Да ли су српски интелектуалци били на висини задатка

Више је него јасно да Срби имају огромних проблема. Питање граница, положај Срба у суседним државама. Лоша слика која о нама кружи светом… И све то, после на први поглед великих победа: обнове државе у 19. веку, победе у Првом светском рату…

Шта онда није било у реду? Одговор је вишеслојан. Али је једно сигурно да за све недаће које нас муче није могао да буде одговоран народ. Он је чинио све што је могао и дао је огромне жртве на позив отаџбине. А за њега је отаџбина била интелектуална и политичка елита која га је водила.

Елита је чинила све што је било у њеној моћи да српски народ изведе у срећну будућност. Али изазови који су, пред српском нацијом, били и онда и данас су огромни. Нашим жељама супротставио се моћни свет. Борити се против њега било је тешко често и немогуће. У тој ситуацији лежи велики део одговора зашто нам се све ово дешава. За такве ствари српска елита није мога бити нити је и данас крива.

Али да ли је нешто зависило и од ње? Да ли је било нешто на шта су српски интелектуалци могли утицати без обзира на притиске са стране? Било је и те како. Ту пре свега мислимо на могућност да се промишља стварност и да се на основу знања види шта Срби морају да раде. У том смислу су скоро сви српски посленици на пољу друштвених наука, али и они из природних који су се бавили друштвеним питањима дебело омашили.

Они су морали да пођу од околности која је родила аутономну Србију 1830. и која је водила до независности 1878. године када су признате две српске државе Србија и Црна Гора. Обе су васкрсле у борби са исламском окупацијом. Дакле била је то верска окупација не национална! Носиоци те борбе били су православни, пазите православни, пре него Срби!

Према томе православље је водило народ у српске устанке. Та је чињеница занемарена овим „српски”. Православље се негде изгубило и постало мање важно. Поготову због тога што су наши интелектуалци школовани на Западу видели да се тамо рађа секуларна држава-нација, која врло често, не само да је била индиферентна према религији, него је била сурово против ње. Сетимо се само Волтеровог става да је „хришћанство дивља звер која сише крв својих истомишљеника”.

Вођени тиме и српски интелектуалци су идеју еманципације Срба везали за стварање нације око заједничког језика. Французима нпр. је то било једноставно да учине јер су сви били римокатолици, али Срби су подељени на три конфесије: православну, римокатоличку и исламску. Зато су здушно кренули у стварање нације која би превазишла верске разлике. И то је почело да даје резултате. Сетимо се како су римокатолици дочекивали Вука носећи га, фигуративно речено, на раменима, одушевљени његовом борбом за народни језик. Посебно је значајан случај Дубровника где је сва утицајна интелигенција себе сматрала Србима. Споменимо само Перу Будманија који је говорио, што боље што слабије, чак 17 језика. Што се муслимана тиче ту су ствари ишле далеко теже али је било значајних посленика на културном пољу који су се осећали као Срби. Сетимо се нпр. прерано преминулог песника Авде Карабеговића.

Србијански интелектуалци који су предњачили у томе надали су се да ће то дати резултате. Они нису били у стању да виде да је религија далеко јача него што они мисле и да има пресудан утицај на политичко опредељење својих следбеника а самим тим и на њихово национално конституисање. Све се то јасно видело у тренутку када римокатоличка црква, која је у то време водила рачуна да има што више верника, без обира које су нације, схвата да се и национално мора укључити у борбу за ширење католицизма. Њен избор није био тежак. Деловати у Србији и Црној Гори било је немогуће зато се она опредељује за акцију у Аустроугарској. Она као своју фаворизовану нацију бира Хрвате. На првом хрватском католичком конгресу 1900. године иступа се са ставом да сви штокавци римокатоличке вере морају бити Хрвати. И ту се види одлучујућа снага римокатолицизма. Огромна већина тих врхунских интелектуалаца Срба католичке вере постепено и полако се кроатизује. Данас су њихови потомци ватрени Хрвати и ако су им чукундеде биле исто толико ватрени Срби. Ислам је такође одиграо своје. Био је довољно снажан да збрише Србе муслиманске вероисповести.

Српски интелектуалци тога нису били свесни. Њима није било јасно да је вера јача од нације и да се Србија може градити само од православних. Грешили су у томе скоро сви. Чак и свети владика Николај Велимировић. Размере заблуде виде се из његових следећих речи: „Православни и католици су се нашли на заједничком раду… идеје и борбе за нацију… они су схватили да су браћа и зграњавали се помишљу да религија може бар за тренутак да их раздели… Нација ће се ујединити са или без одобрења цркава”. Ношени тим трагичним заблудама интелектуалци су се борили за Југославију која је постала узрок српског страдања.

Мирољуб Јевтић / Политика