Бивши Срби црногорски: Ка србској стварности (1)

Разговор је снимљен уочи Преображења Господњег 1999. године, а слушаоци су га могли чути у суботу 4. септембра у 20,00 сати, у еми­сији Монитор, на таласу 101,7 KHz Радија Свети Георгије из Бање Луке.

Неколико дана касније, текст је (без новинарских питања) понуђен Летопису Матице српске, али је тамо “пажљиво одбијен”. Исту судбину до­жи­вео је нешто касније и у Лучи, часопису Српског културног цен­т­ра у Су­ботици.

Никола Матијевић (НМ): Поштовани слушаоци, са нама је историчар и публ­и­циста Илија Петровић из Новог Сада. Ана­ли­зи­рајући исто­ри­јске догађаје, или још незавршене друштвене процесе, Петровић у сво­јим дјелима увијек налази неке нове чињенице, те са њима, аргументовано, разбија догме које су се у нашој свијести формирале као ис­то­ријска наука. Петровић често и предвиђа друштвене процесе. На нашу жалост, многа његова ранија предвиђања данас су српска стварност.

Професоре Петровићу, добродошли у емисију Радија Републике Српске “Свети Георгије”.

Илија Петровић (ИП): Здрави били.

НМ. У сваком озбиљном друштвеном конфликту дешавало се да се дио срп­ског бића одвоји од своје матице. Тај однарођени дио временом би постајао најве­ћи противник Српства. Зато теми данашњег нашег разговора и дајемо наслов “Бивши Срби…”

Већ увелико пољуљани федерално-конфедерални односи између Србије и Црне Горе упућују да са Вама, рођеним у данашњој Црној Гори, раз­гова­рамо о бившим Србима црногорским и њиховој опседнутости национал­ном самосвојношћу. Шта се ту, господине Петровићу, десило и шта се и да­ље дешава?

ИП. Када сам крајем октобра 1991. године примио позив да учествујем на једном скупу црногорских Срба из Београда, присетио сам се седам-осам месеци старе вести (потекле из Министар­ства за Србе ван Србије) да ће се у Маћедонији оформити Удру­же­ње Срба и Црногораца. Упитао сам тада коме је било потребно такво безлично удружење и зашто, уместо њега, није створено Срб­ско национално веће за Маћедонију, као национална инсти­ту­ција србског народа у тој брозовској републици. Одговора на моје та­да­шње питање није било а, нашавши се пред тек заказаним бео­г­ра­д­ским скупом, нисам очекивао ни да ћу у Београду добити ва­љан од­говор на питање чему београдско удружење црно­гор­ских Ср­ба. Истина, могло се на трен учинити да ће од таквог удру­же­ња бити не­какве користи, нарочито ако би се преко њега могл­о отклонити негативно дејство прилично неразумљивог држања цр­ногорског председника Момира Булатовића у Хагу, на конфе­ренцији сазва­ној у вези са судбином тек разбијене Брозове Југо­сл­авије.

Наиме, само десет дана раније, 18. октобра, представници Европ­ске заједнице састали су се у Хагу са члановима Пред­седни­штва Југославије и председницима бивших југословенских репу­бли­ка; били су међу њима и Слободан Милошевић из Србије, Фра­њо Туђ­ман из Хрватске и Момир Булатовић из Црне Горе. Једино уз про­тивљење Милошевићево, тамо су дефинисани ос­новни принци­пи на којима би требало да се одвија предвиђена расправа:

а. републикама које то буду желеле, признаће се сувереност, независност и међународни суверенитет;

б. републике са међународним суверенитетом могу се удружи­вати у слободну асоцијацију, по слободном избору;

в. евентуални споразум о слободној асоцијацији укључиће и контролне механизме за заштиту права човека и специјални стату­с за поједине етничке групе и области;

г. у свим случајевима када то буде потребно, подразумева се европско ангажовање;

д. у склопу глобалног решења југословенске кризе, оним републикама које то буду желеле признаће се независност у оквиру њихових постојећих граница, осим уколико се о томе не постигне друкчији споразум.

Милошевић је одбио да потпише предложене принципе констатујући да би њихово прихватање и њихова примена значили да се Југославија стварно укида. Са тим у вези, он је затражио да се оцени “законитост сецесије са становиштва међународног права и услови под којима (она) може бити остварена”. Он се на међу­на­родно право позивао и док је инсистирао на чињеници да се репу­бличке границе у бившој Југославији сматрају искључиво адми­ни­стративним. Поврх свега тога, Милошевић је сматрао да одлу­ку о укидању Југославије не може донети један међународни форум као што је то Конференција у Хагу, исто као што то не може учи­ни­ти ни врховна уставотворна власт у земљи; такву одлуку могу до­нети само они субјекти који су својевремено, пре више од осам­де­сет година, створили ту државу.

Иако је Конференција у Хагу прекинута напречац, у тре­ну­т­ку кад су чланови југословенског Председништва напустили седницу због тога што је његовом тадашњем председнику Бранку Ко­стићу онемогућено да изложи званичне југословенске ставове, Бу­латовићев пристанак на предложене принципе није се могао за­немарити. И догађањима на Хашкој конференцији, и Булато­ви­ће­вим пристанком, позабавили су се непосредно по њеном окон­ча­њу многи мање или више утицајни посматрачи у Црној Гори и Срби­ји. Неколико значајних имена из србске науке Булатовићево при­хва­тање хашког споразума оценило је као изда­ју гору и тежу од оне из 1916. године, кад је краљ Никола пристао на капитулацију пред Аустроугарском. Булатовићев поступак у Хагу чак су и у Цр­ној Гори многи оценили као капитулацију којом су Срби у Кра­ји­ни остављени на милост и немилост Хрватима, а ни будућност ос­т­алих Срба није била много извеснија. Тако је, на пример, На­род­на странка Црне Горе изја­ви­ла да се “тежина овога чина налази у ужасавајућој чињеници да се председник државе која је заједно са Србијом оснивач обје Ју­го­славије, сврстао у исти ред са онима ко­ји су од почетка рушили Југославију”. Демократска странка Црне Горе била је у својим оценама још искљу­чивија: “Прихватајући документ Хашке конференције, Момир Була­то­вић је пристао на пони­жа­вајући диктат којим се Југославија укида против воље њених гра­ђана и на пот­пу­но нелегалан начин. Без стварних овлашћења народа Црне Го­ре Булатовић је признао административне границе као међунаро­д­не, а тиме србски народ изложио терору усташког ре­жима”.

Тешко је знати да ли је Булатовић знао да административне гр­анице Црне Горе, оне која је створена на коминтерновским и авнојским принципима и на рушевинама не тако давно уједињених краљевина Црне Горе и Србије, и нису “праве” државне гра­ни­це. Још мање је познато да ли је Булатовић могао и помислити да би се у неком могућем сукобу “неодвисне” Црне Горе са “хегемони­стич­ком” Србијом црногорско становништво врло оштро поделило на племенској основи и да би један њен немали део изразио спрем­ност да се прикључи Србији. По претпоставци, према Србији би се окренули херцеговачки крајеви Никшића, Пиве и Дробњака, брд­ска племена Васојевићи, Пипери, Братоножићи, Морача, Ровца и Кучи, можда и Бјелопавлићи, и “авној­ски”, односно црногорски део некадашњег Новопазарског санџа­ка у данашњој Црној Гори. Преостало би Црној Гори, у историјским границама њених четирију нахија, да као ивер, као “сламка међу вихорове”, своју наводну само­стал­ност понуди свом најближем за­падном римокатоличком и анти­срб­ском суседу.

Због свега тога, Булатовић се потрудио да у Народној скупштини Црне Горе оправда своју “хашку” сагласност: “Ја сам на ба­зи процјене и скупштинске расправе прихватио почетне тачке овог споразума… јер се на тај начин стиче улазница за даљу расправу на конференцији. Вјерујем да предсједник Републике Србије Слобо­дан Милошевић није дефинитивно изнио свој став и дефинитивно одбио папир, већ да су његова залагања била у смислу давања не­ки­х повећаних гаранција и образложења”.

Мада је “смисао дава­ња неких повећаних гаранција и образложења” заиста био без ика­к­вог смисла, Булатовић је устврдио да између Црне Горе и Србије “нема разлика и одступања од стратешких инте­реса и циљева. Ме­ђутим, не слажемо се око тога како и на који начин треба оства­рити те циљеве у датим околностима”.

Без обзира на то да ли је било разлика или не, и не упуштајући се у питање да ли се Булатовић оправдао или не, у оном делу србског становништва из Србије, које није успевало да одоли стра­хо­вима и хаосу тадашње политичке свакодневице, изникла је сум­ња да би се и Црна Гора могла наћи на истој линији са осталим би­в­шим “југословенским” републикама, пре свих са Хрватском. Био би то васкрс оне добро познате антисрбске и проусташке Црне Го­ре из времена Анта Павелића и планова Секуле Дрље­ви­ћа и ње­го­вих не баш малобројних истомишљеника у Црној Гори.

НМ. Којим се темама бавио онај скуп црногорских Срба из Бео­г­ра­да с почетка Ваше приче?

ИП. Скуп београдских Срба из Црне Горе одржан је 29. октобра (1991), онако како је замишљен. Наравно, није се могло из­бећи да му, поред србских Београђана из Црне Горе, присуствују и бео­град­ски Црногорци, мада никоме није било јасно, чак ни тој учесни­ч­кој групи, да ли се ради о њиховој подсвесној представи о србском пореклу или о потреби да се тамо нађу за сваки случај, ако се, на пример, у скорој будућности покаже да ни црногорски Црногор­ци неће бежати од Србства.

Главни говорници на скупу бавили су се Хашком конференцијом, неки конфузно, неки опширно, а неки уопштено. Из тих пр­ича једва да се могло наслутити шта чека Србе, било одакле да су. Много је питања тада постављено организаторима скупа, а њи­хова разноликост могла се понекад протумачити искључиво као жеља појединих питалаца да себе чују пред “бројним ауди­то­рије­м”. И моја маленкост сматрала је потребним да се на том скупу ог­ласи, бавећи се понајвише питањем да ли Београду и Србима так­во удружење уопште може користити. Јер, сама чи­ње­ница да пом­е­нутом скупу присуствује толико Срба из Црне Горе располо­же­них да формирају своје удружење, истовремено је и крупан разлог да се одустане од таквог удружења. Наиме, са становишта свих црн­о­горских државних и политичких руко­вод­става, и оних ранијих и ових постојећих, увек је било премного Срба у Црној Гори. Само покушај да се у Београду оснује једно такво удружење могао би у Црној Гори бити протумачен као “антицрногорски” изазов, исто као што би формирање једног удружења Црногораца у Београду, у истом том Београду било протумачено као први корак ка раздвајању од Срба. Због свега тога, мој став према будућем удружењу био је негативан: удру­же­ње не треба оснивати, јер би се оно прет­ворило у значајан генератор нових подела у србском народу.

Што се Црне Горе тиче, њене границе би у евентуалним но­вим поделама лако могле попуцати, пошто су, у односу на гра­ни­це других југословенских република, и оне ништа мање административ­не и “авнојске”. Дода ли се томе и неспорна чињеница да је Црна Гора била највећа европска империјална сила 19. века, биће разу­м­љивије шта би се могло дешавати са њеним границама. Не сме се изгубити из вида да је територија позната под именом Црна Гора у назначеном периоду увећана неколико пута, увек на рачун срб­ских племена у Брдима “и шире”. Тако, на пример, године 1796. прикључени су јој Пипери и Бјелопавлићи, 1820. Ровца и Морача, 1832. Кучи, а 1878, после Берлинског конгреса, Никшићи и део Ва­сојевића (онај други део после балканских ратова). И сад, у усло­ви­ма нових подела и нових захтева за суве­ре­нитетом, најлогич­ни­је је претпоставити да би неко од поменутих србских племена из Бр­да или из источне Херцеговине могло искористити своје право на самоопредељење и изаћи из Црне Горе; оно би, као изворно срб­ск­о, могло отићи само са Србијом.

Такво самоопредељење нужно за собом повлачи сукобе најте­же врсте, према којима би ратни сукоби у Брозовој Хрватској би­ли права наива. Наиме, обично се за сукобе у Хрватској кори­стио израз “грађански рат”, мада је тамо било свега само не грађанског рата. Био је то, пре свега, верски рат; био је то рат двају сукоб­ље­них народа, рат за одбрану србског националног бића мање у “соција­ли­стичкој, а више у националсоцијалистичкој Хрваткој. Сукоби у Црној Гори били би тежи и крвави­ји од било ког другог сукоба на подручју Друге Југославије; били би то племенски сукоби, сукоби између истопле­меника, сукоби братственички, сукоби у оквиру исте поро­дице, црњи од оних које смо запамтили као “идеолошки” сукоб у србском народу током Др­угог светског рата.

Да се не би тако нешто десило, такво раздвајање и такви сукоби, замолио сам уважене учеснике скупа да својим јавним делова­њем, у новинама, на радију, у телевизијским емисијама, на јавним три­бинама, на племенским скуповима, кроз приватне везе, помог­ну сплашњавању страсти и сузбијању разних сепаратистичких пла­нова окренутих некаквим “високим” племенским или државним циљевима. “Србима из Славоније, Барање и Западног Срема, чије интересе ја тренутно изражавам, најпотребнија је срб­ска слога. Надамо се да ће се таква слога и остварити”, био је закључак моје приче.

Наставиће се…

Илија Петровић