Избори 2020

За ових тридесет година Срби су показали да нису у стању да се организују и озбиљно угрозе било који режим без подршке из иностранства

И ове године имаћемо националну занимацију која се зове „избори“. Погани медијски рат који води, практично, свако са сваким, подразумева и жучне распреве, унутар опозиције, на тему: да ли бојкотовати изборе или не? Да ли се бојкотом Вучић слаби или јача? Нема никакве сумње да ће ова расправа трајати до избора, а и после избора, по систему: „јесмо ли вам рекли“, у разним ситуацијама које ће, наводно, доказивати исправност одлуке једне или друге стране. Наравно, никаквог општег бојкота неће бити, у смислу да ће на изборе изаћи само Вучић са својим званичним сателитима. Не, имаће Србија, опет, више учесника избора него земље у којима нема ни говора о бојкоту.

Како било, суштина је у нечем другом. Много пута сам поновио да је Србија земља којом влада организовани криминал, од почетка деведесетих. После пада комунизма, Срби су преузели тзв. модел демократије, копирајући законе са Запада и у Србији се, у пракси, то претворило у владавину мафијашких кланова. Другови аналитичари, и грађанисти и родољупци, већ скоро тридесет година објашњавају Србима како би демократија требала да функционише, али она функционише онако како у српском друштву може да функционише и наставиће тако да функционише ма шта они мислили о томе како „треба“. Да је могло другачије, за ових тридесет година, било би другачије, али пошто није, упркос свом кукумакању дежурних теоретичара демократије, ваљда је тридесет година довољно дуго да схватимо да у Србији другачије не може?

За ових тридесет година систем се није мењао, али режим је промењен два пута. Петог октобра 2000. и после избора 2012. када је на власт дошла СНС, односно Вучић. Шта је заједничко за обе те промене режима? И једна и друга не би биле могуће без подршке странаца или, прецизније речено, ако би и било променa режима оне не би биле изведене на онај начин на који су изведене. Незадовољство Милошевићевим режимом било је оправдано али без странаца, страних пара, пре свега, не би била могућа онаква политичка организација и реална политичка снага која је срушила Милошевићев режим. Слично је било и са СНС, као западним пројектом у чијој реализацији је био укључен и тадашњи режим Бориса Тадића. Све су то познате ствари. Дакле, у тридесет година, имамо исти систем и две промене режима које не би биле могуће, на онај начин на који су се догодиле, без помоћи Запада. Даље, имамо Вучићеву марионетску власт и имамо највећи опозициони савез, СзС који, несумњиво, има извесну подршку и заштиту странаца. Онај ко ово друго не разуме нека проба да блокира зграду РТС или да упадне у зграду РТС, или нека покуша насилно да уђе у Скупштину, па нека јави како је прошао и нека то упореди са сличним представама које је изводио СзС. Дакле, ствар је изузетно проста. Једини начин да се Вучићев режим сруши јесте да странци одлуче да га сруше. За ових тридесет година Срби су показали да нису у стању да се организују и озбиљно угрозе било који режим без подршке из иностранства, а и дан данас нема релевантне политичке снаге, независне од страног фактора, која би, макар и у перспективи, у неком реалном сценарију, могла да угрози власт у Србији. Када одлучују о томе ко ће владати Србијом странци не узимају у обзир само то ко је спреман да спроводи њихову политику, јер за то су спремни сви, већ и ко је способан да упавља Србима. Зато је одабран Вучић, а не Чеда Јовановић, на пример. Јер каква је сврха имати оданог човека у Београду кога ће подржавати 5% становништва и који ће, онда, морати да користи много више репресије да би се одржао на власти? Такав систем је непоуздан и много скупљи од постојећег. „Национална“, радикалска реторика и бриселска политика. То је опробан рецепт који ради и за то, за сада, нема бољег човека од Вучића што значи да Вучић остаје на власти до даљњег, док странци не одлуче да га сруше, без обзира на то ко учествује, а ко не учествује у представи која се зове „избори“.

После избора Вучић ће имати комотну већину и може да покрене поступак за помену Устава и коначно призна Косово. Остаје да видимо како намерава то да изведе јер он зна да оног тренутка када призна Косово почиње поступак његовог рушења од стране Запада или, бар, почиње припрема за тај поступак. То може да потраје, али то је неминовно и то је једини проблем и једина кочница кад је у питању признање Косова.

Све у свему, са становишта политике која одређује судбине Србије избори су важни као неопходна фарса у систему који Срби називају „демократијом“, а бојкот је потпуно неважан. То ће тако бити док год се у Србији не формира реална политичка снага, независна од Запада, која би могла да угрози режим. Вучићев или, сутра, неки други, свеједно. Логично, такву политичку снагу би могли да формирају само суверенисти, пошто, ЕУропци, по дефиницији, не могу деловати независно од Запада. Но, за ових тридесет година, видели смо да Срби нису у стању да формирају такву снагу и немамо никакав показатељ, данас, који би указивао да би то могли да учине у неком догледном времену. Напротив, у тзв. патриотској јавности, види се то из говора, текстова и коментара, нема чак ни свести о томе да ово глуматање демократије нема никаквог смисла и да само један српски фронт, једна једина организација, неки „српски Хезболах“, која би се борила против неоколонијалног положаја Србије, може нешто да уради. До тада, са Вучићем или без Вучића, наставља се западна политика пљачке, велеиздаје, распродаје, јефтине радне снаге, насељавања белосветске руље, културног геноцида и законске дискриминације Срба.

А ви, драги Срби, наставите да расправљате о изборима, бојкотима и демократији.

Владимир Челекетић/Свитање