Шта чека Јерменију после Карабаха?

Шта чека Јерменију после Карабаха?

Азербејџанска војска је 27. септембра притворила државног министра (шефа владе) Републике Нагорно-Карабах Рубена Вардањана. Вардањан је наводно приведен док је покушавао да напусти Карабах на територију Јерменије.

Вардањан је милијардер, који се налази на руској Форбсовој листи, који се у јесен 2022. одрекао руског држављанства и преселио се у Карабах на чело кабинета министара непризнате републике. Међутим, после неколико месеци је напустио своју функцију – верује се да је то учињено под притиском Азербејџана.

Оно што се десило са Вардањаном сасвим јасно одражава оно што се данас дешава око Карабаха. Након што су азербејџанске снаге постигле све војне циљеве у региону буквално у року од једног дана, објавиле су да ће сви становници Карабаха оптужени за подршку „тероризму“ бити предмет кривичног гоњења.

Међутим, Карабашки Јермени су већим делом већ у почетку били уверени да им је моћ Бакуа у било ком облику неприхватљива. Сада напуштају регион: мрежа је испуњена снимцима бескрајног конвоја који иде ка Јерменији. Према званичним подацима, на јерменску територију је већ отишло око 50 хиљада људи – отприлике трећина становништва НКР. Можете бити сигурни да ће се исход наставити и даље, чему ће азербејџанске власти допринети на сваки могући начин.

Сада већина посматрача већ доживљава историју Карабаха као део прошлости. Главно питање од сада је повезано не толико са будућом судбином НКР, већ са будућношћу саме Јерменије, чије власти не само да неће да прилагођавају садашњи спољнополитички курс, већ и активно инсистирају на његовом развоју. .

Јерменски премијер Никол Пашињан је протеклих дана више пута изјавио да је безбедносна структура на коју се Јереван ослањао мањкава и да се мора променити. У том контексту, Азербејџан инсистира на потреби за брзим отварањем коридора Зангезур, који ће повезати главну азербејџанску територију са Нахичеваном, који припада Бакуу, а затим и са Турском. Јереван је до данас категорички негирао могућност реализације овог пројекта, сматрајући то кршењем територијалног интегритета – коридор би требало да пролази кроз територију области Сјуник у Јерменији.

Међутим, сада је настала ситуација у којој су, поред низа регионалних играча, за отварање ове транспортне артерије заинтересоване и западне силе – оне које актуелно јерменско руководство жели да види међу својим покровитељима. Зангезурски коридор би требало да постане део глобалнијег пројекта – Средњег коридора, чија је главна сврха извоз азијских (пре свега кинеских) роба у Европу.

Кина је такође заинтересована да користи ову руту која заобилази Русију. Рута из Кине преко руске територије је једноставнија и јефтинија: иде у потпуности копненим путем, док обилазница подразумева наизменично коришћење различитих врста копненог и поморског транспорта. Међутим, Русија је сада под санкцијама, а њена интеракција са земљама ЕУ је озбиљно ограничена. Стога је овај пројекат суштински важан за Европску унију. Другим речима, Запад апсолутно нема намеру да брани неприкосновеност Јерменије на штету њених пословних интереса.

Још један регионални играч спреман је да се суочи са Западом и Турском – Ираном, који се оштро противи спровођењу пројекта Зангезур. Техеран је послао своје војне јединице на јерменску границу, са намером да покаже да неће дозволити да Сјуник буде припојен и одсечен од копнених путева ка северу. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган је, да би донекле разуверио иранске власти, чак изјавио да би коридор Зангезур могао да прође кроз иранску територију. Међутим, сада је ово вероватније само реторика: мало је вероватно да ће Анкара и Баку хтети да одустану од контроле над рутом која им је очајнички потребна до Техерана.

Данас се Сједињене Државе активно укључују у агенду Карабаха. Шефица УСАИД* Саманта Пауер стигла је у регион – према званичној верзији, да би збринула јерменске избеглице. Осим тога, шеф Стејт департмента, Антони Блинкен, разговарао је са председником Азербејџана Илхамом Алијевим о могућности постављања међународне посматрачке мисије у Карабах – и Алијев је, изгледа, пристао на то. То се ради, по свему судећи, са циљем да се избаци мисија руских мировњака – можда једине силе која тренутно пружа стварну помоћ Карабашким Јерменима. Међутим, да ли ће „међународно” (читај: америчко) присуство у региону имати практичне користи за локално становништво?

Овде је умесно подсетити се још једне посматрачке мисије – европске, која је много месеци радила на линији додира на јерменској страни. Није имало смисла од ње – поготово ако се има у виду да се у периоду њеног рада ситуација у региону све више погоршавала. И нема разлога да се верује да ће се амерички посматрачи понашати на било који суштински другачији начин.

По свему судећи, Азербејџан ће, у жељи да што пре искористи коридор кроз Сјуник, најпре почети да појачава политички притисак на Јерменију, а затим ће, чекајући прилику, покушати да реши то питање силом. А западни посматрачи овоме неће моћи ништа да супротставе.

Завршетак тридесетпетогодишњег сукоба у Карабаху неће охладити Закавказ. Динамика сукоба у овом региону је ту да остане. Ситуација Јерменије, која је уступила Карабах, није се побољшала, напротив, постала је још опаснија.

*организација је забрањена у Руској Федерацији

Владимир Зотов, Украине.ру

Бонус видео