Олга Четверикова: Стварање глобалне Антихристове антицркве

Пред посетиоцима „Борбе за веру“ се налази најкраће и најбоље тумачење онога што се данас у свету дешава – у огледу велике руске хришћанске геополитичарке, Олге Четверикове. ЧИТАЈТЕ ГА ПАЖЉИВО, КОПИРАЈТЕ И ДЕЛИТЕ ДАЉЕ, ЈЕР ОН СВИМА ПРАВОСЛАВНИМ ОБЈАШЊАВА О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ.

Ово нећете чути од домаћих тантуза, незналица и оних који се хране „на јаслама“ јеретичких екуменских фондова, професора са некад православног Богословског факултета у Београду, али ово је сушта истина: немојте се чудити кад видите да банкократски вампири – злочинци пале ратне ватре широм света, и не гасе пожаре. Њихов циљ је да људе и народе доведу до очаја, а онда да понуде свог лажног месију, Антихриста.

ПРОЧИТАЈ, ОДШТАМПАЈ И ДАЈ ДАЉЕ!

Уредништво „Борбе за веру“

+ + +

Иступање Олге Четверикове на међународном симпозијуму „Геополитичка слика будућности“ одржаном од 26. – 27. новембра 2014. године у Москви

Данас смо сведоци велике револуције, која се одвија не само у економској и политичкој сфери, већ, пре свега, у духовној сфери. Нови светски поредак, у мери свог јачања, све очигледније пројављује свој религијски карактер. Ако је раније светска финансијска елита деловала под заставама хуманизма, просветитељства и рационализма, то јест из перспективе чисто секуларног погледа на свет, данас се ова сценографија распада како иструлело ткиво и кроз њу избија права суштина веровања „светских газда“, односно – отворено и свесно богоборство.

Да садашња борба има религијски смисао и позадину, јасно показују активности светских политичара. Запад је раније приказивао себе као борца с „безбожним комунизмом“, „исламским фундаментализмом“, а сада је он, коначно, отворено изговорио име свог правог непријатеља – ПРАВОСЛАВЉЕ. Тако је недавно (у пролеће 2014, нап. Уредништва „Борбе за веру“) један од главних заговорника прикључивања Украјине Европској Унији, шведски министар иностраних послова Карл Билт, изјавио да се последњих неколико година Русија наводно променила на горе. Ако је у првој деценији после распада Совјетског Савеза њена власт изражавала, кроз своју политику, посвећеност западним вредностима и покушавала да ове вредности усади у своје становништво, то се тренутно руско руководство солидарисало са грађанима и учврстило у оштрој опозицији Западу. „Путин, рекао је Билт, – демонстрира приврженост не међународним вредностима, него православним. Поред тога, Православље је опасније од исламског фундаментализма и представља главну опасност за западну цивилизацију. Између осталог и зато што покушава да наметне одређени тип породичних односа и непријатељство према гејевима и трансгендерима“. Другим речима, фактор „исламског фундаментализма“ више није делотворан, већ је почела тотална демонизација слике Русије.

То је било потврђено и на септембарском самиту НАТО у Велсу. Западна алијанса је упоредила нашу земљу са ИСИЛ-ом (исламска терористичка организација која делује првенствено на територији Сирије и Ирака), у смислу главне претње по сопствену безбедност. Генерални секретар НАТО Фог Расмунсен, иступајући у бриселском „Карнеги Центру“ 15. септембра 2014. године, појашњавајући ту нову стратешку позицију, изјавио је да се они налазе на прагу нове битке – између толеранције и фанатизма, демократије и тоталитаризма, између отвореног и затвореног друштва. Изјаве западних политичара прегледно се очитују у догађањима у Украјини. Њихова јединственост лежи у чињеници да се тамо нови нацизам појавио у виду грандиозне химере, која је ујединила нацисте, ционисте, либерале, окултисте, екуменисте, паписте и протестанте. Без обзира на зависност од формалне припадности овој или оној конфесији, партији или секти, сви ти људи имају истоветну представу о будућем светском поретку и методама његовог успостављања. И религија им је иста: то је религија тоталитарне власти, у систему у коме је за свакога унапред припремљено место и комадић својине (некоме месо, а некоме кости). Њихов главни и заједнички непријатељ је – Руска Православна Црква и руски свет.

Као резултат свега тога, збацивши маску учтивости, глобална елита је прешла на отворено нацистичке и нељудске методе управљања. Ово што данас видимо у Украјини, – то није рецидив нацизма, већ део доследно спроведеног стратешког плана: велики финансијски кланови мисле да управо тако успоставе Нови светски поредак. Нацизам, који има злокобне, инферналне пројаве, чини део савременог западног погледа на свет. Тиме се објашњава ћутање западних политичара, организација за заштиту људских права, римског папе и осталих „миротвораца“ о нечувеним ратним злочинима који су учињени и који се чине пред нашим очима на југоистоку Украјине.

Пошто је реч о богоборачком погледу на свет, значење текуће светске промене могуће је разумети само у светлу Откровења Светог Јована Богослова. Старац Пајсије Светогорац је рекао: „Данас читати пророчаства – то је као читати новине: тако је све јасно написано“. Заиста, у светоотачким тумачењима Откровења налазе се веома актуелна објашњења.

Наши богослови су истицали да ће установљењу власти Антихриста претходити свеопште одступање, при чему ће материјализам и безбожност бити замењени новом формом мистичког веровања, које ће присиљавати да се долазећи светски управитељ прихвати као човекобог. То јест, у време његовог доласка материјализам и атеизам ће изгубити актуелност, господариће демонски мистицизам и окултизам, сједињени с крајњом развратношћу и неморалом. На тим темељима ће се и појавити Антихрист, који ће стећи популарност на тај начин што ће у моменту владавине социјално-економског и политичког хаоса себе прогласити за обновитеља историјске државности – иступајући као конзервативац и контрареволуционар. Но, у стварности његова идеја ће се показати још револуционарнијом. Антихристов план је – деловање, мисија путем магије, као што ће се суштина његове власти огледати у магијско-мистичкој страни управљања. Истовремено, најављени државотворни преображај биће пуко средство.

Раније је било тешко замислити како ће се све то догодити. Но, с развојем информационо-дигиталних технологија глобална елита је стекла реалне инструменте за контролисање људи, примењујући притом окултне методе управљања. И није реч о индивидуалном завођењу и идеолошкој индоктринацији појединих људских група и класа, већ покушају стварања глобалне антицркве. Због тога у последње време можемо приметити инвазију окултизма у свим сферама – економској, финансијској, политичкој, управљачкој, културној и образовној (биоскоп, музика, литература, телевизија и естрада). Луциферијанска симболика се отворено намеће. Све је усмерено на фундаменталну промену човекове свести и његове душе, а, у коначном исходу, – на рашчовечење. Нема никаквог просветитељског и хуманистичког пројекта који може да изврши тај задатак, али окултни садржај свог погледа на свет глобалне елите још не могу да објаве.

И зато се данас пред нашим очима под видом „еволуције“ хуманизма одвија његово уништење. Хуманизам се замењује трансхуманизмом, који не прокламује за свој циљ развој скривених човекових могућности, већ превладавање његове људске природе, превладавање несавршеног тела и слабог разума и излазак у ванљудско. Након стадијума трансхуманизма, човек мора да се преобрази у „постчовека“. Да би се ово постигло, планира се употреба најновијих научних нано-, био-, информационих и когнитивних технологија, то јест оних технологија које се данас налазе у основи функционисања информационог друштва.

Зашто говоримо о самоуништењу хуманизма? Хуманизам за највиши циљ прокламује „људска права“. Сада је у „људско право“ укључено право на потпуни преображај човека, његово превладавање, т.ј. – укидање. Из тог разлога се не само хришћанство, већ и просветитељски хуманизам не уклапа у планове твораца идеје „глобалног управљања“.

„Постчовек“ или „надчовек“, по схватању „трансхуманиста“, биће бесполни киборг испуњен имплантима, који ће се размножавати помоћу вештачке оплодње, имајући притом могућност да егзистира у разним „телима“. Главна тежња је – достизање бесмртности (биолошке и „дигиталне“) и стварање „суперразума“, према коме ће човек бити створење нижег нивоа. Иако трансхуманизам представља широк покрет (међу чијим учесницима се налазе чланови разних група – од атеиста и окултиста до мормона и псеудобудиста), водећу улогу у његовом ширењу играју отворени богоборци. Није случајно да је један од истакнутих трансхуманиста Макс Мор, насловио један од својих програмских чланака „У славу ђавола“ (у њему је изложена древна теософско-гностичка идеја о борби „носиоца светлости“ Луцифера – сатане или ђавола – против Демијурга, који је наводно створио несавршени свет и бацио човека у таму незнања).

Трансхуманистички пројекат вуче своје корене из система окултистичких погледа на свет, заснованих на пантеистичким виђењима и упијању лажних учења кабале, гностицизма, хиндуизма, будизма и древних источних религија. За православне вернике је очевидна демонска природа овог погледа на свет. Из тог разлога, главни удар мора бити усмерен управо на Православље, али се он неће одвијати јавно, него тајно.

Најпре, – преко раскољавања православног света, и на првом месту – православног руског света. А потом, преко разводњавања православног учења на свим нивоима (од догматике до етике). Ово се посебно чини путем афирмације универзалног принципа толеранције, утемељеног на „Декларацији о принципима толеранције“ коју је 1995. године усвојио УНЕСКО. Овај документ се схвата као „одрицање од догматизма и од апсолутизације истине“, уместо чега се за јединствену норму прокламују међународни правни акти у области права човека. Уколико су хришћанске вредности у супротности са правима човека, загарантованим међународно-правним актима, оне морају бити одбачене. Но, ми видимо да су последњих година усвојене декларације и резолуције у области права човека, које су усвојиле међународне организације (Декларација о правима човека, сексуалној оријентацији и гендерном идентитету из 2008. године, Резолуција Савета за људска права ОУН из 2011. године о правима човека, сексуалној оријентацији и гендерном идентитету, као и многобројне резолуције Савета Европе), апсолутно неспојиве с нормама хришћанског морала.

Заправо, толерантност је постала начин реализације старе масонске формуле „ред из хаоса“. Као што је писао Х. Порсиати, један из високопозицонираних посвећеника, „девиза ‘ред из хаоса’ представља синтезу масонске доктрине и њену главну тајну. То значи да ‘велико дело’ може произаћи само кроз стање разлагања и растварања и учи да се до Новог светског поретка може доћи само кроз вешто организовани хаос“.

При том, разарању и урушавању подлеже све: економија, финансије, државни суверенитет, управљачки и образовни систем, наука и култура. Морају бити покварени хришћанска догматика и етика, које сада покушавању да „разводне“ у другим религијама, које се у датој етапи користе за подривање вере у Истинитог Бога Творца и Оваплоћење Бога Логоса, а које ће касније бити укинуте. Управо у томе је смисао глобализације – у тоталном разарању, рушењу и успостављању хаоса. Глобализација не ствара нови поредак (и у несхватању те чињенице је основна грешка оних који глобализацију, из незнања, подржавају), њен задатак је чисто деструктиван; крајњи резултат тог процес биће свеопшта криза, у условима у којима треба да се појави онај који ће прогласити себе за „спаситеља“ и успоставити „нови поредак“.

Зато морамо бити трезвени, бдити и јачати у вери!

Извор: Часопис „Православни Крст“ бр. 3 (123) (од 1.фебруар 2015. године)

Превод са руског: „Борба за веру“