Хоће ли глобални економски ситем преживети корону?

октор Мајкл Остерхолм из Центра за истраживање заразних болести при Универзитету Минесота упозорио је ове недеље да су САД неприпремљене за COVID-19, као и да ће здравствена криза постати много гора у недељама које су пред нама: „У овом моменту, приступамо овоме као да се ради о снежној олуји у Вашингтону“, рекао је Остерхолм. „Ово је заправо зима коронавируса, а тек смо у њеној првој недељи“.

Да, председник Трамп се заиста определио за лаконски стоицизам: убеђујући нас да је вирус лажна вест, да није нимало гори од сезонског грипа, те да ће нестати сам од себе када дођу топлији дани. Просто је кривио Кинезе. Сада међутим, Американци и скептични Европљани почињу да схватају колико је COVID-19 другачији од обичног грипа.

ЕКОНОМСКИ „ШОК“
Европљани су реаговали на различите начине, али са изузетком Италије, углавном су на прво место ставили очување БДП-а, чак и по цену колапса својих здравствених система, до чега долази у оном моменту када акутни случајеви пробију нивое европских капацитета за пружање интензивне неге. Уједињено Краљевство каже да је тренутно „у фази обуздавања“, али у реалности не ради готово ништа да заустави тихо ширење вируса кроз друштво.

Ломбардија у Италији има прворазредни здравствени систем, који је сада потопљен (са попуњеношћу капацитета од 200 одсто), па функционише према стратегији „опстанак најиздржљивијих“ – препуштајући остале да преживе или умру без интензивне неге. Штавише, старије пацијенте особље са интензивне неге неће чак ни да прегледа. Европске државе које су избегавале мере десоцијализације ће можда зажалити свој одабир. Десоцијализација је скупа, али на крају даје резултате (као што се видело у успоравању стопа заразе у италијанској „црвеној зони“).

Термин „обуздавање“ је погрешан. Готово је немогуће потпуно обуздати овај вирус, јер „виси у ваздуху“ – тј. лебди (видети ОВДЕ). Могу га преносити заражени који чак ни не знају да имају вирус у себи. „Обуздавање“ сада више не може задржати ширење вируса COVID-19, али друштвена затварања могу да успоре трансмисију, и – што је још важније – да ублаже обим епидемије (тј. да поравнају тзв. кривуљу графикона, прим. прев.), попуштајући тако део притиска под којим се налазе оскудне јединице за интензивну негу. Без десоцијализације, долази до експоненцијалног раста стопа заразе у оним земљама у којим су владе учиниле мало тога да минимизирају персонални контакт.

Да не буде забуне – уследиће политичке последице за оне лидере који су се погрешно опкладили на то да су ефекти вируса преувеличани, те да ће криза проћи – само ако се „стисну зуби“ (односно прибегне херојском стоицизму). Сада је, исто тако изненадно за тржишта, пандемија коју су многи инвеститори сматрали упитном ескалирала у далеко већу кризу. Налазимо се у епицентру масивног и све већег глобалног економског „шока“ – тачније три повезана шока: растућег застоја снабдевања, нафтног шока, а сада и почетног стадијума финансијске кризе и кризе ликвидности.

Само да разјаснимо: вирус није изазвао економску кризу. То су претходно учиниле Федералне резерве када су подметнуле темпирану бомбу (својом политиком прављења новца на рачун подизања дуга), а онда јој 2008. године и укључиле тајмер кроз стална надувавања мехура вредности. Трамп међутим у неку руку јесте почео да повлачи обарач ове кризе онда када је покренуо „борбу титана“ између САД и Кине. Започео је трговинско-технолошки рат како би покушао да заустави раст Кине. Међутим, радећи то, неизбежно је почео да цепа ризоме (најдубље корење, прим. прев.) светске трговине и снабдевања. Британија је уочи Првог светског рата покушавала да примени овај трик против Немачке. То се на крају није добро завршило. Уместо тога, довело је до економске контракције, баш у часу кад је развучена Империја постала подложна трговинским шоковима.

Данас сеСједињене Државе масивно играју на карту задуживања како би одржале привид континуитета светског хегемона. Трговински рат, међутим, смањио је америчке приходе и трговински замах – баш у моменту када је америчка империја постала подложна дужничком „шоку“, па почиње да показује знаке средовечне „развучености“ и мањка замаха. Неизбежни нето ефекат био је слабљење светске трговине, и то у часу када је економски циклус био у позном стадијуму. Будући да су се трговинске артерије надувале много пре распада ОПЕК-а, уз узбијање рата нафтним ценама, пропаст потражње већ је била очигледна на нафтним тржиштима, додајући још један импулс почетној тржишној кризи.

Сад имамо тотална затварања (енгл: „lock-downs“) и шок снабдевања (захваљујући COVID-19) и свако ко се ослања на приходе у кешу како би опслуживао дугове – било да се ради о корпорацијама или појединцима – неупитно ће се суочити са кризом, јер ће токови кеша пресушити. По свему судећи видећемо каскадне последице, јер ће свако пропуштање исплате доводити до пуцања неког другог субјекта који се такође нашао у неповољним финансијским приликама.

ДАНАС ЈЕ СВЕ ДРУГАЧИЈЕ
Током 2008. године, догодила се криза, али искључиво у финансијском домену. Тада су употребљаване искључиво монетарне мере како би се угасили пламенови банкарске кризе. Данас је ситуација потпуно другачија: имамо шок снабдевања, а цео свет очекује од централних банака и влада да заведу ред и нађу решење, тј. да понуде план. Овог пута све је другачије. Јер плана нема.

Разлог је што су сви „модели“ планирања и управљања економијом које централне банке имају на располагању у целости монетарни (при чему се интервенција у реалној економији третира као јерес слободног тржишта). Деценијама смо били ушушкани у идеологију по којој политика некако уопште није политична, односно да би оно што схватамо као политику требало посматрати као просто подешавање машине (економију). Ту су најбољи технички експерти: банкари, академици, пословни лидери и њима слични. То уопште није политика, кажу они, него технолошки менаџмент.

Џим Рикардс, водећи амерички финансијски аналитичар, пише: „Модели еквилибријума попут оног који користи ФЕД практично кажу да свет функционише као сат који повремено губи еквилибријум (односно равнотежу, прим. прев.). И све што треба да учините је да прилагодите политику или манипулишете неком од варијабли како бисте повратили баланс. То је као да ресетујете сат… Они третирају тржишта и економију као неку врсту машине. То је механицистички приступ прикладан 19. веку. Али традиционални приступи који се ослањају на статичне моделе имају мало везе са реалношћу. Тржишта 21. века нису машине, и не функционишу на тај часовничарски начин“.

У једном моменту, економски систем од компликованог постаје комплексан. А комплексност отвара врата за све врсте неочекиваних ломова и догађаја. Понашање система не може се свести на понашање његових компоненти. У економији постоји разноврсност актера, као и узајамна повезаност, али кључни елемент комплексности је прилагодљиво понашање. Када се нешто неочекивано појави – оно стиже наизглед ниоткуда.

Било који број сличних зрнаца песка може се додати на гомилу песка – али ће једно, нимало различито од других, изазвати одрон и рушење гомиле. Поента је да што компликованији систем постаје – исто тако постаје и све нестабилнији (нестабилност постаје инхерентна након једне неодређене тачке комплексности) – па тако само једно обично зрно песка може покренути лавину наше пешчане гомиле. Е па, у овом случају, додата су три зрнца: прекид снабдевања у готово читавој Кини, затварање целе Италије услед вируса (као и азијских економија) и пад цена нафте. Централне банке једноставно не врше комплексне приступе. Оне остају статичне (што Рикардс чврсто показује). Према томе, како ће модел пуког монтераног еквилибријума изнаћи решење за COVID-19? Не може. Не можете решити вирусну пандемију монетарним олакшицама.

Политичке последице овог растућег пожара су огромне. Опција „фискалних лекова“ могла би да се покаже као још једна заблуда: ако петљање каматним стопама не буде рестартовало фабрике које је испразнила пандемија, онда неће ни петљање маргиналним порезима. Фискалне мере ће по свему судећи да се сведу на то да порсеки обвезници спасавају потопљене компаније (нпр. америчку индустрију нафтних шкриљаца). Или, још вероватније, централне банке ће просто „створити“ новац за спасавање, тиме додатно кривотворећи и корумпирајући своје произвољне валуте. Ова криза буди осећај краја епохе. На кога и на шта ће бес маса бити усмерен када људи схвате да њихови лидери немају план?

ЕВРОПА НА ИСТОРИЈСКОМ РАСКРШЋУ
Ово би нарочито могло да се испољи у Сједињеним Државама. Већина америчких пензионера инвестира своје пензије у тржишта (преко пензионог плана који носи назив „401к”). Трампово хвалисање тешко да ће поново надувати тај мехур за америчке пензионере. Оно где би међутим он могао да постане експлозиван је здравство. Да, америчке државе имају одељења интензивне неге – али само за оне који плате. Многи Американци живе од једног до другог плаћања рачуна, а чак и онда када имају осигурање, одбици су огромни. Многи Американци немају ни уштеђевину, ни здравствено осигурање. Хоће ли жртве вируса просто бити препуштене умирању на улицама?

Док у Америци стопа експоненцијалне заразе неприметно расте, привлачност политике Бернија Сандерса за „здравство доступно свима“ могла би да постане незаустављива. Већ то би могло да испретумба америчку политику. Што се тиче Европе (која има јавни здравствени систем), Емброуз Еванс-Причард примећује другачију загонетку: Како ће Италија финансирати себе – док јој је економија заустављена (Фајненшел тајмс јавља да Италија сада ради са 10 одсто својих капацитета) и док друштвени издаци долазе до пуцања?

Коронавирус могао би да се покаже као она криза која доводи Европу до историјског раскршћа: још један „циклус негативне повратне реакције“ ће сасвим сигурно или истерати Италију из еврозоне, или резултовати тиме да ЕУ усвоји уједињену фискалну и монетарну унију. Међутим питање је да ли је пуна пореска и фискална унија уопште изводљива у овом тренутку (након Брегзита). Француска ће се вероватно придружити Немачкој у захтевању огромног пројекта социјалне помоћи, али ко ће уопште то да плати? Друге чланице северног дела ЕУ ће посумњати да се ради о тројанском коњу чији је циљ да уништи њихове ригорозно вођење финансије. ММФ то не може, а САД су већ у дефициту, при чему само што нису потонуле још дубље. Сматрам да ће ово бити највећи проблем пред нама.

Живећи овде у Италији под карантином, човек осећа огромну сумњу коју буди долазак сваког странца у локалну заједницу. Сви изазивају страх као потенцијални „преносиоци вируса“ (чак и други Италијани). Очигледно је да ће овај вирус додатно ојачати сентимент Европљана против имиграције (која се већ сматра доносиоцем заразе у Италију), као и против агенде „отвореног друштва“. Такође је евидентно да се Италијани враћају у оквире државне и локалне заједнице. Када је Италија затражила помоћ против вируса (маске и респираторе), чланице ЕУ нису одговориле (желеле су ту опрему за себе). Ко је одговорио? Па… Кина.

COVID-19 не чини Италију приврженијом ЕУ. Управо супротно. Италија вероватно није једини пример – како један британски коментатор пише, „глобални одговор на коронавирус показује да су се националне државе вратиле“. ЕУ се поново појављује као дисфункционална пред великом кризом. Коначно, хоће ли западни неолиберални, хиперфинансијализовани модел преживети неизбежни post-mortem коронавируса? Или ћемо сведочити повратку на нешто налик на политичку економију или „реалну“ економију? Хоће ли политички сентимент на крају отићи удесно у потрази за функционалнијом управом, или улево у потрази за мање неравноправним, мање намештеним системом?

Превео Владан Мирковић / Извор Strategic Culture