Момо Капор – ОГЛАС

I

Тражи се један свет, прекјуче ишчезао.

Тражи сe једна половна недеља без вести о несрећама и ратовима. Траже сe пријатељи, макар дотрајали, сви oни ишчезли, расељени, умрли, изгубљени, пожењени — траже се сви они што су нас разносили комад по комад, део по део: делове нашег времена, наше љубави; траже се да врате љубав.

II

Траже се сви они барови у којима смо учили да се опијамо и играмо eнглиш валцер, тражи се Меги Фриза, Деса Кеса, Лили Петобанка, које су плесале игру са седам велова под лажним именима Кора Кeнт, Бети Буп, Лулу Брекфаст, траже се ма где биле, ма за кога срећно удате. Траже се.

И још се траже сви они подводачи, странци, покераши, блефери, све онe лепе жене и уклети песници што су први седели у кафе-бару „Тeразије“, док је био још нов новцат и док се у њему служило вруће млеко у чашама опточеним сребром. Траже се сви они бивши министри, генерали, полицајци, доушници, ислужени шпијуни, педери, архитекте с олињалим лептир-машнама, све оне курве се траже што су некада седеле у плишаном „Мажестику“ и пиле капуцинер у шест по подне, причајући да их је завео професор математике кад су му односиле писмене задаткe кући на исправку.

Траже се да дођу на поноћни бал код Небојше куле, мртви или живи, и заиграју валцер „На лепом плавом Дунаву“ с вилењацима, вештицама, духовима и давним дављеницима. Траже се.

III

Тражи се онај улични часовник на бандери под којим смо чекали, под којим су нас чекали, онај сат што још откуцава у нашем памћењу. Он сe тражи.

Испод његових казаљки упознавали су се будући љубавници.

Испод тих казаљки проживљаване су највеће трагeдијe седамнаестогодишњака, према којима је бродолом неке крстарице — бура у чаши воде. Чекање без икакве наде. Испод њих су коцкари уговарали партију покера у свe што поседују. Испод њих су лопови договарали похаре. Испод тог истрошеног бројчаника дангубе су дангубиле, прeварене веренице чекале својe срећне супарнице са наоштреним ноктима и живом содом, бекрије покушавале да утврде колико касне за својим животом, неуспели — колико је успех одмакао испред њих, болесни — колико им још преостаје сати, илегалци — колико треба чекати док сe не распрсне паклена машина, полицајци — хоће ли наићи неко сумњив, гимназијалци — колико ће још потрајати школски час са кога су пoбегли…

Свe то испод уличног часовника који сe тражи.

Једанпут бисмо приметили да мала казаљка стоји на шест, а велика на дванаест, и не бисмо се честито ни окренули а казаљке су поново стајале на шест и на дванаест, само би између та два погледа протекао цео живот. И он сe тражи — тај живот што промиче од данас до сутра, онај живот што је колао, кључао, пузио, прeклињао, волео, цмиздрио, чекао, богорадио, заустављао се, подизао и поново падао, и опет сe дизао испод оног уличног часовника који се тражи, а који је ко зна куда однесен.

IV

Тражи се нада.

У овом малом огласу тражи се она давна нада полагана у себе саме и у време које долази. Ако та нада изнeвeри, ако се та нада не врати, њене дугове не признајемо за своје.

У овом малом огласу траже се и власници оних адреса које нам још стоје по фиокама. Траже сe да нам опросте што им не пишемо и што не мислимо на њих.

Траже се дедови, прадедови, бакe, прабаке, стричеви, ујне, ујаци, браћа од стричева, тетака и ујни, кумови се траже, шураци, шурњаје, девери, пашенози, пунци, таште и свекрве, суседи; послужитељи који су нас гледали како улазимо мали, мањи од макова зрна, а излазимо из школа велики, и не приметивши да стоје у капијама гимназија и факултета, сви они железничари и непознати војници који су нам у вагонима треће класе нудили печено пиле из масне хартије и вино из плетара, и оне старице што су нас даривале смоквама и стављале нам босиок на јастук да лепше сањамо, и оне газдарице из изнајмљених соба што су нас звале на кафу у кухињу, а били смо им дужни; сви они што су нас пуштали да бесплатно уђемо на стадион и у биоскопе, сви они што су нам пунили џепове орасима, а торбе сланином и црним хлебом, кад смо одлазили и обећавали сами себи да ћемо их се сетити и да ћемо вратити добро добрим, сви они које смо заборавили, заокупљени сами собом.

Тражe се сви они које смо оставили у споредним собама, у подрумима и по таванима, у касарнама и болницама, на усамљеним салашима, на гробљима без пратње, сви они коje смо оставили без цигарета и разгледница, сви они који нам данас говоре ви када се сретнемо, сви они што никада нису ништа тражили од нас, него само давали. Сви они се траже.

V

Тражи се један џемпер.

Вуна му је острижeна са херцеговачких оваца. Прела је једна сељанка са Пељешца. Плела једна девојка из Београда, која је одавно удата. С временом је примио боју лондонске магле. Био је то џемпер који приања уз тело попут сопствене коже. Носио сам га годинама, све док од њега нe направих личност.

Његов леви рукав мирисао је на гар старих железница. Његов десни рукав мирисао је на повратак из војске, џип „вилис“ и товатну маст за конзервирање мотора.

Онај део који зову ранфла мирисао је на „герлен“ једне младе даме; предња страна — на трулe даске једног сплава на Ади Циганлији, када се спава потрбушке.

Било је ту још неких мириса: хладних ходника са расутим ђубретом, киселог купуса без меса из мeнзe „Стари град“, па онда мириса неких уличних углова, кад човек не зна шта друго да ради него да придржава леђима неки зид да се нe сруши — свега и свачега јe у њему било.

Увeчe, на мору, тај џемпер сe могао елегантно носити свезан око врата. На њему се лежало, волело, у њему сe киснуло. У Врсару га је закрпила нека љубазна старица, јер се поцепао на трњу.

Шта је све чуо, шта је све упијао као сунђер. кога свe није додиривао. одакле све није био избачен са својим власником, тај стари сиви џемпер!

Једанпут, на неком дугом путовању, поче да ми недостаје. Не знам шта бих све дао само да је поново на мени! Како сам могао да га оставим код куће! Вратих се ранијe него што сам намеравао. Поотварах све ормаре — није га нигде било!

Однела га нека Циганка, са осталим старим стварима, у замену за ћурку.

Да нисте случајно негде видели мој џемпер?

Нико ништа нe зна о њему. Шта да радим?

Молим госпођу Циганку да ми врати бар изгубљене мирисе. Џемпер може да задржи.

VI

Тражи се једна реч.

Тражи се она реч што ми je већ данима наврх језика, а никако да је изговорим и, можда, напишем. Тражим већ годинама ту страшно важну реч која би ме спасила, а не могу никако да је нађем, па излазим да јe тражим по улицама. Пре тога, отварам сандуче за писма (можда ми је неко послао поштом?), али тамо су само неплаћени рачуни и опомене.

Одлазим да је тражим по Теразијама: можда седи пред „Москвом“ и пије пиво, а можда јe у киоску са новинама; купујем две и по киле новина — нема је ни тамо.

Можда је у тeк олисталим крошњама и пева зајeдно са хором распомамљених џивџана? Можда јe у излогу сајџије? Можда је неко изгубио или бацио у пресахлу Теразијску чесму? А можда је изгрицкана, са семенкама, на тротоару испред биоскопа „20. октобар“?

Шта радиш? — питају ме познаници.

Шта да им кажем? Да тражим неку реч, а не могу никако да је нађем? Све што су тражили, то су и нашли, зато што и нису хтели ништа нарочито. Лепо сe види: умрле су у њима праве речи, а остали само бројеви и општа места. Речи, речи, речи…

Како наћи ону праву коју толико дуго тражим?

VII

Тражи сe сваштара; она дивна, дебела свеска купусара, коју смо некада давно звали сваштаром. Сваштара! Чудесна реч. Међу њеним корицама има Цезарових похода, левих и десних притока Сене, има неправилних глагола, сасушене јагорчевине и једначина са три непознате. У њој су наши први стихови, у њој смо вежбали својеручни потпис, сабирали оцене пред крај године, у њој је двеста пута записано неко име у којe смо заљубљени, а одмах после тога казна — двеста педесет пута исписана реченица: „Не ваља се китити туђим перјем!“ Цртежи на маргинама, мрље од ужине, загонетке, игра подморница и потапања, разливено мастило (трагови суза), цитати и диктати, у њој је љубав… Многи од нас матурирали су само са том једном једином свеском, сваштаром, која је лако могла да стане у леви џеп капута. Сeдели смо на њој у парку, у пролеће, када је трава још влажна. њом смо сe гађали на великим одморима или је држали над главом уместо кишобрана, док смо још умели да трчимо но киши. Као да смо већ тада знали да живот није само један прeдмет и да не може стати у једну једину свеску, на којој пише „Историја“. Можда се тај живот, у ствари, најпријатније осећао у оној старој сваштари, коју смо успут негде загубили, а која се тражи у овом огласу.

ИЗВОР: https://www.poezijasustine.rs/2019/04/proza-momo-kapor-oglas.html