Црногорци и Србство : Изворно (1)
Напомена на почетку
На доказивање изворног и стварног Србства данашњих националних Црногораца не треба трошити много времена и простора, али само под условом да се та чињеница представља разложним људима. Довољно би било подсетити на оно што су писали и говорили династи из лозе његушких Петровића: владике Петар I (до 1830) и Петар II (1830-1851) и књажеви Данило (1852-1860) и Никола (после 1860). Сви они, неко мање а неко више, допринели су империјалном ширењу Црне Горе, али ниједном од њих ни у примисли није било да од својих поданика стварају нову нацију која би се звала по њиховој држави; сви они јасно су разликовали појмове Србство и Црногорство.
Тако, на пример, Петар И уочи битке на Мартинићима (1796) позива Црногорце и Брђане да покажу “да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије”, а који месец касније, док се чека битка на Крусима, тражи од војске да се устреми на непријатеља “нашега предрагог имена србског и наше дражајше вољности”.
За Петра II Црногорци су “дичне горе србско племе”, “народ србске Црне Горе”, “гњијездо Срба мало у предјелу црногорском”, “свободе србске срце”, “Срби Црногорци”, а Црна је Гора “свети храм србске славе” и “зачатије храбра Србства”. Када 1845. године тражи од српске владе дозволу за насељење Црногораца “гђе год међу с нама јединоплеменим Србљима”, он има на уму да је Црна Гора “урна у коју је силно име Душаново прибјегло” и тако постало “огледало србско”.
У свом Законику из 1855. године књаз Данило вели да “у овој земљи нема никакве друге народности до једине србске и никакве друге вјере до једине православне источне”, те да “сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живити и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати како и сваки Црногорац и Брђанин што ужива”.
А краљ Никола, који Ловћен назива “Олимпом српским”, о Божићу 1912 (по старом календару), под Скадром, својим војницима-витезовима честита “српске бадњаке… опијен вјером да сте кадри бити још величанственији у могућим искушењима такне ли се ко нашијех права и оспори ли нам сјести на огњиште вашијех ђедова и мојијех предшаственика Немањића, Гребљановића, Бранковића, Балшића и Црнојевића”.
Црногорци и Црна Гора
За историчара Бранка Павићевића, црногорског академика, главног уредника Редакције хрватске Енциклопедије Југославије за некадашњу брозовску Црну Гору, Црногорци су србско племе које је насељавало “ужу област средњовјековне Зете, такозвану подловћенску Црну Гору”, састављену од четири нахије: Катунске, Љешанске, Ријечке и Црмничке (средином 19. века с око 73.000 становника) и познату као Стара Црна Гора. До битака на Мартинићима и Крусима, кад су у састав Црне Горе ушли Пипери и Бјелопавлићи, појмом “црногорски народ” означавано је искључиво становништво ових четирију нахија. Од те године започело је империјално ширење Црне Горе, тако да је од свих европских империјалних сила 19. века, она, у процентима, остварила највеће територијалне добитке. Све до 1905. године та се држава звала Црна Гора и Брда.
По Павићевићевом тумачењу, назив Црна Гора први пут се помиње у повељи краља Милутина из 1276. године. У италијанским изворима тај се назив помиње 1348. као Cerna Gora, у дубровачким 1379. као Cernagora, а у которским као Моntenegro 1397, а као Crna Gora 1458. године. У уговору између деспота Ђурђа Бранковића и Млечана из 1435. године спомињу сеCatuni Cerna Gora или catunos Cernagora (Бранко Павићевић, Црна Гора : Општи подаци – Име и граница, Енциклопедија Југославије, књига 2 Бје-Црн, лат. Загреб 1982, 697).
Ови Павићевићеви подаци (вероватно је годину 1276. сам домислио, пошто је Милутин постао краљ 1282) углавном су преузети из књижевне радње Ивана Јастребова, руског конзула најпре у Призрену, потом у Скадру, коме је Гласник српског ученог друштва објавио већи број прилога за србску црквену историју, делом у облику превода, делом као резултат истраживачког рада. Уз напомену да “питање, за што је садашња Црна Гора назвата овим именом, готово не заслужује пажње”, он је констатовао да “у свету више разних места зову се Црном Гором”. Поред Црне Горе “близу везирова моста на путу од Призрена у Скадар”, поменуте у једној дипломи цара Душана, и планине “што се налази међу Гиланом (Гњиланом) и Скопљем, где је Урош V заједнички са својом матером свршио цркву коју је започео био градити Душан в чрној гори… имамо Црну Гору у Србији у црноречком срезу, па Карадаг у Дагестану недалеко од Гунида, па Карадаг у Азији близу Карса, па близу Диајрбекира” (Иван Јастребов, Белешка о имену Црне Горе, Гласник Српског ученог друштва, књига XLVIII, Београд 1880, 419-426).
У Историји Црне Горе (књига 1, том други, Титоград/Подгорица 1970), која се бави и Зетом у држави Немањића, назив Црна Гора помиње се осам пута, увек уз израз “данашња”, што значи да у том времену (од краја 12. века до Маричке битке 1371) није постојала територијална нити управна (административна) јединица под тим именом. Први пут се тек у 15. веку за Зету каже да је “сада већ Црна Гора” (Историја Црне Горе, Друга књига, Том 1, Титоград/Подгорица 1970, 3-95). Но, да би цела прича била мало јаснија, док се пише о владању Ђурђа II Страцимировића (1385-1403), само се “планински масив изнад Боке Которске и Будве” сматра Црном Гором “у најужем смислу ријечи” (Исто, Друга књига Том 2, 50). Исто то потврђује се и податком да “само име Црна Гора, које се први пут помиње у дубровачким документима 1376. године, још дуго ће означавати планински масив који се од Рисанског залива, изнад Котора, Грбља и Будве, пружа до изнад Паштровића, са Ловћеном као највишим врхом. Тек касније ће се, у доба успона Црнојевића (током друге половине 15. века – ИП), почети да шири и на околне предјеле, а на крају замијенити старо име Зета” (Исто, 169).
А кад се већ уз Црну Гору помиње србски краљ Милутин (Стефан Урош II, ? – 1282-1321), онда се први запис о тој србској области тиче његове хрисовуље (повеље са златним печатом) “којом је приложио манастиру светог Николе у Врањини село Орахово и 100 перпера од светог Срђа” (Иван Јастребов, Исто, 424). Извесно је, дакле, да је Врањина (у данашњој Црној Гори) тада била у Србији, и не само она него и цело Србско Приморје, данас преименовано у Црногорско, и цело његово србско залеђе звано данас Црна Гора. Што је то олако заборављено можда је баш “заслуга” Милутинова, који је, ослањајући се на чињеницу да је то подручје од искони било несумњиво србско (а Скадар је некад био престони град свега Србства), верујући у чврстину и постојаност србског духа тамошњег живља и проглашавајући Скопље престоницом Србије, “упутио српску експансију низ вардарску долину, и тако је полако преносио тежиште српске државне политике са Јадранског на Егејско море” (Владимир Ћоровић, Милутин, одредница у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој, II књига И-М, друго издање Нови Сад 2000, 782).
Да је завичај породице Црнојевић (и пре Ивана Црнојевића), оне које такозвана дукљанска историја ни за живу главу не жели да препозна као Србе, био србски и после Милутиновог времена, потврђују и србске царске повеље са средине 14. века, чији нам је садржај обелоданио конзул Јастребов. Он, наиме, пише да, “ми видимо фамилију Црнојевића у време Душана и његова сина Уроша. У повељи, у којој Стефан (Душан) цар српски и грчки решава распру између патријарха Данила и града Котора, даној у Неродимљу године 1351, Михо и Радосав Чрновић поменути су као важна лица, којима је поклоњено било поверење и цара и патријарха у решењу ове распре… На исти начин у повељи Стефана Уроша, којом он потврђује повластице Которанима (1355), опет су поменути исти Михо и Радосав Чрнојевићи” (Исто, 421). Биће да се радило о неком дуго вођеном спору, пошто се патријарх Данило, доцнији србски светитељ, на трону налазио од 1324. до 1337. године.
Да је данашња Црна Гора била србска сведочи и историчар Божидар Ферјанчић (1929), коме се већ и због самог наслова једног недугог текста, насловљеног као Освајачка политика краља Душана, баш и не може пребацивати за србовање. Пошто у наводној својој потрази за историјском истином не препознаје чињеницу да краљ Душан није освајао суседне крајеве већ васпостављао србску власт на појединим деловима Србске Земље које су у ранијим временима отели ратоборни србски суседи, он каже да се “у првим годинама владавине краљ Душан морао суочити с неочекиваним тешкоћама у самој Србији. Већ у пролеће 1332. године избија побуна великаша у Зети, баш у области где је једва годину дана раније млади краљ и почео акцију за преузимање престола. Незадовољни свакако наградама којима је Душан по преузимању власти платио њихову помоћ, зетски великаши су устали… Млади краљ Душан брзо је угушио побуну зетских великаша и тако успоставио унутрашњи мир у држави, што је био неопходан предуслов за предузимање офанзиве према византиским областима на северним обалама Егејског мора” (Божидар Ферјанчић, Освајачка политика краља Душана, Историја српског народа I књига, Београд 1981, 511).
Прича о побунама на западној и северозападној граници српске државе тицала се борби у Хуму, делом око Пељешца и Стона (са Дубровчанима), а делом око крајева до Цетине (са босанским баном Стјепаном II Котроманићем – 1322-1353, сестрићем краља Драгутина, ? -1316). Први спор окончан је тако што је краљ (потоњи цар) Душан, повељом из 1333. године, део српске државне територије од Стона до Дубровника уступио Дубровачкој Републици уз једнократну накнаду од 8.000 перпера, годишњи трибут србским владарима од 500 перпера и уз обавезу да православном живљу са тог подручја осигура право на слободно богослужење. Мимо тога, Дубровчани су преко својих дипломатских канала помогли да се и спорови на крајњем западу, с Котроманићима, реше на миран начин, чиме је млади краљ Душан добио могућност да своју војну и политичку делатност преусмери на своје византијско суседство (Исто, 511-513).
А због оних који србског краља Бодина (1085-1111) својатају као наводног Црногорца, ваља рећи и следеће:
Половином 5. века, кад је већ било извесно да се Римско царство не може одржати, започето је с обновом србске националне државе, за време римске владавине познате под именом Илирија. Но, тек 590. године Оштроило Свевладовић, један од синова Свевладових, краља Дачке Србије, успео је да створи и потом учврсти Јадранску Србију, те да за своју престоницу одабере Скадар, који је и пре римских освајања био престони град србски. Династија Свевладовића задржала се на челу Јадранске Србије свега подруг века, да би је каснијих векова, до Немањића (после 1171), наслеђивале династије Светимировића (640-794) и Оштривојевића (794-1171). Из ове последње био је и краљ Бодин, син србског краља Михаила (1065-1084) а унук србског краља Доброслава И Војислава (1024-1065). Бодинови претходници успоставили су у Србији чврсту државну власт, а њиховим стопама ишао је и Бодин, изабран за краља док се налазио у Антиохији, у заточеништву, одакле су Срби успели да га ослободе. “То је био човек великих способности и велики државник. Одмах по ступању на престо Бодин је прокрстарио Србијом (курзив ИП) и сменио непослушне банове и друге чиновнике и на њихова места поставио одане и савесне људе. У Рашкој је поставио два бана: Волкана и Марка, а у Босни бана Стефана, сву тројицу са Бодиновог двора”. На западу, Бодинова Србија укључивала је Лику и Крбаву и Далмацију до реке Крке, а на северу до реке Саве, све до Уне (Јован И. Деретић, Западна Србија : Кратак историјски преглед од 3. века пре Христа до 20. века, Чикаго/САД 1995, 14-64).
Наставиће се…
Илија Петровић
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.