Српска круна

У двотомној збирци Београд у сећањима Српске књижевне задруге, нашле су се успомене неколико виђенијих житеља престонице и сведока њене повести од 1900. до 1929. године написане у форми прича. Прва је она с потписом Александра Дерока, који је у XX век закорачио као дечак од шест година. Дело је занимљиво јер нуди на увид догађаје које званична историја и не бележи, сматрајући их безначајним. Тако је из сећања старог професора изронило крунисање краља Петра Карађорђевића 21. септембра 1904. године:

„… Затим сам видео поворку кад је краљ Петар после крунисања изашао из Саборне цркве и са целом парадом прошао до двора. Белог коња су му водила два гардиста с перјаницама. Имао је велики пурпурни плашт с белим хермелином, а на глави му се клатила сувише велика и тешка круна, која му је била спала дубоко на уши. Причало се да је ту круну требало израдити од Карађорђевог топа. Нацртао ју је Јуза, Чех, цртач у Министарству војном (који је иначе у слободно време исписивао руком, калиграфски, посетнице Београђанима јер штампаних тада још није било), а круна је била изливена у тополивници у Крагујевцу, зато и тако незграпно тешка.”

Та круна чувана је у дому Карађорђевића од 1904. до 1941, Велики рат је прегрмела у Призрену три године закопана испод зграде Богословије, да би до наредног светског покоља била изложена у дворској капели. Други светски рат је провела у Жичи. По ослобођењу, била је у Народном музеју, па у Музеју Првог српског устанка, да би након тога једно време била склоњена у депоу Народне банке Србије. Од 2005. круна краља Петра је похрањена у Историјском музеју Србије и излаже се повремено, у посебним приликама.

Али, шта је са осталим инсигнијама српских владара и династија, а било их је током наше бурне прошлости онолико?

ТРАГОМ КРУНЕ ДУШАНОВЕ

Дуго је Србијом колала прича да се у неком бечком музеју чува круна Стефана Уроша IV Душана Немањића, српског цара, познатијег као цар Душан Силни. Нико у причу није посумњао јер знало се и тада да су сви завојевачи што су промицали овуда (и понеки савезник) себи као свету дужност наменили да побију, поруше и попале шта стигну, а и да однесу што се може.

Како се та прича кроз столећа провукла и до кнеза Милана Обреновића небитно је, али кад је одлучио да кнежевину преметне у краљевину, уза све планирано био је и – церемонијал крунисања првог српског краља после вишевековне пустоши. Било би, рачунао је, у том чину и нескривене поруке о намерама да малу Србију из тамног вилајета оријенталног пашалука врати европском блештавилу.

Симболика крунисања одувек је носила вишезначну поруку, а младост кнеза и сујета придодавали су своје. У жељи да поново успостави покидане континуитете, појавила се замисао да се крунише знамењем најмоћнијег српског средњовековног владара. Зато је пут Беча одаслао писмо са усрдном молбом да за чин крунисања тамошњи музеј врати, прода или бар позајми српском двору круну Душана Силног. Али, иако је будући краљ важио за аустрофила, са јаким везама на бечком двору, из Шенбруна га нису удостојили ни протоколарног одговора! Ако је неко, упркос тајној конвенцији мале кнежевине и великог царства из 1881, посумњао у Миланове везе с бечким двором, разуверила га је честитка коју је новоустоличеном краљу послао цар Франц Јозеф лично, много пре других!

ТРИ КРУНЕ И МНОГЕ НЕПОЗНАНИЦЕ

Пола века касније, у Гласнику Историјског друштва Новог Сада (број 22 из 1935. године) објављен је текст др Алексе Ивића из Суботице где спомиње две српске круне. Прву, која се чува у бечкој дворској ризници, кнезу Бочкају предао је велики везир Лала Мухамед новембра 1605. године на Ракошком пољу, а он је понео кући, у Вац. Тамо га је дочекала и друга: на градској капији испречила му се депутација Кронштата (данашњи Брашов) и даривала му још једну круну, за коју се и тада претпостављало да је српског порекла.

Знало се за то и осам деценија раније, кад је Игнац Аурелијус Феслер у делу Die geschichten der Ungern und ihrer Landsassen (Лајпциг 1849) на страни 589 детаљно описао и ону депутацију, и круну коју су запленили у неком боју (данас је у депоима Будимпештанског музеја). Забележио је да су кнезу Бочкају, уз њу, поклонили и златан појас који је изгледа припадао неким српским деспотима.

Дакле, у Бечу чувају круну за коју се зна само да је била у поседу кнеза Трансилваније и да је српског порекла, те да личи на ону Душанову приказану на фресци манастира Лесново. Сигурно да је у манастиру Светих Архангела у Метохији, Душановој задужбини крај царског града Призрена, био још вернији приказ. Али, обе цркве Османлије су зарушиле 1455, а манастир код Призрена сравниле до темеља 1615. и од те грађе подигле монументалну Синан-пашину џамију.

Али, краљу Милану је промакло да је постојала још једна српска круна, и то она што је припадала Стефану Урошу III Дечанском, сину краља Милутина и оцу цара Душана. Била је вековима у поседу Карловачке митрополије, док је она није даровала црногорском владики Петру Првом Петровићу Његошу 1784, када га је хиротонисао карловачки митрополит Мојсије Путник. Данас се чува на Цетињу. Установљено је да је израђена крајем XIII и почетком XIV века, а последњи пут је употребљена 1910. године за чин крунисања краља Николе, на чему је он сам инсистирао због симболике коју њено порекло носи.

Колико се зна, дакле, сачуване су само три круне средњовековних српских владара или велможа, али, нажалост, ниједна није у српском поседу.

ОД ВОЖДОВОГ ТОПА

Након Миланове абдикације 1889. престо Краљевине Србије је остао упражњен а државом је управљало намесништво. Тек 1893, с пунолетством, на њега је устоличен Миланов син Александар. Нови краљ јесте наследио трон, али не и круну, па је династија Обреновић, која се неопозиво угасила 1903. године у крвавом Мајском преврату, заувек остала неокруњена.

Нови краљ Петар Карађорђевић тражио је, ако се већ прави, да његова круна буде изливена од бронзе са топа који је од Турака у боју преотео његов деда, вожд Карађорђе!

Званична историја као идејног аутора изгледа круне не спомиње Чеха Јузу из Дерокових сећања, већ Михаила Валтровића, тадашњег управника Народног музеја, утемељивача и првог професора археологије на Великој школи. На опште изненађење, од пет понуђених скица – краљ је изабрао најскромнију!

У свом пређашњем животу Петар Карађорђевић се већ овенчао славом ученог и честитог човека, родољуба и јунака, а сада је уз те врлине посведочио и скромност. Он је ваљда једини краљ под капом небеском кога су поданици из милоште прозвали – Чика Пера.

Израда нове круне је државни посао за који је устројен Главни одбор, а за његовог секретара произведен генерал , артиљерац и тадашњи председник Министарског савета. Он је од експоната за будући одабрао топ „абуз” јер је на њему био натпис на српском језику и сведочио да је преправљен 1812. године у Београду, за владавине Карађорђа. Али, на топу је био и текст писан арабиком, као потврда његовог турског порекла. Са цеви је одсечена само десна ручица која је имала облик делфина. Од ње су круну израдила браћа Андреа и Жак Фализ у својој париској радионици, завршивши је 29. августа 1904, и Србији то наплатили 19.000 франака. Круна је у Београд послата „Оријент експресом”. Освештана је 20. септембра, дан пре крунисања првог краља из династије Карађорђевића, у Саборној цркви у Београду (Храм светог Арханђела Гаврила, иначе задужбина књаза Милоша Обреновића).

Наравно да дуго тиња идеја да се важни артефакти српске историје, па и инсигније владара, врате у земљу и скрасе под једним кровом. Али, након изненадне оставке прослављене светске глумице Мелине Меркури на место министра културе Грчке, 1983, о томе многи говоре шапатом. Јер, њена оставка је уследила само неколико дана после јавног изношења бласфемичне мисли да Велика Британија врати све античке експонате које је попљачкала по Грчкој током друге половине XIX века, а и доцније. Јер, ко зна…

***

Излагање
Најављена изложба „Краљеви и светитељи српски” у Историјском музеју Србије биће отворена одмах по окончању ванредног стања у земљи због пандемије вируса ковид-19. По њеном затварању, планирана је изложба посвећена династијама Карађорђевић и Обреновић. По свој прилици, почетком 2021. године. У оквиру те изложбе биће поново изложена и круна краља Петра Првог Карађорђевића.
Круна је претходни пут била изложена 2013. у холу Народне скупштине, поводом педесет година рада Историјског музеја Србије.

***

Окруњени
Можда би ваљало објаснити да назив Стефан који су носили српски средњовековни владари није био лично име него титула. Изведена је из грчког израза стефанос (Στεφανοσ), преузетог из византијског протокола, и значила: овенчан, окруњен. Много касније кумови по Србији почели су по тој титули да деци надевају имена Стефан, Стефана, Стеван, Стевица, Стеванија… што се очувало до данас.

***

Можда
Постоје неке назнаке да и немачка круна (Hofenstaufena), израђена у византијском маниру, има српско порекло, то јест да је припадала неком српском средњовековном владару. Али Немци не допуштају да се то истражи и порекло поуздано утврди.

Пише: Милош Лазић / http://www.nacionalnarevija.com/