Владимир Димитријевић: Ми, хришћани, не можемо без недељног богослужења

ЛИТУРГИЈА, ХЛЕБ НАШ НАДСУШТНИ

НИЈЕ ВРЕМЕ ЗА ШАЛУ

Ових дана се често преиспитујем: “Ко сам ја да се петљам у ове ствари око пандемије корона вируса? Шта је о томе знам? Треба ли да људе убеђујем да ту нема никакве опасности ако је, реално, има? И међу људима из мог града има оболелих, од којих су неки пребачени у Крагујевац и Београд на опоравак! Стварно није време за шалу. И треба се молити Богу да нам се смилује, и да се ова пошаст заустави, на сваки могући начин.

Није, дакле, реч о томе да је ово, како рече један, „најсмешнији вирус на свету“.

Оно што, међутим, овде мора да се постави као питање гласи: „Зашто се православнима ускраћује право на Свету Литургију?“

Помисао каже: “Па шта? Биће Литургија кад све ово прође!“

Али, искуство православног хришћанина говори: “Шта год да се збива, Литургија нам је насушна“.

И онда сам дошао, у свести, до једног од првих уџбеника литургијском учењу Цркве, које сам, скупа са Гогољевим тумачењем Литургије, читао кад сам, давних деведесетих година прошлог века, постао правосласвни хришћанин; грешан и недостојан, али православан. Била је то књига о Светој Литургија митрополита макариупољског Николаја (Бугарина ), коју је „понашио“ ревносни свештеник из доба када је Црква страдала под комунизмом, Миодраг Михајловић.

Нашао сам ту књигу, и узех да за своју православну браћу и сестре, понешто из ње прочитам. Јер, то ми је била основа, и колико год да се преиспитујем и тражим „скривене мотиве“ свог неприхватања ванредног стања као антилитургијског, не могу а да се не суочим са азбуком духовног живота с којом сам ушао у Цркву. Што сам онда сазнао, знам и сад. У шта сам онда веровао, верујем и сад.

ЗАЈЕДНИЧКО ДЕЛО

Митрополит Николај се, пишући о Литургији као заједничком народном делу, сећа новозаветних речи о раној Цркви: „И осташе једнако у науци апостолској, и у заједници, и у ломљењу хлеба, и у молитви“(Дап 2, 42). Јасно је да је Литургија дело сабрања народа Божјег које предводе свештеници: “Првобитно значење речи „литургија“ било је: народно, јавно, опште дело (служење). Древни Грци су под речју „литургија“ подразумевали свако дело или служење, које је било од користи народу, друштву. После тога ова је реч прешла и у цркву са значењем црквено-јавног служења–богослужења, за разлику од појединачне молитве. Касније је овој речи дат нарочит значај; њоме су почели да означују Тајну Евхаристије. Реч „литургија“, међутим, и у цркви је сачувала свој првобитни смисао јавног служења. Тако је и света Евхаристија добила смисао јавног богослужења. Овај карактер свете Евхаристије је изражен како у неким њеним древним називима, попут „синаксис“, „сабрање“, тако и у литургичким молитвама и песмама. Готово све молитве, које свештеник и ђакон изговарају, упућене су у име целе Цркве у првом лицу множине. Евхаристијска Жртва се исто тако приноси у име верујућег народа. У Литургији светог апостола Јакова за време евхаристијског канона народ умилно пева: „Јер Те твоји и Твоја Црква моле.“ Верујући народ учествује у светој Евхаристији, како приносима својим, тако и молитвама својим. Литургички чин је састављен на дијалошкој форми – свештеник и ђакон позивају на молитву или на делање, а народ у складу с тим одговара.

У незнабожачком култу народ није активно учествовао у свештенорадњама. Приносиоци жртве у правом смислу речи били су само жреци. Тако је било и у старозаветном богослужењу. Међутим, у хришћанском култу сви који верују су царско свештенство (1 Пт. 2, 5, 9). Храм је сада доступан не само свештенству, него и народу. Народ се већ назива „еклезија“, „сабрање које се одазвало Божијем позиву“. Сваки онај који верује, будући да је већ освештан кроз купељ Крштења, постаје живи храм Светога Духа, (1 Кор. 3, 17), а сви који верују чине једно мистично тело – свету Цркву. Тако да и обични хришћани, иако немају посебну благодат свештенослужења (2 Тим. 1, 6), преко крштења постају сарадници новозаветног свештенства. Без учешћа оних који верују и изван Цркве нема истинске Евхаристије (свети Игњатије Богоносац). Хришћанин треба не само да присуствује на светој Литургији, него и молитвено да учествује у њој. По могућству он треба и чешће да се причешћује. Циљ и предназначење свете Евхаристије – није само да се деси чудо претварања евхаристијских Дарова у Тело и Крв Христову, него, када се ово догоди, они који верују треба и да се причесте светим Тајнама. Само тада ће света Евхаристија стварно за оне који верују бити благодатна и спасоносна; само ће тада Света Тајна бити стварно залога отпуштања грехова и вечног живота.“

Дакле, није довољно да будемо код куће и гледамо, евентуално, ТВ пренос – треба да смо тамо где се реално приноси евхаристијска жртва. Потребно је да будемо не саслужитељи (јер ми нисмо рукоположени), него самолитвеници наших свештеника, који пред Бога излазе у име саборног МИ, а не индивидуалистичког ја.

РАНОХРИШЋАНСКО СВЕДОЧЕЊЕ

У књизи од које сам почео да учим шта је за нас Света Литургија, митрополит Николај је писао: “Први хришћани су савршавали свету Литургију свакога дана (Дап. 2, 46). Ни недостатак храмова у оном времену, ни жестока гоњења од стране власти нису били у стању да их ометају да свакодневно обављају Господњу трпезу. За њих је света Евхаристија била насушна духовна потреба. Из онога немирног времена сачувана је успомена о следећем дирљивом случају:

„За време цара Диоклецијана настало је сурово гоњење хришћана. Хиљаде хришћана пострадали су за веру у Христа. У томе времену императорским декретом хришћанима су били забрањени молитвени скупови. Године 304. у селу Абитини, Северна Африка, једног недељног дана, хришћани – људи, жене, старци и деца, били су за време богослужења изненађени императорским војницима. Сви су били ухапшени и отерани на челу са својим свештеником Сатурнионом у Картагену. Приликом ислеђивања судија је запитао Сатурниона:

„Да ли је тачно, да си ти, насупрот императоровој заповести, окупио људе на богослужење?“

– Да! – одговорио је свештеник. – Ми изводимо наше богослужење у апсолутном реду и миру.

– Али зашто нарушавате наређења? – запитао је судија поново.

– Јер ми не смемо да изоставимо недељно богослужење – тако нас учи и тако нам наређује наш закон!

За овај смели одговор, храбри свештеник је био подвргнут жестоким мучењима.

Приступили су испитивању и осталих затвореника. Устао је чтец Емерит и гласно исповедио:

– Ја сам крив за све! У моме дому је био богослужбени састанак.

– А зашто си то дозволио? – запитао је судија.

– Због тога што су они моја браћа, зато их ја не могу да спречим и због тога што ми, хришћани, не можемо без недељног богослужења!

Исто то признало је и осталих 49 хришћана.

„Ми, хришћани, не можемо без свете Евхаристије!“ понављали су стотине и хиљаде исповедника и мученика онога времена, када се је света Евхаристија савршавала не само у недељним данима, него и свакодневно.“

МИ, ХРИШЋАНИ, НЕ МОЖЕМО БЕЗ НЕДЕЉНОГ БОГОСЛУЖЕЊА! ДА ЛИ ТО ЧУЈУ ДАНАШЊИ ХРИСТОГОНИТЕЉИ У ИМЕ ХИГИЈЕНЕ, ИДОЛАТРИЗОВАНЕ КАО У ДРЕВНА ВРЕМЕНА ШТО БЕШЕ ХИГИЈА, „БОГИЊА ЗДРАВЉА“?

Ако о томе не мислим и не пишем, ко сам?

Зар да се, не дај Боже, одрекнем ранохришћанског катихизиса?

ЧИТАМ И ПРЕПИСУЈЕМ

Од једног правоверног брата из далеке Швајцарске добих текст следеће садржине. Читам и преписујем: “Захваљујући коронавирусу и председнику Доналду Трампу, јеврејски верски ауторитети се надају да ће ове године на Брду Храма у Јерусалиму моћи да жртвују пасхално јагње. Ако им држава дозволи, то ће бити први пут за 2000 година. Занимљиво је да се јеврејски Синедрион нада да ће моћи да принесе пуну жртву у складу са библијским препорукама јер су забране које је увело израелско Министарство здравља због пандемије коронавируса спречиле, при пут за девет година, досадашњи обред припремне инсценације жртвовања, јавља Breaking Israel News.

Синедрион је упутио формални захтев држави Израел и власти САД да им се дозволи приношење жртве на Брду Храма.

Рабин Хилел Вајс је објаснио да су претходне инсценације служиле образовању и подизању свести о значају обреда, као и да би омогућиле људима да искусе практичне детаље будућег ритуала. „Оба ова циља достигла су максимални ниво могућ у наше доба, па је наш циљ сада да се припремимо за поновно успостављање храмовне службе“.

Главни елементи за службу, укључујући неопходне сасуде, одежде, вино и уље спремљени су по најстрожим правилима, црвена јуница је узгојена и јагње за жртву је спремно. У овом часу, само је израелска влада та која спречава извођење обреда, рекао је рабин Вајс.

Жртвоприношење такође тражи и постављање жртвеника, који је, на основу библијских мера и обликовних захтева, конструисан прошле године. Ипак, рабин Барух Кахане, који је учествовао у највећем броју припремних инсценација и обуци будућих свештеника, тражио је да камење за нови жртвеник буде сабрано по много строжијим критеријумима који су дати за иградњу трајног, а не привременог, жртвеника.

Синедрион је нагласио да је план постављања жртвеника на Брду Храма у складу са Трамповим тзв. Договором века, који је Израелу дао пун суверенитет над светим местима.

У Споразуму пише: “Људима свих вера мора се дозволити да се моле на Брду Храма/ Харам ал-Шариф, у складу са потпуним поштовањем правила њихове религије, узимајући у обзир поштовање распореда молитава и празника сваке религије, као и других религиозних чинилаца“.

У складу с тим, Синедрион је послао захтев председнику Трампу и премијеру Нетанјахуу да им се дозволи да принесу жртву за добро целог света, а зарад престанка пандемије: „Господине председниче и господине Нетанјаху, ви можете одмах да успоставите праве вредности и законе које се простиру на целу људску расу и целокупну творевину на планети тако што ћете дозволити Израиљу да, поштујући законе Торе, изврши жртвовање пасхалног јагњета.“( 3. март 2020,https://orthochristian.com/129969.html)

Дакле, има оних који би, у светом граду Јерусалиму, да обнове старе жртве, које су престале, једном и заувек, жртвом Јагњета Божјег и Сина Божјег, Господа нашега Иуса Христа, која се, увек и свагда, оприсутњује у нашој Светој Литургији.

БЛАГОДАРНОСТ ЗА СВЕ И СВЈА

Опет говори митрополит Николај: „„Достојно је и праведно Тебе певати, Тебе благодарити…“ – тако почињу све евхаристијске молитве, које су до нас дошле од црквене древности. Тако почиње и наша, Златоустова. Благодарност чини основни мотив у приступном делу анафоре. Очевидно је, да је на темељу овога и цела служба добила своје име „Евхаристија“ – благодарење, благодарна служба.

Евхаристијска молитва двеју наших Литургија, као што је већ речено, има генеалошку везу са древнојудејским пасхалним и благодарним молитвама – кидушама. Ова је веза очевидна. Тако, на пасхалној вечери домаћин је позивао своје госте за трпезом да благодаре, да захвале, да славе, величају, прослављају, поштују и певају Богу, Који је њиховим оцима у древности учинио толико много чуда – извео их је из ропства у слободу, из туге ка радости, од жалости – ка весељу и из мрака – ка великој светлости. Благодарност је основни мотив и у молитви коју је Господ Исус изговорио на Тајној вечери (Мт. 26, 26–27). Биће највероватније, да је ова благодарна молитва послужила као образац светим апостолима и њиховим пријемницима у извршавању свете Евхаристије и у испуњавању заветне поруке Господње: „Ово чините за Мој спомен!“ (Лк. 22, 10). Благодарност је, као што је и напред речено, основна мисао и у кратком литургичком чину, сачуваном из после апостолског времена у Учењу дванаест апостола (Дидахи). Исти мотив је изражен и у опису литургичког чина из средине другог века у Апологији светог Јустина Философа.

Заиста је достојно и праведно да благодаримо Богу пре свега због тога, што нас је Он створио ни из чега, што нас је удостојио Свога лика (Пост. 1, 27) учинивши нас привремено мањим од анђела, славом и чашћу нас увенчао и поставио да управљамо Његовим тварима (Пост. 1, 28), покоривши све под ноге наше (Пс 9, 6–7). Благодаримо Му због тога што нас је обдарио разумом и слободном вољом. Благодаримо Му још и на томе, да нас чак ни онда, када смо пали због гажења Његове божанствене заповести није оставио, нити нас је предао погибељи, него због Своје неизрециве љубави према нама није престајао да чини све, док нас не узведе на небеса и дарује нам Своје будуће царство; слао нам је пророке, дао нам је закон упомоћ итд. Благодаримо Му и на свима свакодневним милостима и добрима – за здравље, за сунчеву светлост, за ваздух који дишемо, за насушни хлеб, за изобиље земаљских плодова, на Његовој свакодневној помоћи и заштити, за успехе и радости у животу; благодаримо Му чак и за жалости и страдања, која нас сналазе и која нам се шаљу ради нашег уразумљавања, поправке и спасења. Али изнад свега Му благодаримо за наше спасење, које је извршио преко Свога Љубљеног Сина Господа Исуса Христа. Најзад Му благодаримо и за саму Евхаристију, коју је благоизволео да нам остави као драгоцени дар Своје божанствене љубави и да је свакодневно прима из наших недостојних руку као израз нашег благодарног срца.

Да се благодари за учињено добро заиста је достојно и праведно. Благодарност је једна од најблагороднијих пројава људског срца и једна од најузвишенијих врлина. Али је за жаљење, колико пута заборављамо да благодаримо! Пророк Исаија, говорећи о неблагодарности израиљског народа према Богу каже: „Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ не познаје, народ Мој не разумије“ (Ис. 1, 3). У причи о десеторици прокажених Господ Исус истиче, колико су људи неблагодарни и колико је благодарност вредна (Лк. 17, 12–19). Свети апостол Павле кори незнабошце, да они, будући да су познали Бога, Бога нису прославили као Бога, нити су Му благодарили, него залудеше у својим мислима и потамње срце њихово (Рим. 1, 21). А у посланици Солуњанима, исти апостол нам препоручује да увек захваљујемо Богу за све (1 Сол. 2, 13; 5, 18; 2 Сол. 1, 2; 2, 13). Цео живот хришћанина треба да буде благодарствена химна Богу. И ништа у животу не треба да буде у стању да у нама помрачи осећање захвалности Богу. Последње речи светог Јована Златоуста биле су: „Слава Богу за све!“

И тако, света Евхаристија је израз наше захвалности Богу за Његова небројена свакодневна, свакочасовна и свакоминутна добра према нама и за искупљење које је извршио Његов Јединородни Син, које је круна свих Божјих добара, највиша пројава неограничене Божје љубави према роду људском унесрећеном у греху и због греха. Света Евхаристија је химна људске захвалности Богу.“

Зато ми и идемо на Свете Литургије, нарочито недељом. Да принесемо благодарност Ономе Који нас је из небитија призвао у битије, и из таме на чудесну светлост Своју.

БОЖЈИ ДОМОСТРОЈ

Какав је тај наш Бог, Бог хришћански?

Он је Бог Ближњи, Бог Који нам је Брат – Господ наш Исус Христос.

У Великом посту 2020. године, када нас је, као претешко искушење, снашла пандемија грипа – мутанта, и још тежа паника због пандемије, суботом се служи Литургија Светог Златоуста, патријарха цариградског, а недељом Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске.

И на једној и на другој Литургији благодаримо Господу за његова чудесна дела којима нас је спасавао.

Митрополит Николај каже: “Бригу Божју о свету и људском спасењу пророци су објавили у виду приче о винограду – винограду Драгог свог (Ис. 5, 1–7). Ову исту мисао открива и Господ Исус у причи о виноградарима убицама (Мт. 21, 33–46). Све, што је Бог устројио за људско спасење на црквеном и библијском језику се назива „смотреније“ или „домострој“. Божији домострој чини главни предмет другог дела анафоре. У Литургији светог Јована Златоустог историја људског спасења је дата сасвим укратко. „Ти Си (Боже Оче) тако заволео свет Твој да си и Сина Свог Јединородног дао, да нико који верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Који (Син), дошавши и испунивши сав домострој спасења за нас…!“ У Литургији светог Василија Великог Божји домострој је изложен много опширније и у историјском следу, почињући од нашег стварања и завршавајући сећањем на Тајну вечеру и спасоносна страдања (страсти) Господа Исуса. Тако, Бог је створио човека, узевши прах од земље, удостојио га Свог лика, поставио га у рају сладости, обећао му бесмртно и вечно блаженство (у случају да сачува заповести Божје), али пошто је човек преступио дату му заповест, Бог га је истерао из раја у овај свет и вратио у земљу од које је био узет, одредивши му претходно спасење преко Свога Сина; посећивао је род људски на много начина, и, покренут саучешћем, слао му је пророке, да му објављују будуће спасење; дао му је и закон у помоћ, поставио му анђеле чуваре, да би га чували, а када се навршила пунота времена, Он је тада говорио Самим Сином Својим, преко Кога је створио векове и Који, будући блистање славе Очеве и обличје бића Његовог, носи све речју Силе Своје, и који није сматрао за отимање да буде раван Богу, него се, као Предвечни Бог, јавио на земљи и са људима поживео, ваплотио се од Пресвете Дјеве, понизио Себе ради нас узевши обличје слуге, да нас тиме учини једнакима лику славе Своје. И пошто кроз човека грех уђе у свет, и кроз грех смрт, то је Син, Који је у наручју Оца, благоволео да се роди од жене, – Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије, подвргне Себе Закону и осуди грех телом Својим, да би они који умиру у Адаму, били оживљени у Њему. И Он, живећи у овом свету, даде нам спасоносне заповести и приведе нас познању истинитог Бога, стече Себи нас – народ изабрани, царско свештенство; очисти нас водом и освештао Духом Светим, даде Себе у замену да би нас искупио од смрти. Сишао је у ад, васкрсао у трећи дан и сваком телу отворио пут у васкрсење из мртвих и постао првина умрлих, прворођени из мртвих, да би био Он Сам све и сва, првенствујући у свему. После овога узишао је на небо и сео с десне стране Бога Оца. И Он ће опет доћи, да свакоме да по делима његовим.

У овом делу анафоре свети Василије Велики је изразио целокупну хришћанску сотириологију (учење о спасењу рода људског). Припрема за наше спасење, као што смо рекли, почиње одмах после пада у грех, траје током Старог Завета, а само искупитељско дело се твори у Новом Завету Господом Христом – Јагњетом Божјим предодређеним пре постанка света да буде заклано за грехе рода људског (1 Пт. 1, 20; Отк. 13, 8). Подробно излагање Божјег домостроја, према анафори светог Василија Великог, јесте образац литургичко-богословског стваралаштва. Оно нас постепено доводи до највише тачке искупног дела Господњег – Голготске саможртве и до сећања на њу. То сећање, наиме, кроз проповед и свештенодејство остварује се символично и мистичнореално у самој Тајни Евхаристије.“

И то је разлог што морамо имати Свету Литургију: да благодаримо Богу Који је постао наш Брат и испунио сав домострој нашег спасења.

ДА НАМ ДУША ЗАМИРИШЕ

Христос нам Себе даје да га једемо и пијемо на Литургији под видом Хлеба и Вина. Он, Јагње, Своје Месо и Крв нам нуди као Хлеб и Вино. Зашто?

У свом огледу „Катарза – Чистота флоре и похвала биљу“, Жарко Видовић каже:“Од свих живих бића само биљка живи не убијајући: ниче, расте, храни се, размножава и даје плодове не убијајући. Храни се неживом материјом раствореном у води: минералима, камењем, земљом. У светом браку са Сунцем удише ваздух и од неживог ствара живо: као да je творачко божанство! Уз то живим бићима која се хране убијајући – нама и животињама – биљка даје себе на жртву, јер не само месождери, него и биљождери живе убијајући бар биљке. Само у животу биљака нема „дијалектике” пo којој би живот једних значио смрт других.“ И још додаје мудрац, блаженопочивши Деда Жаре, жарко и жежено средиште наше хришћанске мисли:“Биљка je суштина природе као што je дете суштина човека: створена, првобитна суштина, каква je била пре греха. Чедо je дете, a чедност je суштина човека у хармонији са створеном природом, са биљком. (Кад je однос човека према природи постављен као борба, чак борба којом човек треба да се потврди тек кад природу потчини и подјарми, тада je човек усмерен култу животиње). Да подсетимо на Христа: у Њему je сачувана суштина човека, јер je он „Син Човечији”, или – у бољем складу с оригиналом речено – Он je „Чедо Човечије”; у Њему je сачувана чедност, неотуђена, првобитна и безгрешна суштина суштог човека!“

И још каже видовити Видовић: “Биљка je – у аутентичној, првобитној духовности човека – телесна појава творачке суштине у природи. Биљка чува тајну те суштине не повређујући je. Ta тајна je у чистоти раста u настајања, то јест, живљења без убијања или уништавања нечег живог. To je тајна самог живота. Такво растење – чисто растење и настајање, без примесе убијања – je физис, грчко φυσις од глагола φυω настајати, али кад нешто настаје као биљка („само од себе”, „ни из чега живог”, како су то мислили Јелини); баш како Бранко Миљковић каже: „биљка, са кореном изван овог света”. По учењу платониста (старијем, још из времена Парменида и мистерија пре њега), У Небу нема Зла: тамо je само Добро, искон и корен сваког Добра и самог битија (постојања као Добра), док je Зло могуће само у свету насталом из Пада, те je свет, као и у нашег Игумана Стефана (у Његошевом Горском вијениу), „состав паклене неслоге”. Па како ни у животу биљке нема Зла, то je њен корен небески, изван овог света. Па и кад угине, биљка се не распада и не смрди као тело животиње – осим ако je животињски микроорганизми не прераде као своју храну. Иначе она се само суши и чува свој мирис, скривен као и семе живота скривено у њеној чаури.

Тако je и Мироточиви умро: сличан биљци! и остао сличан њој.“

Дакле, Христос је за нас, иако Жртвено Јагње принето на Голготи за спас рода људског, у исти мах Хлеб и Вино који јесу Његово Тело и Крв. Као што, кроз свагдашњу храну, једемо Сунце нашег планетног система фотосинтезом прерађено у биљне плодове, тако, као надсуштну Храну, једемо Тело Господње и пијемо Крв Његову под видом Хлеба и Вина. И тако од огреховљених звери у људском облику постајемо благе биљке смирења, позване да замиришу као у оној лирској народној песми у којој побожни старац, кад излази из цркве, има душу благоухану попут босиљка.

Зар то да нам одузме ванредно стање?

Зар се, без Јагњета Кротког, смиреног под вид Хлеба и Вина, нећемо претворити у још горе звери, као у роману Борислава Пекића «Беснило» у коме заражени људи постају пси, и крволочнији од паса?

Која државна власт то сме тражити од Цркве, кротионице звери у мироточиво биље?

ЦРКВА ЈЕ МОЛИТВЕНИЦА ЗА САВ СВЕТ

Хоће да нас лише Литургије као жртве умилостивљења за сав свет. А шта ће онда бити?

Још гора пропаст, још гори ужас.

Митрополит Николај нас подсећа на значење Литургије као молитве за сав свет: »Молитва је свакодневна стихија Цркве, њено дисање. Сама Црква је у молитви рођена и остаје у молитви (Дап. 1, 14; 2, 1, 42). У катакомбама древног Рима и до данашњих дана је сачувано једно симболичко изображење, познато под именом „оранта“ – жена са молитвено подигнутим рукама к небу. Ова фигура симболично представља Христову Цркву која се моли.

За кога се и о чему се моли света Црква? – Она се пре свега моли за спасење света и о његову стабилност као целине, а по том и за сваку душу понаособ, за срећу свакога човека и за његове насушне телесне и духовне потребе.

Значај силе посредничке молитве био је познат још у Старом Завету. За време сукоба Јевреја са Амалићанима у пустињи Мојсије, Аарон и Ор су се попели на једно узвишење, на коме је Мојсије упутио молитву Богу за победу. И док је Мојсије држао подигнуте руке на молитву, Израиљ је побеђивао, а кад их је спуштао, побеђивао је Амалик (Изл. 17, 11). Макавеј је видео у сну првосвештеника Онија са раширеним рукама да се моли за цео јудејски народ (2 Мак. 15, 12). Када је свети апостол Петар био бачен у тамницу и чуван од четвороструке страже, Црква се је без престанка молила Богу за њега. Какав је био резултат ове молитве? – Анђео Господњи учини да спадоше вериге и извео га је неповређеног из тамнице (Дап. 12, 4–17). Свети апостол Павле пише римским хришћанима: „Молим вас, браћо, зарад Господа нашега Исуса Христа, и зарад љубави Духа, помозите ми у молитвама за ме к Богу“ (Рим. 15, 30).

Свештенослужитељ као приносилац свете евхаристијске Жртве јесте представник свете Цркве, посредник између Бога и присутног народа. Њему су поверене муке оних који верују. Он је сакупио њихове потребе и заједно са светом Жртвом приноси их небеском Божјем жртвенику. Свако жртвоприношење увек прати молитва. Жртва је израз ове или оне телесне или духовне потребе – искупљења, молбе за опроштај, благодарности, захвалности, молбе за милост, за помоћ, за уклањање неке беде итд. Ми приносимо нашу евхаристијску Жртву w всёхъ и3 за всљ. Због тога њу прати посредничка молитва свете Цркве.

У посредничкој евхаристијској молитви свете Цркве изражено је јединство целе Цркве – земаљске и небеске; истакнуте су све наше најважније телесне и духовне потребе. Тако спомињући све свете, који су починули с вером: праоце, оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, јеванђелисте, мученике, исповеднике, подвижнике и друге., који су били као и ми, али су вером постигли савршенство, а нарочито када спомињемо Мајку Божју, ми живо учествујемо у духовном јединству с њима – светитељима Божјим – постајемо њихови суграђани (Еф. 2, 15), постајемо једно с њима. У тренутку молитвеног општења наше се духовне очи отварају и ми видимо хорове Божјих угодника – та пресветла мноштва, која заједно са анђелима Божјим стоје око Престола Божјег, молећи се и дању и ноћу за нас у небесној и вечној Евхаристији, певајући: „Амин! Благослов и слава, премудрост и хвала, част и сила, и јачина Богу нашему ва вијек вијека! Амин!“ (Отк. 7, 12; 5, 8–12). Колико духовне радости, колико утехе, колико одушевљења, силе и поткрепљења улива све ово у душу онога који верује!

После овога спомињемо наше драге покојнике, ктиторе храма, умрле наше духовне учитеље и добротворе, духовне и световне власти, васељенску Христову Цркву, град или село у коме живимо, оне, који се налазе у овој или оној беди. У древна времена одмах после посредничке молитве читани су такозвани „диптиси“ – две таблице, на којима су била исписана имена покојних и живих ктитора и духовних власти, као и имена оних, који су наручили да буду споменути. У неким древним Литургијама у посредничкој молитви су изражене и нарочите локалне и тренутне потребе. Тако, на пример, у египатској Литургији постоји нарочита прозба, за редовно и корисно надолажење и изливање вода реке Нила, у другима – да престану гоњења против Цркве итд.

Задржимо се на посредничкој молитви из Литургије светог Василија Великог. Она је дужа, опширнија и исцрпнија у поређењу са оном из Литургије светог Јована Златоустог. У њој – молитви, из Анафоре светог Василија – молимо се најпре за свету саборну и апостолску Цркву, за оне који евхаристијске Дарове приносе, и за она за које, и преко којих су принети, молимо се и за оне који добро творе у светим Божјим црквама и за оне који се сећају сиротиње, молимо се да помене Господ оне који се подвизавају по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по гудурама земаљским, који живе у девствености, побожности и подвижништву и честитом животу; спомиње се народ и управљачи народни; упућује се молба за мир, за старешину, за оне, који се налазе у храму на молитви и за оне, који су из оправданих разлога одсутни, за материјално благостање оних који верују, за миран супружнички живот, за добро васпитање деце, за примерно владање младих, за старе, малодушне, за обраћање заблуделих и њихово присаједињење истини, за прилажење Цркви оних који су отпали од ње, за сирочад, за болесне и немоћ, не за оне што су под судским ислеђењем и оне по рудницима и у изгнанству, на тешким радовима и који су у било каквој невољи, и нужди, и опасности. Свештеник се исто тако моли и за оне, који имају потребе за милошћу Божјом, за оне који нас воле и за оне који нас мрзе, за оне који нас недостојне замолише да се молимо за њих, и за све људе. И да нико не би остао неспоменут, најстарији служећи свештеник се моли и за све оне које није споменуо због незнања, или због заборава, или због мноштва имена, надајући се да ће их Сам Бог, знајући свачији узраст и име, знајући свакога од нас још од утробе матере наше, знати и нашу молбу, и дом, и потребе наше, поменути све и бити свима све и сва.

После овога најстарији служећи свештеник се моли за село или град у коме живе они који верују, за сваки град и земљу – да буду избављени од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, најезде туђинаца, и међусобног рата; за сво православно епископство, за презвитерски и ђаконски чин, за благорастворени ваздух и погодно време, за тихе кише земљи ради њене плодности, за користан завршетак године. Моли се такође да буду прекраћени раздори међу Црквама, угашена непријатељства међу народима, да нас покаже синовима светлости и синовима дана и да нам дарује мир Свој и љубав Своју.“

Зар без тога да остане овај свет?

Хоће ли тада од њега одступити вирус?

А ако и одступи вирус, тада ће се десити још гора зла, и свет ће потонути у мору крви и несреће, зато што су људи отпали од Бога и сами себи хтели да буду богови.

А само су богаљи. Не богови – богаљи!

Сви смо ми богаљи без Бога.

КАКАВ ЈЕ ЦИЉ ПРИНЕТЕ ЖРТВЕ?

А Бог нам долази на Свету Литургију: Отац, Коме се Син приноси, и Син, Који Себе приноси, и Дух Свети, Који нас Својом благодаћу освештава.

Митрополит Николај је јасан: “Да једна жртва постигне свој циљ, није довољно само то да буде принесена. Она треба да буде и примљена од Бога. Јер Бог може да окрене главу од нашег жртвоприношења, баш као што, на пример, није примио Каинову жртву. Због тога ми још у молитви предложења (према чину Литургије светог Василија) молимо Бога да прими нашу словесну и бескрвну Жртву у Свој наднебесни и духовни жртвеник, као што је некада примио Авељеве дарове, Нојеве жртве, Авраамове жртве свеплоднице, Мојсијево и Ароново свештенство, Самуилове жртве помирења. Сада Га поново молимо да прими нашу евхаристијску Жртву као мирис миомира духовнога. Жртва постиже свој ефекат тек када је Бог прими, Коме се и приноси.

Уједно с овим ми се молимо и за благотворно дејство освећених Дарова на оне који се њима причешћују – да им буду спасоносна попудбина (путовођ), у вечни живот, на духовно отрежњење, на опроштај грехова, на јединству с Духом Светим, на остваривање царства Божјег, на неодступну љубав према Богу, на оправдање на страшном суду Христовом, ради очишћења од сваке телесне и духовне нечистоте, на телесно и духовно здравље, да би постали словесно станиште Духа Светога итд. Јер стицање благодати Светога Духа јесте крајњи циљ хришћанског живота (свети Серафим Саровски). Ову благодат ми добијамо и преко свете Евхаристије.“

Сме ли то да се укида у ванредном стању?

Јер, Литургијом смо, и то осећамо кад изговарамо Оче наш, деца Божја по благодатном усвојењу.

СВАКОДНЕВНА ЖРТВА ХВАЛЕ И СПАСЕЊА

Сада је Велики пост, када се потпуна Света Литургија служи само суботом и недељом. Али, одмах по Васкрсу, она се може служити свакодневно. Зашто и како?

Митрополит Николај каже: “Древна пракса – да се свакодневно служи света Литургија одржава се и данас у неким нашим манастирима и варошким црквама.

Свакодневно служење свете Евхаристије правда се следећим обзирима:

а) Зато што је потребно да свакога дана хвалимо Бога.

У небеском безбројном мноштву анђела стално се слави Бог, клицањем: „Свет, свет, свет је Господ Бог Сведржитељ, Који бјеше, и Који Јест, и Који ће доћи“ (Отк. 4, 8; Ис. 6, 1–3). А заједно с њима и двадесет и четири старешине говоре: „Достојан Си, Господе, да примиш славу и част и силу; јер си Ти саздао све и по вољи Твојој јест и створено је“ (Отк. 4, 10–11).

На земљи и у целој васељени све хвали Бога на свој начин и на своме језику: сунце, небо, звезде, ливаде, стене, класале њиве, планине, котлине, провалије, животиње, птице, пчеле, мрави, лептири и др. Па зар човек, украс света, може остати хладнокрван у овом свакодневном космичком славословљу?

Истина, Бог нема потребе за прослављањем, јер је Његова Божанствена слава изнад сваке похвале (Сир. 43, 32). Чак и када би се небо и небо небеса и све друге твари удружиле, не би могле да укажу Богу довољну и достојну похвалу, јер је славу Своју подигао изнад небеса (Пс. 8, 2). Па ипак, ако и ми људи славимо Бога, то је због тога, што не можемо да останемо по страни у слављењу Његовом и зато што је Бог, услед Своје љубави према нама, благонаклон да прими наше хвалебне покличе. И због тога је стварно и достојно и праведно, да заједно са свима небеским силама, и са целом оживотвореном и неоживотвореном природом „свагда приносимо Богу жртву хвале, тј. плод усана које признају име Његово“ (Јев. 13, 15). А то највише бива преко свете Евхаристије.

б) Зато што свакога дана треба да благодаримо Богу. Птице Га славе песмом! Колико више основа имамо ми, људи, да захваљујемо Богу, јер смо много претежнији од птица (Мт. 6, 26) и од свих других твари, јер смо створени по образу Божјем, са слободном вољом, са срцем које осећа, са разумом и говором и са узвишеним тежњама ка познавању истине, ка добру и лепоти! А шта да кажемо о Његовим безбројним свакодневним добрима и дарежљивостима према нама – о здрављу, коме се радујемо, о ваздуху, који дишемо, о води и храни, о нашим успесима и радостима у животу? Сваки добри дар и сваки поклон савршени одозго је, долази од Оца свјетлости (Јак. 1, 17; 1 Кор. 4, 7). Зар нас све не обавезује на благодарност? Према Његовим добрима, треба да буде и наша захвалност Богу. У ствари ми и у најбољем случају не благодаримо Богу колико је то потребно и колико је то могуће, већ колико можемо. Будући свесни овога, ми заједно са Псалмопевцем питамо: „Шта ћемо вратити Господу за сва добра што нам је учинио?“ (Пс. 116, 12) и одговорићемо: „Узећемо чашу спасења, и призваћемо име Господње“ (Пс. 116, 13). Чаша, о којој Псалмопојац говори, јесте света Евхаристија, тј. наша Жртва захвалности Богу.

в) Због чега свакога дана падамо у разне беде и несреће? У нашем животу има и радости, а и много беда и несрећа. На пример, колико болесника лежи у болницама и у домовима! Колико се људи у овом тренутку налазе у овој или оној беди, опасности и несрећи – катастрофи, пожару, бродолому итд! Колико је људи у рату, на операционом столу или у предсмртној агонији! Колики је број у затвору, у рудницима и изгнанству, у заробљеништву и ропству! Колики је број пред великим искушењима и саблазнима, пред испитима и подухватима, колико њих у напорима очекује посао, колико пак у некаквој душевној борби, у породичним сукобима итд. итд.! У свима овим случајевима невоља ми смо беспомоћни и осећамо потребу за свемоћном Божјом силом. Али наше молитве нису увек довољно снажне, да измоле Божју помоћ и спасење. Наше су молитве веома често као полетање птице у кавезу – узалуд маше крилима за полет у висине, јер удара у кров кавеза и онемоћала пада. Тако и ми, – подижемо руке к небу, али узалуд. Молимо се, али наша молитва остаје без одговора.

На тргу једнога града слепи старац свира на виолини. Свира несрећник, али његова музика никога не потреса, јер старац не зна да свира. Поред старца пролази чувени виолиниста – виртуоз Беранже. Испуњен саучешћем, он је из дрхтавих руку старчевих узео виолину и засвирао тако уметнички, да је дубоко гануо срца пролазника. Окупио се је силан народ да слуша великог свирача. Убрзо је капа старчева била пуна пара. Није ли тако и са нашим слабим молитвама? Када оне не успеју да изазову милосрђе Божје, тада Христос – као велики Заступник пред Богом – узима из наших руку инструменте молитве и почиње да се моли за нас. Његова заступничка молитва има велику моћ пред нашим небеским Оцем.

Али наша молитва Богу у име Господа Исуса Христа (Јн. 16, 23) има највећу снагу, када је у вези са светом евхаристијском Жртвом, у којој је Онај, Који приноси и Који се приноси Један Исти – Сам Син Божји. Зар може остати неплодном молитва, у којој је наш заступник Сам Син Божји?

Ми смо свакога дана у невољи и пред невољом и због тога свакога дана имамо потребе за светом Евхаристијом. И када ми, будући заузети свакодневним бригама, немамо могућности да учествујемо у њој, света Црква се моли за нас на свакодневним Литургијама, које се ту и тамо, било у манастирском или у парохијском храму, служе. Она не заборавља оне који тренутно плове, путују, лете, болују, страдају или се налазе у овој или оној невољи молећи се као брижна мајка, о својој деци.

г) Јер грешимо свакога дана.

Света Евхаристија, као што смо много пута већ казали, јесте она Голготска жртва, тајанствено савршавана на нашим олтарима. Она је непресушни извор искупних благодатних моћи. Ми грешимо свакога дана, зато и свакога дана имамо потребе за опраштањем грехова. Истина, љубав Божја нам је дала и друго средство за очишћење и опроштај грехова – Тајну Покајања (Исповест). Али ова Тајна без свете Евхаристије је као зајажена вода, која у себи крије велику потенцијалну снагу, али остаје неискоришћена. Света Евхаристија умилостивљује Бога, Који је спреман да нам опрости грехе, исповеђене у Тајни Покајања.

Свакога дана грешимо и свакога дана смо пред искушењима; свакога дана водимо борбу са невидљивим непријатељем и због тога свакога дана имамо потребе за силама, да бисмо издржали борбу. А те моћи неисцрпно црпемо из свете Евхаристије.

Различите потребе, које се помињу у светој Литургији изнесене су и у многим молитвама и јектенијама. Постоји могућност, када је хришћанин у некој беди да затражи да се одслужи света Литургија на његовим евхаристијским приносима – хлебу и вину.

Ево садржине једне од таквих молитава:

„Господе Исусе Христе Боже наш, прими ову жртву ради опроштаја грехова слуге Твога (каже се име) и помилуј га. Испуни све његове молбе, заштити га од свих видљивих и невидљивих непријатеља и избави га од сваке напасти, беде, жалости и туге и подај му здравља и дуг живот.““

Нема ванредног стања које нам ово смо одузети.

ЛИТУРГИЈА ЈЕ ПОБЕДА НАД СМРЋУ

Васкрс нам иде, а прете нам пандемијски паничари смрћу од вируса – баш за Васкрс. А Христос победио смрт, и заповедио нам да Његово славно васкрсење објављујемо свету. И Литургија је највећа победа над смрћу која нам је на земљи доступна. Зато нам је неопходна и преважна.

Митрополит Николај нас учи, опет и опет:“Смрт узима из наше средине наше драге – родитеље, децу, браћу, сестре, сроднике и пријатеље. Међутим, она је немоћна да нам одузме љубав према њима. Наша вера нам даје утеху, да наши драги покојници за нас нису изгубљени. Њихове душе постоје и после смрти. Оне су у Божјем наручју (Прем. Сол. 3, 1). Нашу љубав према покојницима углавном изражавамо у молитвама за њих. Молитве за покојнике су као благодатна роса за њихове душе.

Душе оних, који су на земљи живели свето и праведно, одлазе после смрти у небеске станове, где се неисказано наслађују лицем Божјим и небеском красотом. Оних пак, који су живели нечасно и грешно, душе одлазе у место мучења (Лк. 16, 28; Мт. 25, 46). Међутим, има људи, који су веровали у Бога и умрли у нади на васкрсење и вечни живот, али нису могли за живота да донесу плод достојан покајања. Смрт их је затекла непокајане. Њихова судбина иза гроба до будућег свеопштег васкрсења још није коначно одређена. За њих, по молитвама њихових блиских и свете Цркве, постоји могућност, да по Божјој милости добију олакшања своје загробне судбине. Ова наша вера јасно се опажа још у Старом Завету. „Ти Господе, кличе Псалмопојац, нећеш оставити душу моју у паклу, нити ћеш дати да светац Твој види трулежност“ (Пс. 16, 10). И уколико се је више приближавало новозаветно време, утолико је јаснија постајала ова вера везана за будуће васкрсење. Тако је Јуда Макавеј наредио да се за изгинуле у рату Израиљце врши заупокојна и опроштајна молитва како би им се учињени греси загладили. И ово је он учинио, мислећи баш о васкрсењу. Јер, пише писац књиге Макавеја, да се он (Јуда Макавеј) није надао, да ће изгинули у рату васкрснути, излишно би и узалудно било да се молимо за мртве. Али је веровао, да је умрлима у вери припремљена превасходна награда – каква света и побожна мисао! – зато је и принео за умрле умилостивљујућу жртву, да би били ослобођени греха (2 Мак. 12, 42–45).

У светој Евхаристији ми имамо много превасходнију умилостивљујућу жртву за умрле, од оне о којој се говори у књизи Макавеја. Зато се у посредничком делу Евхаристијске молитве (Анафори) молимо и за покојнике: „И помени Господе, све раније преминуле у нади на васкрсење и упокој их, Боже наш, где сија светлост лица Твога!“ Ево шта говори свети Јован Златоуст о смислу и значају тога помињања: „Ми не спомињемо узалуд преминуле приликом савршавања Свете Тајне, узалуд не приступамо олтару и не упућујемо молитву Агнецу, Који тамо лежи и узима грехе света. Ми чинимо ово, да бисмо олакшали њиховим душама.“

Исти свети Отац још каже, да су свети апостоли основано наредили да приликом извршавања Свете Тајне спомињемо мртве. „Они су знали, каже он, да нам ово доноси велику корист.“ Блажени Августин исто пише: „Нема сумње, да умрли имају и добијају користи од црквених молитава и од спасоносне Жртве“. А свети Кирил Јерусалимски богомудро расуђује: „Имајмо на уму, да су неки људи погрешили против цара и да су за то осуђени на заточење. Међутим, њихови блиски су исплели венац и предали га цару заједно са молбом за помиловање. Неће ли тај цар опростити казну због њихове молбе? То исто је и у нашем случају. Ми приносимо Богу наше молитве за покојнике, који су сагрешили. Ми не плетемо венац, него уместо тога приносимо за наше грехе закланог Христа. Овим ми умилостивљавамо милосрдног Бога и према њима, и према нама.“

О значају заупокојених молитава говоре многи случајеви, када су се покојници, који су умрли непокајани или су били сахрањени без заупокојене молитве, јављали у сну својим рођацима или парохијском свештенику с молбом да се за њих прочитају одговарајуће молитве, и пошто су молитве прочитане, поново се јављали да ми захвале за учињено и да би им доказали велику корист од тога. Разуме се, много је боље, да човек, док је још овде на земљи, живи побожно и да се још за живота користи благодаћу свете Евхаристије, редовно учествујући на њој и причешћујући се – онда ће она бити његов пратилац у овоме свету и као залога будућег вечног живота – неголи после смрти да рачуна на молитве својих блиских и свете Цркве.

Помињање покојника врши се на свакој Литургији – на проскомидији, на сугубој јектенији и при посредничком делу евхаристијске молитве (Анафоре). Нарочито помињање бива на нарученој заупокојеној Литургији, када се на проскомидији чита одговарајућа молитва, а на Литургији, после сугубе јектеније, изговара се заупокојена јектенија са молитвом, у којој се моли од Бога, Који је уништио смрт, лишио ђавола снаге и свету дао живот – да упокоји душу уснулог Свог слуге у месту цветном, у месту одмора, одакле одбеже бол, туга и уздисање и да, као благ и човекољубив Бог опрости умрломе сваки грех вољни и невољни.

О значају заупокојене свете Литургије ево шта каже познати руски светитељ Димитрије Ростовски: „Када бисмо само могли да представимо себи са каквим узбуђењем душа покојника очекује онај тренутак када ћеш ући у Божји храм и предати његово име да би било споменуто, када ће се извадити честица за покој његове душе! Каквим радосним треперењем ће се испунити његова душа, када се та честица по црквеном пропису спустити у свету Чашу и када се омије светом Крвљу Христовом приликом молитве свештеника: „Омиј, Господе, светом Крвљу Твојом, грехе овде поменутих слугу Твојих.“ Када и ми одемо тамо осетићемо, како и ми имамо потребу за таквом молитвом о нама. Са каквим ћемо трепетом очекивати молитву од оних, који су остали живи иза нас и који ће моћи да приносе молитве за нас пред Богом.“

На заупокојеној светој Литургији се чита следећа молитва: „Господе Исусе Христе Боже наш, прими ову жртву и помени преминулог у нади на васкрсење у живот вечни раба Твога (казати име преминулог) и као благ и човекољубиви Бог опрости му све вољне и невољне грехе његове. Избави га паклених мука и геенског огња и подај му учешће и насладу у Твојим вечним добрима, која си припремио онима, који Те љубе. Буди му милостив и упокој га са Твојим светитељима! /…/ Јагње Божје, Ти, Који узимаш на себе грехе света, подај вечни и блажени покој преминулима са надом на васкрсење нашој браћи и сестрама, опрости им вољне и невољне грехе и помилуј их!“

Зар своје покојнике да оставимо саме?

Зар да не чинимо највеће добро за њих, а то добро је помен на Светој Литургији?

Не може и не сме тако бити.

БЛИЖИ СЕ ПРАЗНИК НАД ПРАЗНИЦИМА

Каква вера, таква и вечера.

Каква нам је вера, такав ће нам бити и Васкрс.

Ево вести о томе каква је вера наша православне браће Грузина: “За време васкршњих празника сви храмови Грузијске патријаршије биће отворени, без обзира на карантин, изјавио је поглавар Грузијске православне цркве. Дана 1. априла 2020. католикос патријарх све Грузије Илија Други у свом обраћању изјавио је да Грузијска православна црква неће затварати храмове на Цвети и на Ваксрс, саопштава сајт Грузијске патријаршије.

«Сваки човек у вријеме искушења жели да се утеши и спасе. Данас, када светом влада нова зараза која представља опасност по живот становништва, природно је да парохијане који полажу наду у Господа привлачи храм. За вернике духовна храна је исто толико важна и неопходна као и тјелесна; стога је немогуће затворити врата храма, и она ће бити отворена за оне који желе да оду у цркву да би примили Божју благодат и духовно се укрепили», каже се у патријарховој посланици.

У обраћању се указује на потребу да се поштују посебне мере с циљем да се смање факторе ризика за ширење болести. Унутар храма током богослужења препоручљиво је да буде само свештенство, појци и прислужници. Велики храмови ће такође моћи примити мали број парохијана. У малим црквама током богослужења, парохијани треба да буду на улици, држећи се прописане дистанце. Свештеници такође могу служити литургију у дворишту.

У посланици се наглашава да је «богослужење за свештенство неодвојиви део свештеничке дужности и од изузетне је важности за читав народ».

У Грузији је уведен општи карантински режим, који забрањује окупљање више од три човека на јавним местима.»(https://srbin.info/pocetna/aktuelno/u-gruziji-ce-na-vaskrs-svi-hramovi-biti-otvoreni-uprkos-karantinu/)

А ево и става Бугарске Православне Цркве: »Подржавајући напоре државе у борби против ширења вируса корона, бугарски Свети Синод је позвао своје вернике да се моле од куће, али у исто време цркве ће остати отворене за молитву, у њима ће се и даље служити великопосна богослужења, а поступање Цркве у општењу са верницима остаће непромењено, извештава званични сајт Бугарске Патријаршије. Оболели који не могу ићи у цркву, могу позвати свештеника да им донесе свето причешће, у складу са устаљеном праксом Цркве. Црква је такође донела здравствене мере, као што је учестало чишћење и дезинфекција цркава, свештеници и лица која раде у цркви користиће личну заштитну опрему (маске, рукавице, дезинфекциона средства), лаици ће користити заштитне маске и поштовати регулисану међусобну удаљеност, а свештеници који имају најмањи знак болести остаће код куће. Крштења и венчања треба да се савршавају уз ограничен број присутних, а сахране да се обављају на отвореном, у присуству само најближе родбине. Синод такође позива свештенство и „Богом чувану паству“ да ојачају своје великопосно подизавање у покајању, посту, молитви, бдењу, исповедању и примању светог причешћа. И на крају, Свети Синод изражава захвалност државним властима, медицинском особљу и свим државним службеницима који угрожавају свој живот како би сачували свакодневни живот у могућим границама.“(

http://www.spc.rs/sr/bugarska_crkva_netshe_zatvarati_crkve_ali_tshe_poshtovati_zdravstvene_mere)

Ми и даље очекујемо да ће наши храмови за Празник над празницима, Свето Васкрсење Христово, бити отворени.

Јер, Литургија је дело Божје и народа Његовог.

Нека нам Господ помогне да останемо на Његовом путу.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ