Да ли је случајно што је регистрациони број Мајкрософтовог патента – WO/2020/060606?

ХАЈДЕ да цитирамо некога из, условно речено, другог табора – дописника Дојче велеа Немању Рујевића – у вези једне од појава које су обележиле прославу Васкрсења Христовог лета Господњег 2020: кршења полицијског часа од стране бројних верника у Србији који нису пристали да их било ко спречи да Васкрс прославе онако како су га и до сада прослављали:

”Блесаво изгледа, али овај одлазак у цркву је као једина „побуна“, док иначе влада потпуна послушност, наводна владавина епидемиолога у изведби бахате власти и малтретман грађана без преседана”.

Под ”блесаво” да се претпоставити да аутор, који се иначе самоиронично на свом Твитер налогу представља као ”страни плаћеник”, тиме хоће да саопшти својој публици – која ће већим делом бити либерална, па самим тим и, ако не отворено анти-црквена, у најмању руку подозрива према Цркви и религији/вери уопште – да је парадоксално како је”мрачна”, ”ретроградна” и ”анти-модерна” Црква, како на њу вероватно многи међу њима гледају, управо једина пружа оквир за какав-такав отпор наметнутој неслободи.

Али, ево, док ковид 19 није ступио на сцену, пропорционално најмасовнији протест у Европи и у свету, у Црној Гори, дешавао се управо под окриљем Цркве.

Никакве НГО или разне друге (са или без наводника) про-демократске организације, аналитичари или појединци нису пре тога успели да окупе толики број људи током толико дугог периода времена у отпору 30-годишњој аутократији колико је успела Црква.

А и, у контексту протеклог Васкрса, српске власти са обе стране Дрине су очигледно зажмуриле на појаву верника који крше Васкршњи полицијски час.

Да ли је то био најбезболнији начин да се помире јавно-здравствени захтеви и поштовање верских слобода, прагматичан уступак власти тихој снази Цркве или нешто треће – није чак ни од пресудног значаја.

Да ли се после скоро четворовековног периода током којег се дух просветитељства устоличио, односно наметнуо као водећи, а по некима и једини легитимни израз човекове природне тежње за слободом – а, обрнуто, религија и вера уопште биле етикетиране као њени исконски противници – клатно враћа на другу страну?

Борба за одлазак на Васкршње богослужење није била само борба за држање обичаја или навике, како ће то неки протумачити. То је био, осим насушне потребе за сједињењем са васкрслим Богом кроз причешће Телом и Крвљу Онога који је постао човек да би човек постао Бог, и израз непристајања да се било који човек – макар био политичар или ”стручњак” – постави између верника и Бога.

Не налази ли се већ у самом таквом размишљању и погледу на свет најжилавија клица супротстављања претњи новог тоталитарног мрака који се појавом ковида 19 надвио над читавом планетом, тоталног и перманентног био-технолошког надзора под плаштом бриге за опште здравље?

Ко може одлучније да се супротстави онима који би да постану трајни господари човекове слободе од оног који чврсто верује да човеку слободу није дао било који други човек већ једино Бог, и да она не припада било ком другом човеку или човечијој творевини?

А данас, више него икад, постоји опасност да се наука и технологија поставе као врховни ауторитети читавом свету. Да се само ”упућени” у све компликованије научно-технолошко тумачење света и ”решавања” његове свакодневице наметну као ново ”свештенство” које треба беспоговорно слушати, чак и ако су се његове претходне прогнозе или дијагнозе показале погрешним или преувеличаним, а ефекти многих научних открића негативним, често и разорним.

У томе, између осталог – а не у некаквом ”мрачњаштву” – лежи и клица растућег отпора или бар неповерења према вакцинама.

Таквог отпора није било ни у приближној размери до пре две-три деценије. Није га било док год су људи осећали да су у основи тежњи за општом имунизацијом, махом под окриљем државе, лежали суштински искрени пориви – да се људи заштите од болести или преране смрти.

Неповерење је почело да расте упоредо са свешћу да је вакцинисање потпало под власт или пресудни утицај тзв. велике фарме, моћне мултинационалне фармацеутске индустрије.

А још више је порасло у контексту ковида 19, и могућности успостављања перманентног глобалног надзора човечанства, на пример кроз ”дигитални доказ имунитета” који најављује Бил Гејтс.

Не мора се бити верник да би се схватила ова претња. Али засигурно помаже, јер вера у нешто што надилази човека и нуди најсмисленију базу ако не отпора а онда бар скепсе.

Аргументима у корист заштите здравља и живота по сваку цену се није лако супротставити пуким резонским средствима. Али је, на пример, хришћанину лакше него неком другом да уочи појаве за које му Свето писмо говори да су могући знаци ”последњих времена”, када ће се антихрист накратко зацарити на земљи тражећи апсолутну покорност.

Зато ће и најбруталнија пропаганда теже поколебати верника од онога који се, чак и у најплеменитијој тежњи за слободом, ослања на пуки разум.

Пре око годину дана, док је Бил Гејтс још увек седео у њеном управном одбору, фирма Мајкрософт је, ако је веровати сајту Светске организације за заштиту интелектуалне својине, поднела је патент за технологију која директно повезује људско тело са криптовалутним системом.

Упрошћено речено, најављује се безготовински свет у којем ће технологија – можда нека врста чипа – очитавањем телесних функција одређивати ко може да има приступ дигиталним средствима плаћања.

Другим речима, нико неће моћи да нормално живи без ”дигиталног доказа имунитета” и ко зна чега све још.

Свако ко је чак и површно упознат са Светим писмом Новога завета зна да бар преприча део 13. главе Јовановог Откривења о жигу звери без ког нико неће моћи ништа ”ни купити ни продати”. Као и да је број звери 666.

А онда ће неки уочити да је регистрациони број Мајкрософтовог патента – WO/2020/060606. Мајкрософт то засад није демантовао.

Случајност? Можда. Али некако их превише има.

Можда је нечастиви постао тако нападно очигледан зато што је, пошто је, по Бодлеру, успео да убеди људе да не постоји, такође успео да, кроз наметање тезе о ”теоријама завере”, наведе људе да игноришу или ниподаштавају чак и оно што је очигледно.

С друге стране, чак и да све ово јесте случајност, опет је потенцијална опасност по људску слободу више него видљива за сваког ко има очи да види и уши да чује.

Гесло ”Православље или смрт” се, дакле, може читати и као ”слобода или смрт”, јер православље – а и не само оно – нуди објашњење, сазнање, увид у текуће процесе који прете да трајно одузму човекову слободу или је сведу на меру довољно малу да она изгуби сваки смисао.

Неки ће рећи да ни то није тачно – јер се православни свет поделио и по овом питању. Но, свако иоле упознат са историјом Цркве зна да је она била испуњена разноразним, често жестоким расправама па и сукобима, из којих је по правилу излазила јача и додатно артикулисана. Што је (још један) одраз њене суштинске слободе.

А живот без слободе јесте, суштински, смрт.

Павић: Да ли је случајно што је регистрациони број Мајкрософтовог патента – WO/2020/060606?

Александар Павић