Црногорци и Србство : Изворно (1)

Напомена на почетку

На доказивање изворног и стварног Србства данашњих нацио­налних Црногораца не треба трошити много времена и просто­ра, али само под условом да се та чиње­ни­ца представља разло­ж­ним људима. Довољно би било подсетити на оно што су писали и говорили династи из ло­зе ње­гушких Пет­ровића: владике Петар I (до 1830) и Петар II (1830­-1851) и кња­же­ви Данило (1852-1860) и Никола (после 1860). Сви они, неко мање а неко више, допринели су империјалном ширењу Црне Го­ре, али ниједном од њих ни у примисли није било да од својих по­да­ни­ка стварају нову нацију која би се звала по њиховој држави; сви они јасно су разликовали појмове Србство и Цр­но­горство.

Тако, на пример, Петар И уо­чи би­т­ке на Марти­ни­ћи­ма (1796) по­зива Црногорце и Брђане да покажу “да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца ври­је”, а који ме­сец касније, док се че­ка битка на Крусима, тражи од војске да се устреми на непријате­ља “нашега предрагог имена срб­ског и наше дражајше вољно­сти”.

За Петра II Црногорци су “дичне горе србско племе”, “народ срб­ске Црне Горе”, “гњијездо Срба мало у предјелу црно­гор­ском”, “свободе србске срце”, “Срби Црногорци”, а Црна је Гора “све­ти храм србске славе” и “зачатије храбра Србства”. Када 1845. године тражи од српске владе дозволу за насељење Црно­го­ра­ца “гђе год међу с нама јединоплеменим Србљима”, он има на уму да је Црна Гора “урна у коју је силно име Душаново при­бје­гло” и тако по­стало “огледало србско”.

У свом Законику из 1855. године књаз Данило вели да “у овој земљи нема никакве друге народности до је­дине србске и никакве друге вјере до једине православне источне”, те да “сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живити и ону слободу и ону на­шу домаћу правицу уживати како и сваки Цр­ногорац и Брђанин што ужива”.

А краљ Никола, који Ловћен назива “Олимпом српским”, о Бо­жићу 1912 (по старом календару), под Скадром, својим војници­ма­-витезовима честита “српске бадњаке… опијен вјером да сте кадри бити још вели­чанственији у могућим искушењима такне ли се ко нашијех права и оспори ли нам сјести на огњиште вашијех ђе­дова и мојијех пред­шаственика Немањића, Гребљановића, Бран­ковића, Балшића и Црнојевића”.

Црногорци и Црна Гора

За историчара Бранка Павићевића, црн­о­горског академика, главног уредника Редакције хрватске Ен­ци­клопе­диј­е Југославије за некадашњу брозовску Црну Гору, Црно­гор­ци су србско племе које је насељавало “ужу област средњовјеков­не Зе­те, такозвану подловћенску Црну Гору”, састављену од чети­ри на­хи­је: Катунске, Љешанске, Ријечке и Црмничке (средином 19. века с око 73.000 становника) и познату као Стара Црна Гора. До бита­ка на Марти­нићима и Крусима, кад су у састав Црне Горе ушли Пипери и Бјелопавлићи, појмом “црногорски народ” озна­чавано је искљу­чи­во становништво ових четирију нахија. Од те године започело је империјално ширење Црне Горе, тако да је од свих европских империјалних сила 19. века, она, у процентима, остварила највеће територијал­не добитке. Све до 1905. године та се држава звала Црна Гора и Брда.

По Павићевићевом тумачењу, назив Црна Гора први пут се помиње у повељи кра­ља Милутина из 1276. године. У италијанским изворима тај се на­зив помиње 1348. као Cerna Gora, у ду­бро­вач­ким 1379. као Cernagora, а у которским као Моntenegro 1397, а као Crna Gora 1458. године. У уговору из­међу деспота Ђурђа Бран­ко­вића и Млечана из 1435. године спо­мињу сеCatuni Cerna Gora или catunos Cernagora (Бранко Павићевић, Црна Гора : Општи подаци – Име и граница, Енциклопедија Југославије, књига 2 Бје-Црн, лат. Загреб 1982, 697).

Ови Павићевићеви подаци (вероватно је годину 1276. сам доми­слио, по­што је Милутин постао краљ 1282) углавном су преузе­ти из књижевне радње Ивана Јастребова, руског конзула најпре у При­зрену, потом у Скадру, коме је Гласник српског ученог дру­штва објавио већи број прилога за србску црквену историју, де­лом у облику превода, делом као резултат истраживачког рада. Уз напомену да “питање, за што је садашња Црна Гора на­звата овим именом, готово не заслужује пажње”, он је констатовао да “у свету више разних места зову се Црном Гором”. Поред Црне Горе “близу везирова моста на путу од Призрена у Скадар”, поме­нуте у једној дипломи цара Душана, и планине “што се налази међу Ги­ланом (Гњиланом) и Скопљем, где је Урош V заједнички са сво­јом матером свршио цркву коју је започео био градити Ду­шан в чрној гори… имамо Црну Гору у Србији у црноречком сре­зу, па Ка­радаг у Дагестану недалеко од Гунида, па Карадаг у Азији бли­зу Карса, па близу Диајрбекира” (Иван Јастребов, Белешка о имену Црне Горе, Гласник Српског ученог друштва, књига XLVIII, Београд 1880, 419-426).

У Историји Црне Горе (књига 1, том други, Титоград/Подгорица 1970), која се бави и Зетом у држави Немањи­ћа, назив Црна Гора помиње се осам пута, увек уз израз “дана­шња”, што значи да у том времену (од краја 12. века до Маричке битке 1371) није постојала те­ритори­јална нити управна (административна) јединица под тим име­ном. Први пут се тек у 15. веку за Зету каже да је “сада већ Цр­на Гора” (Историја Црне Горе, Друга књига, Том 1, Титоград/Подгорица 1970, 3-95). Но, да би цела прича би­ла мало јаснија, док се пише о вла­дању Ђурђа II Страцимировића (1385-1403), са­мо се “планин­ски масив изнад Боке Которске и Будве” сматра Цр­но­м Гором “у најужем смислу ријечи” (Исто, Друга књига Том 2, 50). Исто то по­твр­ђује се и податком да “само име Црна Гора, које се први пут по­миње у дубро­вачким докумен­тима 1376. године, још дуго ће оз­начавати пла­нин­ски масив који се од Рисанског залива, изнад Ко­тора, Грбља и Будве, пружа до изнад Паштровића, са Ловћеном као највишим врхом. Тек касни­је ће се, у доба успона Цр­ноје­вића (током друге половине 15. века – ИП), почети да шири и на околне предјеле, а на крају замијени­ти старо име Зета” (Исто, 169).

А кад се већ уз Црну Гору помиње србски краљ Милутин (Стефан Урош II, ? – 1282-1321), онда се први запис о тој србској об­ла­сти ти­че његове хри­со­вуље (повеље са златним печатом) “којом је приложио манастиру светог Николе у Врањини село Орахово и 100 перпера од светог Срђа” (Иван Јастребов, Исто, 424). Извесно је, дакле, да је Врањина (у данашњој Цр­ној Гори) тада била у Србији, и не само она него и цело Србско При­морје, данас пре­и­меновано у Црно­горско, и цело његово србско за­леђе звано да­нас Црна Гора. Што је то олако заборављено можда је баш “заслу­га” Милутинова, који је, ослањајући се на чињеницу да је то под­ручје од искони било не­сумњиво србско (а Скадар је некад био пре­сто­ни град свега Срб­ства), верујући у чврстину и по­стојаност срб­ског духа тамошњег живља и проглашавајући Скоп­ље престони­цом Србије, “упутио српску експансију низ вардарску долину, и тако је полако прено­сио тежиште српске државне поли­ти­ке са Јадранског на Егејско мо­ре” (Владимир Ћоровић, Милутин, од­ре­д­ница у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој, II књига И-М, друго издање Нови Сад 2000, 782).

Да је завичај породице Црнојевић (и пре Ивана Црнојевића), оне које такозвана дукљанска историја ни за живу главу не жели да препозна као Србе, био србски и после Милутиновог времена, потврђују и србске царске повеље са средине 14. века, чији нам је садржај обелоданио конзул Јастребов. Он, наиме, пише да, “ми види­мо фамилију Црнојевића у време Душана и његова сина Уроша. У повељи, у којој Стефан (Душан) цар српски и грчки решава рас­пру између патријарха Данила и града Котора, даној у Неро­ди­м­љу године 1351, Михо и Радосав Чрновић поменути су као важ­на лица, којима је поклоњено било поверење и цара и патријарха у решењу ове распре… На исти начин у повељи Стефана Уроша, ко­јом он потврђује повластице Которанима (1355), опет су поме­ну­ти исти Михо и Радосав Чрнојевићи” (Исто, 421). Биће да се ра­ди­ло о неком дуго вођеном спору, пошто се патријарх Данило, доц­нији србски светитељ, на трону налазио од 1324. до 1337. године.

Да је данашња Црна Гора била србска сведочи и историчар Божидар Ферјанчић (1929), коме се већ и због самог наслова једног недугог текста, насловљеног као Освајачка политика краља Душана, баш и не може пребацивати за србовање. Пошто у наво­д­ној својој потрази за историјском истином не препознаје чињени­цу да краљ Ду­шан није освајао суседне крајеве већ васпостављао срб­ск­у власт на појединим деловима Србске Земље које су у ра­ни­јим време­ни­ма отели ратоборни србски суседи, он каже да се “у пр­вим годи­на­ма владавине краљ Душан морао суочити с не­о­чеки­ваним тешко­ћа­ма у самој Србији. Већ у пролеће 1332. годи­не из­би­ја по­бу­на ве­ликаша у Зети, баш у области где је једва годи­ну дана ра­није млади краљ и почео акцију за преузимање престо­ла. Неза­до­вољни свакако наградама којима је Душан по преузимању вла­сти платио њихову помоћ, зетски великаши су устали… Млади краљ Душан брзо је угушио побуну зетских великаша и тако ус­по­ставио унутрашњи мир у држави, што је био неоп­хо­дан преду­слов за предузимање офанзиве према визан­ти­ским областима на север­ним обалама Егејског мора” (Божидар Ферјанчић, Освајач­ка политика краља Душана, Историја српског народа I књига, Београд 1981, 511).

Прича о побунама на западној и северозападној граници српске државе тицала се борби у Хуму, делом око Пељешца и Стона (са Дубровчанима), а делом око крајева до Цетине (са босанским баном Стјепаном II Котроманићем – 1322-1353, сестрићем краља Драгутина, ? -1316). Први спор окон­чан је тако што је краљ (по­то­њи цар) Душан, по­вељом из 1333. године, део српске др­жавне те­ри­торије од Стона до Дубровника уступио Дубровачкој Републици уз једно­кр­ат­ну нак­на­ду од 8.000 перпера, годишњи трибут срб­ским влада­ри­ма од 500 перпера и уз обавезу да православном жив­љу са тог подручја оси­гура право на слободно бо­гослужење. Ми­мо то­га, Дубровчани су преко својих дипломатских канала помогли да се и спорови на крајњем западу, с Котроманићима, реше на миран начин, чиме је мла­ди краљ Душан добио могућност да своју војну и политичку де­ла­т­ност преусмери на своје византијско суседство (Ис­то, 511-513).

А због оних који србског краља Бодина (1085-1111) својатају као наводног Црногорца, ваља рећи и следеће:

Половином 5. века, кад је већ било извесно да се Римско царство не може одржати, започето је с обновом србске национал­не државе, за време римске владавине познате под именом Или­ри­ја. Но, тек 590. године Оштроило Свевладовић, један од синова Све­вла­дових, краља Дачке Србије, успео је да створи и потом уч­вр­сти Јадранску Србију, те да за своју престоницу одабере Скадар, који је и пре римских освајања био престони град србски. Династија Свевладовића задржала се на челу Јадранске Србије свега подруг века, да би је каснијих векова, до Немањића (после 1171), насле­ђи­вале династије Светимировића (640-794) и Оштривојевића (794­-­1171). Из ове последње био је и краљ Бодин, син србског краља Ми­хаила (1065-1084) а унук србског краља Доброслава И Војисла­ва (1024-1065). Бодинови претходници успоставили су у Србији чвр­сту државну власт, а њиховим стопама ишао је и Бодин, иза­бран за краља док се налазио у Антиохији, у заточеништву, ода­кле су Срби успели да га ослободе. “То је био човек великих спо­соб­но­сти и велики државник. Одмах по ступању на престо Бодин је про­крстарио Србијом (курзив ИП) и сменио непослушне банове и друге чиновни­ке и на њихова места поставио одане и савесне људе. У Ра­шкој је поставио два бана: Волкана и Марка, а у Босни бана Сте­фана, сву тројицу са Бодиновог двора”. На западу, Боди­нова Ср­би­ја укљу­чивала је Лику и Крбаву и Далмацију до реке Крке, а на северу до реке Саве, све до Уне (Јован И. Деретић, Западна Србија : Кратак историјски преглед од 3. века пре Христа до 20. века, Чикаго/САД 1995, 14-64).

Наставиће се…

Илија Петровић