Крај епохе нафте?

Прошлог месеца објавио сам на сајту Chroniclesmagazine.org чланак у комe сaм разматраo неке од вероватних геополитичких последица епидемије COVID-19. Посебно сам истакао покушај водећих произвођача нафте, картела ОПЕК и Русије, да спрече даљи колапс цена договором о најобимнијем смањењу производње у историји. Изразио сам сумњу да ће тај споразум бити довољан да врати цене до предмартовског нивоа, имајући у виду рапидни пад потражње услед глобалног карантина.

Тај закључак, како сада можемо видети, није адекватно изразио размере кризе преснабдевености тржишта нафтом. Недељу дана након што је мој чланак објављен, цена барела сирове нафте West Texas Intermediate (WTI, стандардно мерило цена у САД) за мајске испоруке накратко је чак отишла у негативну вредност: дилери нису нафту нудили бесплатно, већ су штавише били спремни да купцима плате да преузму нафту. Ово је била последица акутне несташице складишног простора за бареле нафте који нису потребни добрим делом захваљујући заустављеној глобалној економији.

Иако је тај тренутак пада цена испод нуле представљао драматичан изузетак, он би могао да означи почетак нове ере. Предвиђам да наступају фундаменталне промене нафтног тржишта које неће бити привремене. На ивици смо великог енергетског ресетовања, упоредивог са преласком са угља на нафту пре једног века. Један од кључних фактора у тој ранијој прекретници била је одлука америчке и британске ратне морнарице да конвертују погон својих бојних бродова, пред почетак и током Првог светског рата, са угља (парне турбине) на нафту.

НЕПОВРАТНЕ ПРОМЕНЕ

Данашње нафтно тржиште је у тешкоћама већ дуже време. Тренутне цене су успеле да се опораве до нивоа од 30 долара за барел, што је пад од отприлике 50 одсто у односу на прошлу годину. Међутим, у овом тренутку, сведоци смо јединствене комбинације рапидно опадајуће потражње, несташице складишних капацитета и умањене производње. Опоравак је неизвестан, а историјска тржишна правила можда више не важе, попут старе тексашке максиме да су „ниске цене лек за ниске цене“, јер након њих, пре или касније, следи раст потражње – али само у нормалним временима.

Пандемија је изазвала дубоке и можда неповратне промене у животним, радним и куповним навикама широм развијеног света. У прошлости, ниске цене нафте и горива подстицале су људе да више путују. Овога пута они можда неће масовно појурити на друмове и аеродроме када епидемија буде за нама. Многе компаније су увиделе да рад на даљину боље функционише, нарочито у домену финансијских услуга, осигурања, медија и информационих технологија. Последње седмице маја Фејсбук је објавио да ће убудуће већина запослених моћи да своје дужности обавља на даљину. Исти пример следиће у већој или мањој мери Гугл и Мајкрософт, да поменемо само водеће.

Последице су очигледне. У среду 27. маја летео сам од Финикса за Вашингтон: нов новцијат А321 са пет путника у првој класи (коју очито користе пословни људи) и око двадесетак њих у економској, премда нема рестрикција. Нису само авионске компаније у неизвесности због губитка пословних клијената, већ и фирме за рентирање аутомобила. Највећа и најугледнија од њих, Херц, најавила је банкрот, што ће бити добра вест само за ловце на добре понуде на лицитацијама половних возила.

Електронска трговина почела је да бележи енормни раст онлајн трансакција и много пре епидемије, али је процес сада далеко одмакао. Велики шопинг центри немају будућност, а ланци робних кућа у Америци су под сенком банкротства. Неке студије указују да би смањење километраже аутомобилских путовања за најмање трећину у односу на времена пре епидемије могло да постане норма у ширим градским подручјима северне Америке. Аутор ових редова се већ лично уверио да су уобичајене јутарње и поподневне гужве на ауто-путевима око Финикса и Вашингтона ствар прошлости, премда је другом половином маја дошло до попуштања рестрикција.

Што се летења тиче, функционери корпорација и високо рангирани чиновници државних и међународних установа са обе стране Атлантика постали су током протекла три месеца далеко склонији видео-конференцијама и другим формама комуникационих технологија него раније. То чини њихово лично присуство на удаљеним локацијама само маргинално корисним, нарочито када се упореди са трошковима путовања и утрошеним временом и напором. Осим тога, скраћени ланци снабдевања смањиће и потребу наручилаца за инспекцијама производних погона на лицу места у удаљеним провинцијама Кине или Југоисточне Азије. Чак и парцијелни повратак водећих развијених земаља на самодовољност драстично ће смањити дистанце и обим поморске и друмске шпедиције.

Током следећих пар месеци могло би да се испостави да је дугорочна нова норма 25-30 долара за барел. Ако се то покаже као тачно, последице за многе земље-прозвођаче биће буквално драматичне. Русија и мање заливске монархије вероватно имају довољно финансијских резерви да опстану. Ово је нарочито случај уколико могу да рачунају на истовремено повећање производње природног гаса, који би могао да скочи на преко три долара за MMBtu (милиона британских топлотних јединица) већ следеће зиме.

АМЕРИЧКО-САУДИЈСКИ РАСКОЛ

То се не односи и на Саудијску Арабију, која није успела у свом дуго најављиваном плану диверзификације економије. Клептократски режим ове пустињске краљевине зависи од два стуба. Са једне стране, од способности краљевске породице да купује друштвени мир код куће субвенцијама финансираних нафтом; и са друге стране од спремности америчке владе да својим војним снагама настави да јемчи опстанак владавине куће Ал-Сауда. Са становишта Вашингтона, Саудијска Арабија је протеклих месеци прекршила основни договор, склопљен још почетком 1945. године између председника САД Френклина Рузвелта и тадашњег саудијског краља Абдулазиза. Као што је недавно истакао Сајмон Воткинс, искусни аналитичар нафтне индустрије:

„Договор је био да ће Американци добијати сву нафту која им је потребна… у замену за гаранцију безбедности владајућој кући Сауда. Ово је временом било допуњено гаранцијом Саудијске Арабије да ће допустити америчкој индустрији нафтних шкриљаца да настави да функционише и расте. Уколико то значи да Саудијска Арабија трпи извесне губитке јер одржава цене нафте високим у корист америчких фирми које нафту ваде из шкриљца, онда је то цена коју кућа Сауда има да плати за континуирану заштиту Сједињених Држава – у политичком, економском и војном смислу“.

Сада су овај вишедеценијски однос поверења уништили саудијски покушаји да се подрије америчка индустрија нафтних шкриљаца. Као последица, све опције су на столу. Пре неког времена, председник Трамп је упозорио припаднике саудијске краљевске куће да не би опстали на власти ни две недеље без подршке америчке војске. То је тачно, што му пружа јединствену прилику да преиспита и преусмери однос САД са Саудијском Арабијом, земљом која је била и остала светски центар за промоцију и финансирање исламског екстремизма.

Никакво истинско партнерство са Ријадом није могуће док природа тог режима остаје непромењена. Трамп је предуго игнорисао ову констатацију услед своје опсесије Ираном, који заправо не представља озбиљну претњу за САД. За разлику од тога, екстремистичка вахабистичка секта која већ три века преко куће Ал-Сауд влада Саудијском Арабијом жива је и здрава и наставља да прети земљама „неверничког“ Запада, као неисламског света у целини који они називају Дар ал-Харб, односно „свет рата“.

Наравно, без опоравка цена биће нафтно-базираних економија које ће тонути у хаос и анархију. У Африци, Нигерија са својих 200 милиона становника суочила би се са неизвесном будућношћу и потенцијалном дезинтеграцијом, док се влада бори са исламистичком побуном на северу и обновљеним сепаратизмом на југу. Ирачка нова влада суочила би се са непремостивим буџетским препрекама, Иран је већ на ивици банкрота, а Венецуела је дубоко загазила у њега.

ОБНАВЉАЊЕ РАЗВАЉЕНЕ БРАВЕ

Све је то можда достојно жаљења, али исто тако и неизбежно. Већи део Блиског истока био је ирелевантан у глобалним геополитичким калкулацијама док нафта није постала важна током 1930-их, а потом веома важна након Другог светског рата. Овај регион би требало да се врати тамо где с правом цивилизацијски, геостратешки и културолошки припада. Дугорочно посматрано, извоз технологије Ријаду не обећава ништа добро, баш као ни „извоз демократије“ изван оквира идеја које демократију одржавају. Ове идеје су, у случају Запада, укорењене још у историји полиса античке Грчке, светим списима, јереси просветитељства, идеји слободе, индивидуалној одговорности која потиче од постојања индивидуалне слободне воље, колективној креативности отеловљеној у класичним симфонијама и покретању космичких истраживања.

Преовлађујући одговор муслиманског света на кризу изазвану пропашћу нафте биће захтев за још изразитијим „исламским решењима“ кризе. Нека им буде. Генерације урбаних модернизатора у нафтом богатим блискоисточним земљама нису успеле да „продају“ западне обрасце својим сународницима, не само као изворе квалитетне робе и лекова који спасавају животе, него ни као пожељан друштвено-политички модел.

Сједињене Државе напокон више неће имати повода да интервенишу како би спречиле или помогле успостављање шеријата у некој пустињској недођији. Препуштање Блиског истока сопственој судбини вуче још једну корист. Широм муслиманског света влада дубоко уверење да је наша цивилизација на издисају. Након поновног успостављања националних граница услед COVID-19, са вероватно стриктнијом контролом имиграције дуж медитеранских обала Европе у целини и пресушивањем прихода од нафте, има основа за наду да Европа више неће бити третирана од стране исламског света као „драгуљарница са разваљеном бравом“. То би била бар једна добра последица короне, под условом да се Европљани напокон постарају да брава уистину буде трајно тврда и несаломива.

Иако је тешко замислити крај ере нафте, још је теже замислити да до њега неће доћи у годинама које долазе. И то буквално годинама, а не деценијама.

Срђа Трифковић је спољнополитички уредник месечног магазина „Крониклс“ и ванредни професор на Факултету политичких наука у Бањалуци.

Срђа Трифковић / Нови стандард