Данас је Лазарева субота: Врбица је дан дечје радости, али ове године је најтиши празник због короне

Данас се празнује Лазарева субота, празник у народу познат и као Врбица. Сматра се да је тог дана Исус Христ васкрсао Лазара из гроба, који је већ четири дана био мртав. На овај дан, обичај је да се око струка носе гранчице врбе, а деца носе и звончиће око врата, што симболично представља поздрав Христу, који је улазио у Јерусалим.

Ове године ће се празник прослављати у кругу породице због ванредне ситуације настале услед корона вируса. Цркве неће бити отворене и препоручује се грађанима да избегну контакт са другим људима, преноси портал фкмсрадио.цом.

А ево како се до сада и по којим обичајима прослављао овај празник.

Субота уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила.

Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови ластари, тек олистали. Пошто се врба освети, свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима.

Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе. Овај празник је искључиво празник деце. За тај дан мајке свечано обуку своју децу, па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

У данима Цветне недеље био је обичај да се народ кити врбом и копривом. Лазарева субота се везује и за српског кнеза Лазара који је мученички пострадао на Kосову 1389. године. Верује се да су том приликом две Лазареве сестре кукале за братом и да су се претвориле у кукавице.

Врбица пада на Лазареву суботу, шесту по реду у Великом или Васкршњем посту. То је празнични дан у који се не раде тежи послови. Овога дана деца су ишла са учитељем и свештеником да наберу врбове гранчице, које су доношене у цркву где су, сутрадан, на Цвети, освештаване и раздаване присутнима који су их носили кући и као светињу држали за иконом. Врбица је дан дечје радости. Деца певају пригодне песме и веселе се уз звуке звончића које на врпцама носе на врату. У неким крајевима се од врбових прутића плете венац и њиме кити икона.

Таковци су организовали поворке „лазарица“ и „додола“. Лазарице су биле удешене, чисте у новим оделима, богато искићене, представљајући долазак летњег периода. Биле су радо дочекиване по кућама и дариване храном и пићем. Групу „лазарица“ сачињавају шест или више неудатих девојака од 14-20 година и то два „лазара“ и четири „лазарице“: две „предњице“ и две „задњице“.

Први „лазар“ је најстарија, највиша и најлепша девојка, а задњице су најмлађе и најмање девојке. Понекад су то и девојчице и од седам година. „Задњице“ су девојке које први пут учествују у „лазарицама“. Оне ће наредне године бити „предњице“, а затим мушки или женски „лазар“. Ова поступност указује на постепено увођење девојчица у ред девојака.

Рано ујутру „лазарице“ облаче свечану народну ношњу и при том им помаже „лазарова“ мајка. Облаче старинску дугу везену кошуљу, јелек, старинску црвену сукњу – „вуту“, тзв. „перваз“ са шарама у облику „кола“ – ромба, појас, црне вунене чарапе и оџанке. Спреда преко „перваза“ за појас причврсте везену мараму, а са стране по једну сличну мању мараму. Око врата ставе огрлицу од златних или сребрних металних пара „жутку“.

Преко леђа огрну жуту мараму са ресама. На јелеку носе манистра у облику троуглова и кругова. У рукама носе „ћустеке“ од манистри. На глави носе црвене мараме које вежу као трубан, а „лазарице“ носе шешире исплетене од сламе и окићене венцем од цвећа.

Из куће „лазара“ поворка, у којој напред иду „лазари“, а за њим „предњице“ и „задњице“ иде прво на извор код кога, док „лазари“ и „предњице“ стоје у полукругу, „задњице“ играју, а остале певају „Добро јутро студна водо“. Затим се све девојке умију на извору. После тога враћају се у кућу „лазара“ и док иду кроз шуму, преко поља, ливада и поред оваца или орача певају песме намењене шуми, пољу, њиви, ливади…

Пред кућом их дочекује домаћица и посипа житом, а „лазарице“ је љубе у руку, улазе у кућу где доручкују за софром. Kад заврше са јелом, обичај је да све ођеном баце кашике на софру. Одатле крећу по целом селу од куће до куће и пред сваком играју и певају песме намењене прво кући, а затим и свим укућанима.

Телеграф