Лидери и антилидери – хероји и антихероји: ко води, а ко би требало да води Србију

Историја је записала да су се међу 1.300 каплара, ако и то нисмо заборавили, налазила и деца министара, професора, књижевника па међу њима и Љубе Давидовића, Андре Николића, Бранислава Нушића, Јаше Продановића, Љубе Ковачевића, Петра Перуничића. „»Кад наређује Србија, наредба важи за све«, остала је порука Андре Николића, министра и председника Народне скупштине, који је у рат послао оба сина, Душана и Радивоја, студенте права. Ниједан се није вратио. Син јединац Љубе Давидовића, Миодраг, страдао је у пробоју Солунског фронта“. Није се вратио ни Нушићев син Страхиња. А један срећни отац могао је објавити оглас: „Обавештавам целокупну српску јавност да ми се кућа угасила. Пре два дана погинуо ми је и последњи, четврти син. Студент права“. Други срећни отац такав оглас није објавио иако му се тада из рата од пет синова није вратио ниједан.

Помињем ове појединости зато што Бранкица вели (Политика, 7. јун 2017) да „породица и деца нису критеријуми за избор премијера“ и да је „недопустива“ Палмина изјава да „премијер мора да буде породичан човек“. И има Бранкица право: Србију може да предводи свако, па међу њима и они који у браку не могу издржати ни медени месец, и они који ни три јутра заредом не устају из истог кревета, и они који „то“ раде „различито“, и они који немају „ни кучета ни мачета“, али имају „потребу да владају“, тј. да „имају државу“. И иза себе Трилатералну комисију – да им помогне да ту потребу задовоље.

Они очеви који су синове слали да им се из ратова не враћају, рећи ће умник, „припадају прошлости“.

Као и оне „мајке које су волеле своју децу више но себе и своју отаџбину више но своју децу, мајке које су знале једну од највећих вештина овога света – да од детета створе херојски јака и карактерна човека“. А умник ће томе додати да уместо таквих мајки „садашњост показује жене које мисле да се могу звати мајке само ако роде дете и науче га себичности, жене које су увек пре жене но мајке и увек све друго пре него жене“.

Данас Србију могу да предводе људи којима некад српски домаћин не би без надзора поверио ни три овце да их отерају до најближег чаира.

А сутра, кад Шиптари крену на Ниш, председник владе за кaквога се залаже Бранкица спустиће гаће и окренути им задњицу (и после се склонити у своју Трилатералну комисију).

А жене, и оне „црне“ и оне за које се Бранкица залаже, дочекаће их раширених руку. И ногу.

Драгољуб Петровић