којој се из дана у дан могу пра­тити бор­бене и дру­ге активности ратног по­бе­д­ника, може се видети да је до краја децем­бра 1941. године било преко две­ста шездесет на­па­да на жандар­ме­ријске стани­це, приближно две­ста диверзија и саботажа на саобраћајницама, а тек нешто мање од сто напада на немачке снаге. И може се видети да су Немци при­ме­њивали од­ма­з­ду не само за уби­јене (за једног сто) или рањене немачке вој­ни­ке (за једног педесет), већ и за са­бо­таже, тако да је у том периоду, пре­ма ономе што је Хроно­ло­ги­ја „признала“, уби­је­но најмање 18.979 србских цивила и спаљено на хиљаде њихових сеоских домова.

Неизвесно је да ли се у том броју налазе и жртве у Крагујевцу (21. октобра 1941), којих је, према званичним „југословенским“ изворима било око 7.000, а које су, опет у складу са владајућим „југословенским“ тумачењима, из чиста мира постале „жртва надмоћног, злог и немилосрдног окупатора“.

Наравно, ни једно ни друго није тачно јер и поменута Хронологија пише да су 18. октобра 1941. године „код села Враћевшнице јединице Крагујевачког и Чачанског НОП од­реда напале 3. батаљон немачког 749. пука који се из Горњег Милановца пробијао ка Крагујевцу, убиле 10 и раниле 20 немачких војника“ (рањених је било шест или седам више), што је изазвало немачку одмазду. „Због различитих података о броју стрељаних у Крагујевцу, генерал Ми­лан Недић послао је пуковника Бошка Павловића, који је са собом понео списак који му је дао немачки командант у Крагујевцу ма­јор Паул Кениг. У њему су била исписана 2.300 имена. То је био и остао званичан број стрељаних талаца за 10 убијених и 27 рање­них Немаца“.

Као упечатљив траг таквог начина партизанског ратовања ос­тала је наредба Врховне партизанске команде (Строго Пов. број 39. од 27. децембра 1941), коју је свим партизанским командантима и политичким комесарима на положајима упутио Арсо Јовановић, начел­ник Штаба исте те Команде (до рата ђенералшта­б­ни капетан прве класе). У наредби је не­дво­сми­с­ле­но истакнуто да је „личност Драже Михаи­ловића и његов ошт­ри дух јасно увидео право стање ствари и знао је јасно и разговетно да прикаже југословенским народима пого­тово срп­ском са ким и у ком правцу југословенски партизани воде борбу. Поред овога његова личност и храброст окупила је око се­бе све­укупни српски народ и све најбоље борце; због чега морал, поуз­да­ње и вера у побе­ду слабе сваког дана код наших борбених једи­ни­ца, а тим пре што сви резултати наших до сада вођених бор­би са чет­ницима, забеле­жени су код ове команде као посве равни нули. Последице овак­вих по нашу ствар поражавајућих неуспеха, без об­зира на изнете чињенице, односно ауторитета Михаиловића, вођ­ство ове коман­де у многим правцима може са правом пригова­ра­ти партизанским командантима и пол(итичким) комесарима, а наиме: што се нису до сада стриктно придржавали комунистичке иде­ологије и да су се у до­садашњим војним и политичким акцијама као и у правцу пропа­гандистичком у свему показивали кукави­ч­ки и не­спо­собни својих задатака и положаја за које су се за ове дане пу­них двадесет го­ди­на спремали…

С тога, а под претњом смртне казне, НАРЕЂУ­ЈЕМ:

1. Да се команданти и пол. комесари, официри, подоф­ицири, каплари и војници свих родова имају безусловно у будуће у свим правцима придржавати и покоравати комунистичкој идеологији.

2. Дражу Михаиловића и његове војне и политичке сарад­ни­ке треба што пре ликвидирати (види наредбу ове Команде од 11. дец. 1941. г., под строго пов. број 14).

3. Против окупатора комунистичке јединице не могу се борити, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом нашу целокупну организацију, ако то интереси буду захтевали. Снаге окупатора су врло јаке и свака на­ша борба против окупатора унапред је осуђена на пропаст. (Били су у праву, јер и званични немачки подаци казују да је немачка вој­на сила у окршајима по Југославији од 1941. до 1945. године имала нешто око 30.000 погинулих, рањених и несталих војника; зна ли се то, сасвим је логично што се поставља питање с ким су то партизани ратовали без­мало четири године – ИП).

4. Такође и са усташама бесмислено би било са наше стране да се води ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас. Наш задатак није у томе, да се организује борба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпу­но ос­лабили сасвим узалудно завршну фазу борбе за наше ослобођење када ће нам снага бити најпотребнија. Окупатора има да скрше и отерају из наше земље светски догађаји и Совјетски Са­вез, наша мајка. Живео СССР! За нас је комунисте најважније у томе: орга­ни­зовати покрет и прикупити снаге против четника. Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити.

5. Да би се код окупатора могао изазвати већи гњев и реакција против српског народа, командантима стављам у дужност да из својих подручја и борбених јединица изаберу најпоузданије и најхрабрије другове којима ставити у задатак, да с времена на време из заседа убијају по једног или више окупаторских војника, како би окупатор на основу тога предузимао репресалије против непослушног српског народа и његовог вођства.

6. Да команданти и пол. комесари најхитније предузму на својим територијама са смртним казнама за сва она лица за која би се и најмање стекло убеђење да су против наше војне и политичке ствари. За овај задатак потребно је да команданти благовремено прибаве у што већем броју четничких амблема које ставити на ра­сположење оним друговима који буду одређивани за ова ликвиди­рања, с тим да исте употребе, преобуку се у четнике, упадну у се­ло, похарају га до голе коже, и побију угледне домаћине, који су на­равно штетни по нашу организацију. Свако у селу мислиће да су то четници и да чине по наређењу њиховог вођства репреса­ли­је.

7. Команданти имају безусловно да на својим територијама спрече народу, без обзира на вероисповест, посећивање цркава и манастира, а њихове свештенике у колико појединци не би ма из којих разлога желели прићи нашој борби, одмах таквог ликвидира­ти…

9. Да команданти и полит. комесари уложе сва своја знања и силу да што више придобију уз комунистичке јединице што млађе, женског пола, како би могле послужити нашим друговима за природне сексуалне потребе. Ово је потребно у што краћем року учинити, ради подизања морала код наших другова приликом пре­судних борби. Оне женске, које би евентуално остале у другом стању треба неопходно ликвидирати, поготову што као такве не би могле издржати наше тако честе отступнице, а не смемо их остављати у позадини, пошто би наш непријатељ такве случајеве до­бро искористио у пропагандне сврхе против нашег покрета…

Једновремено објављујем, да је вођство ове команде добило обавештење од стране нашег друга Стаљина… чак све више скреће нам пажњу и једновремено препоручује, да циљ наше борбе и пропаганде искључиво буде констриусан против организације Ми­ха­иловићеве ради потпуног уништења тог покрета…

…Пријем ове наредбе с обзиром на горњи строго пов. број путем сигурних курира потврдити, а команданти по пријему к знању лично имају да је запале“ (Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, Прва књига, Торонто/Канада 1993).

Из исте кухиње јер је један од потписника био Милован Ђилас, члан Политичког бироа Комунистичке партије Југославије (КПЈ), члан Врховног штаба и опуномоћени делегат Централног коми­те­та за Црну Гору са ванредним овлашћењима (други је био Владо Мартиновић Бајица), 5. фебруара 1942. године изашла је Наредба КПЈ за Црну Гору, под ознаком „Строго повјерљиво“, у следећем тексту:

„НАРЕЂУЈЕМО:

Командантима и политичким комесарима са подручја: Колаши­на, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања и тражења неких додатних објашњења под хит­но организује напад на васојевићко племе јер су они велики – Срби.

Њих треба најстрожије казнити убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за кривца. Куће конфисковати, а потом запалити, стоку заплијенити.

Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стрељати.

Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора добро водити рачуна, да не дође до сукоба између њих и окупаторске војске, коју наше партизанске јединице не смију да нападају, при­др­жавајући се строго наредбе Врховне партизанске команде из­да­те 27.12.1941. године а са којом су упознати сви наши команданти и политички комесари и повјереници.

Ову наредбу издаје руководство КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак“.

Комунистички злочини
Забележен је „страшан злочин који су партизани починили над храбрим борцима Радуча, 26. септем­бра 1942. године… Све ове жртве (њих педесет деветоро), укљу­чу­јући и двије жене, поги­нуле су кад су комунисти блокирали чет­ни­ч­ке позиције око Мет­ка. Пошто се четници нису хтјели предати, ко­мунисти су похвата­ли српске и четничке жене и сестре и исту­ри­ли испред себе у фронталном нападу на четничке положаје (према тековинама Француске револуције, онако како је приликом сеп­те­м­барског покоља 1792. године поступила револуционарна сек­ци­ја једног париског предграђа: „издала је наредбу да се сакупе же­не и деца политичких емиграната и пошаљу на фронт, како би се од њих формирала прва заштитна линија испред републи­ка­н­ских трупа“ – Марко С. Марковић, Истина о Француској револуцији, Београд 1995, 18). Четници у таквој ситуацији нису могли ни хтјели да пуцају на своје и одлучили се на предају јер су им ко­мунисти дали ‘часну ријеч’ да им се неће ништа де­сити. Само дво­јица четника нису им повјеровали (па) су успјели да се пробију кроз блокаду… Сви остали су били уморени грозном смрћу; главе су им партизани отсјецали коцима и тупим оруђем“.

Партизани из са­ста­ва 19. далматинске бригаде, 11. априла 1943. године упа­ли су у село Пађене и за­палили железничку станицу, шко­лу и неколико других зграда по селу. Истом приликом опљач­кали су много блага (стоке) и одве­ли са собом.

У разговору с публицистом Ђорђем Драгичевићем, војво­да Мом­чило Ђујић подсетио се и призора из зимских дана 1943. го­дине, из времена кад су Немци и усташе чистили Лику од кому­ни­ста и кад је Тито „одступао са својим јединицама преко Пет­ро­в­ца, Дрвара и Грахова у правцу Ливна и Гламоча. Комунисти су об­ја­ви­ли народу да на простор који су они држали наступају Ни­јемци, усташе и четни­ци и да кољу све гдје стигну. Многи су томе повје­ро­вали и повла­чили се са партизанима. Било је и мале дјеце у тим Титовим коло­нама смрти. Ја сам са мојим борцима ударао по Ти­товим колонама у зони Босанског Грахова. Успио сам да од­војим од комуниста један дио избјеглица, и њима смо омогућили да се вра­те својим кућама на своја огњишта. У одступању Бро­зо­вих је­диница био је проблем мале дјеце. Зато је Тито сву дјецу при­ку­пио, одвојио их од борбе­ни­х јединица и одредио једну јединицу да се о дјеци стара. Испод врха Шатор планине има једно планин­ско језеро, а мало ниже је­зера била је државна зграда у којој је стано­вао чувар шуме. У ту зграду Тито је сакупио око 80 дјеце и одвојио их од родитеља. Затим је кућу затворио, зграду спалио и дјецу са зградом. Кад сам са мојим борцима стигао до те зграде, видио сам да је из ру­шевина спаљене куће по којој је пао снијег вирило кроз танки слој снијега тридесетак спаљених дјечјих ручи­ца. Недалеко од спаљене куће и дјечице, сједила је једна жена у личкој народној ношњи замрзнута. Држала је мало дијете у на­ру­ч­ју, прибијено на груди, а једно старије дијете, одприлике 5 година, сједило је смрз­ну­то на земљи и обима рукама грлило мајку око кољена. То је оно што се никад не може заборавити“ (Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, Друга књига, Оренџ-Вејл/1998, 91-92).

Почетком априла 1945. године, група од око 8.000 већ изнурених црногорских четника стигла је у Лијевче поље, с намером да се преко Хрватске повуче ка Словенији. „Међутим, на Лијевчем Пољу дошло је до страховите битке, која је трајала од 4. до 7. ап­рила. Док су четници вршили концентрацију и припремали се за даљи покрет, усташе су… дочекале четнике, најпре на друму Гра­дишка–Бања Лука, а затим прешли и у напад с бројним снагама, потпомогнутим тенковима. У току битке, усташама су дошли у по­моћ и Титови партизани. (О том „подвигу“ није остављен траг у победничкој Хронологији народноослободилачког рата – ИП). И једнима и другима био је циљ: нипошто не дозволити четни­ци­ма Војводе Павла Ђуришића продор ка Словенији“. Велик број че­тника изгинуо је у тим окршајима, многи су, на челу с војводом Ђуришићем допали усташког ропства и тамо изгубили главе, а све­га око хиљаду њих успело је да се извуче и продре ка Кордуну.

Офанзивни комунисти

Ваља знати да су све најтеже битке („непријатељске офанзиве“) које су партизанске јединице издржале за време рата, вођене на србским етничким просторима, а једини им је циљ био да се на њима Срби униште или бар темељито прореде. Најуспешније су у томе биле офанзиве на Козари и на Неретви, обе са неким посебним обележјима. Једно од њих тиче се по­датка да су први младићи са Козаре приспели за регрутацију тек двадесет година после рата, а оно друго своди се на чињеницу да су, уочи битке на Не­ретви, у време кад се очекивало да би могло доћи до искрцавања савезничих снага на јадранску обалу, у Загребу боравили Милован Ђилас, Коча Поповић (под именом Владимир Поповић) и Владимир Велебит и тамо у име Врховног штаба партизанске војске склопили са немачком командом некака­в уго­вор о ненападању. Немци су, наиме, знали да би им у случају поменутог савезничког искрцавања и партизани и четници били непријатељи, па су, без и најмањег ометања (ни говора о борби коју помиње партизанска историографија), пустили партизане да пређу преко Неретве, да преко ње пренесу 4.500 својих рањеника и да на другој обали разбију и униште најелитније четничке једи­ни­це. По­сле такве „велике победе“ партизани су „вртели прсте“ че­кајући искрцавање савезника (који су од тога одустали), а Немци их за то време си­сте­ма­т­ски оп­кољавали, сатерали их у Сутјеску и тамо потукли добар део онога што су пропустили на Неретви, укључујући и већ поми­њане четири и по хиљаде рањеника, или део од до тада преживеле четири и по хиљаде.

То „партизанско искуство“, али и циљно страдање повеликог број србске младежи одведене на Сремски фронт да без икаквог војног искуства буде гурнута у рововски рат, било је довољно да се Србима огади комунизам.

Мора бити да и војни историчари понешто знају, пошто Вој­на енциклопедија нема одредницу ПАР­ТИЗАНИ.

Озакоњење Комунистичке партије
Наравно, челници Кому­ни­стичке партије преживели су све те „офанзиве“, а са њима и велик број њи­хових идеолошких следбеника. Политичке прили­ке на Западу, по­највише страх званичног Лондона да би у Југославији могле побе­дити србске националне снаге, утицале су и на про­ме­ну енглеских ставова према југословенској Краљевској влади у из­беглиштву. А под притиском енглеске владе, свој став према Ко­мунистичкој партији Југославије морала је променити и иста та југословенска Краљевска влада.

Те промене добиле су свој формално-правни облик већ 17. новембра 1943. године, кад је краљ Петар II потписао Уредбу са за­ко­нском снагом којом су укинути Закон о заштити јавне безбед­но­сти и по­ретка у држави и Закон о државном суду за заштиту др­жаве, са свим њиховим изменама и допунама. Била је то, заправо, уредба о легализовању Комунистичке партије Југославије, после чијег до­но­шења више није могло бити речи о било каквом озбиљ­ном суп­ротстављању носиоцима комунистичке идеје у Југосла­ви­ји (Илија М. Павловић, „27. март 1941.“ – Критички осврт на књигу Жи­вана Кнежевића, Београд 1997, 72-73); није ис­кључено да је и друго заседање Антифа­шистич­ког већа на­родног ослобођења – Авноја (Јајце, 29. и 30. новембар 1943) сазвано тек по­што је његовим вођама било дојављено какву ће уредбу краљевска влада донети. У сваком случају, не може бити су­м­ње у чињеницу да је на међу­народ­но­-пра­в­ном ау­торитету избе­г­ли­чких југословен­ских влада, укључујући и о­ву уредбу, успоста­в­љена власт Комунистичке партије Југо­сла­ви­је са свим злехудим последицама које су наредних деценија су­стизале србски народ. (Са­мо захваљујући Симовићевој влади у избеглиштву и ње­ним наследницама, о којима су Броз и ње­гови идеолошки следбе­ни­ци го­ворили и писали нај­ру­жније и то­ком рата и касније, државно-прав­ни континуитет Кра­љевине Ју­гославије, у послератној иде­о­гра­фи­ји понекад бивше, а понекад старе, био је очуван. Због тога, све ка­сније комунистичке приче о борби за међународно признање Југосла­вије биле су за засенити простоту).

Потапање србске националне идеје настављено је и на заседа­њу Авноја у Јајцу, на коме Србија није имала својих представ­ни­ка; о судбини Србије тамо су одлучивали они који су планирали њен суноврат и који ће касније то и остварити. Разлози за такав однос хрватских и слове­начких експонената Коминтерне према својим србским присталицама би­ли су врло једноставни: њих је требало држати под контролом и онемогу­ћити им шири увид у све „стратешке замисли“ о ономе што се србском на­роду припре­мало; и то је био разлог што су Хрвати и Словенци имали цент­ралне партијске комитете, а Србија и Црна Гора свега покрајин­ске. Са друге стране, комунистичка „идеја“ у Србији и Црној Гори није имала озбиљних упоришта, а партизански покрет, посебно у Србији, сводио се на спорадичне чарке и плански припремане про­вокације немачких јединица које су најчешће резултирале жесто­ким одмаздама према цивилном становништву (као у Краљеву и Крагујевцу, на пример), а кад су се западни савезници са Стаљи­ном договорили о подели интересних сфера и престали да подр­жавају Дражу Михајловића, на путу за дефи­нитивни разур Србије више није било препрека: западни савезници позва­ни су да својом авијацијом разоре све важније србске градове, а после њих и ру­ске трупе да прегазе оно што је од Србије остало и да тако отворе пут Брозовим „ослободиоцима“ за преузимање власти и завође­ње неконтролисане репресије над србским народом, то јест сурове освете због тога што у Србији за све време рата кому­нисти никад нису могли рачунати на изра­зитију народну подршку.

Све то укладу с инструкцијом покојнога Броза од 5. фебруара 1944. године: „Када будемо ушли у Србију, постријељати ћемо све кулаке и домаћине, а нарочито све индустријалце… Наређујем особито оштро понашање према српском народу, који је у више наврата показао непсолух и оданост монархији, коју ми желимо искоријенити“.

„Ослободилачки“ успеси 1944.
Непосредно по уласку руских и партизанских снага у југословенску престоницу (крај октобра 1944), „домаћи ослободио­ци“ побили су у Београду и околини око 35.000 људи, од чега барем половину без икаквог правног поступ­ка; број побијених Срба по земљи Србији могао би бити и свих две­ста хиљада. Многи којима се дало да преживе сусрет с „ослободиоцима“ сукобили су се с прописом о из­даји „српске националне ча­сти“, те су доцније на разне начине мал­третирани, натерани у беду и окончали живот осрамоћени. Идеј­ну основу таквој процедури заокружио је Јосип Броз по доласку у ослобођени Београд (средином јесени 1941), да се „ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости“.

Уништавање србске интелектуалне и привредне елите почело је одмах по протеривању немачких снага из Београда (октобар 1944), а у ло­горима који су „ослобођени“ од Немаца убрзо су по­че­ле ликвидације свих оних виђенијих Срба који су преживели не­мачку окупацију, али се током ње нису понашали у складу са не­ки­м комунистичким мерилима. Никад, при томе, није утврђено колико је тада најугледнијих Срба прошло кроз Главњачу и завр­шило у Јајинцима и на другим стратиштима, али се зна да су се на удару најпре нашли привредници чија су сва имања и богатства „ослободиоци“ одмах присвојили, али и најистакнутији инте­лек­туалци и универзитетски професори. Занимљива је у вези са тим и једна паралела између онога што се догађало на Београдском уни­верзитету и онога на Загребачком свеучилишту: док су многи истакнути београдски професори пострељани или осуђени на гу­битак грађанске части и уклоњени из наставе, на Загре­бачком све­училишту комунисти се нису много мешали у Павели­ће­ву „ка­д­ровску политику“.

Да за Србију заиста неће бити милости, постало је несумњиво исте те јесени, у данима кад су комунистички идеолози одлучили да демонстрирају спремност партизанске војске за фронтално ратовање и да оформе Сремски фронт. А за тај фронт почели су да се по Србији мобилишу голобради момчићи, они који пре тога ни­су имали никаквог војничког искуства, понајмање за фронтално ратовање; они су, напросто, послати да изгину на Сремском фрон­ту и да се тиме Србија биолошки осакати. У томе послу одлучу­ју­ћу улогу одиграле су црногорске и крајишке јединице („Пекове су дивизије заузеле Терази­је“) и њихов долазак врло брзо показао се као нова окупација и Београда и Србије. Када је, при том, нека од тих јединица прешла у Зе­мун, њен Вр­ховни командант затражио је да се она врати и да у Срем прва уђе једна хрватска јединица, а исти поступак поновиће се и у Загребу: 7. маја 1945. у њега су уш­ле неке србске јединице, али су и оне враћене док сутрадан одне­куд није доведена нека хрватска и, у улози „ослободиоца“, до­че­кана кантама вреле воде с околних прозора ‡ за разлику од оних Хит­лерових које су четири године раније дочекане цвећем и фан­фарама. Те две појединости јасно су назначиле однос комуниста према Србији: Загреб јесте хрватски, али Срем није србски, као што србски неће више бити ни многи други крајеви. Значење та­к­вога поступка разјасниће се тек касније када се у Срему буде ус­по­стављала нова републичка граница.

У вези са Сремским фрон­том остаће нејасан и још један детаљ: зашто се руске трупе нису за Ба­ра­њу запутиле преко Срема и Драве, него су преко Бачке послате да, уз огромне губитке, пре­лазе Дунав код Батине. Брозови војни ст­ра­тези хте­ли су, по прилици, да покажу да и они „знају“ да воде рововски рат. И то су на чудан начин и „доказали“: Немци су се у Срему држали таман онолико колико им је требало, тј. док се главнина њихових трупа из Грчке, преко Босне и Хрватске, није пробила до Аустрије и тамо положила оружје пред западним са­ве­зницима. Брозовим ге­не­ралима било је много важније да у Сре­му изгине што више срб­ске деце него да сломе от­пор немачких је­диница и пробију њихове одбрамбене линије, па се тако догодило да је Толбухинова армија почетком априла 1945. била ближа Бер­лину него Брозови ратни стратези Ђакову. Било како било, никада се неће сазнати колико су србских гробова они ископали у Срему за то по­ла године (про­цене се крећу од нешто више од 13.000 колико се имена на­лази на њиховом споменику, до 50.000 или 80.000, колико се помиње у неким другим освртима) као што ће заувек остати тајна колико је уоп­ште Срба изгинуло од бугарске границе до Дравограда и Ко­чевског рога. Такву „ста­тистику“ комунисти нису никад напра­ви­ли, свакако зато што би се мо­гло показати да су у свом „осло­бо­дилачком налету“, за неколико после­ратних месеци сами смакли неупоредиво више србских глава него стране окупационе снаге за прет­ходне четири ратне године заједно; ако се у то уброје и „јасе­новачке и сличне заслуге“, показаће се да је комунистички допри­нос србском страдању много већи од онога који је досад ишао на рабош других окупатора. Немци су и иначе објавили по­да­так да је у разним видовима њихових „блиских сусрета“ са живљем из Кра­љевине Југославије страдало тек нешто око триста хиљада љу­ди. На чију душу ваља ставити оне остале – не зна се посигурно јер је и „извршиоцима“ и „организаторима“ било у интересу да сопствени „учинак“ прогласе за „колатералну штету“ ратних (не)прилика.

Тој мрачној ратној епизоди може се дода­ти и једна, послератна: 13 свештеника и више од 20.000 србских мла­ди­ћа, који су се вра­ћали из Босне, током маја 1945. побијено је и бачено у јаму Понор код Миљевине, а они који су тамо избегли смрт ‡ сачекани су на Златибору и бачени у јаму на брду Церово (Велибор Џомић, Страдање Србске Цркве од комуниста, књига прва, Цетиње 2003, 244).

Па, када је већ тако, не треба се чудити што је Добривоје Видић, крајем рата секре­тар КПЈ за Ужички округ, србске жртве по Босни и Херце­говини оправдао тврдњом да је „шест стотина и педесет хиљада стреља­них Срба… (био) дуг који је српски народ платио за злочи­начку политику београдских властодржаца“, док је Синиша Стан­ко­вић (1892­-1974), академик, универзитетски про­фесор, током рата члан Главног народно-ослободилачког одбора Србије, првих десет послератних година председник Президијума Народне скупштине Србије, у наступу аутомр­ж­ње узвикнуо: „Србија је главни стуб ре­ак­ције на Балкану и у читавој Европи“ (Владимир Димитријевић, Нови школски поре­дак, Чачак 2005, 146-147).

Илија Петровић / Балканска геополитика