Др Зоран Миливојевић: Kако правилно кажњавати децу, а не уништити им самопуздање и осакатити их за цео живот!

Познати психотерапеут др Зоран Миливојевић, предавач на бечком Универзитету Сигмунд Фројд, више од деценије је супервизор рада васпитача у разним словеначким установама за младе. Kао резултат тог рада, развио је “мерцедес модел” – који доводи у међусобни оптимални однос три главне функције васпитног рада: постављање циљева, похваљивање и награђивање, као и критику и казну. Модел указује на типичне грешке у васпитању, које доводе до претеране социјализације детета, његове размажености, презаштићивања, занемаривања или малтретирања.

Дечји несташлуци су нормална ствар, тако да је и кажњавање деце нормална ствар: једна од основних “вештина” сваког родитеља. Наиме, родитељ је дужан да од детета захтева одређене ствари које су добре за њега и његов развој. Потреба за кажњавањем настаје због тога што су детету многе од тих ствари непријатне. Због тога је потребно да родитељ захтева од детета да нешто уради. Kада оно то директно или индиректно одбије, родитељ треба да му упути критику и да јасно захтева промену његовог понашања. Ако дете то одбије, тада му треба запретити казном. А затим га, уколико неће да послуша, треба и казнити.

Зашто су казне “непопуларне”?

За разлику од критике, која је апел за промену понашања, казна је манифестација родитељске моћи. Родитељи који одбијају да кажњавају дете – постају немоћни родитељи, тако да убрзо открију да дете манипулише у односу са њима, односно да дететова осећања управљају и самим дететом и њима. Након изречене казне, родитељ мора да истраје у томе (нема никаквих ванредних “помиловања”).

Kао што је веома лоше да се родитељи одричу своје моћи – па постају немоћни родитељи, тако је лоше да родитељи злоупотребљавају своју моћ и да постану превише моћни родитељи – којих се дете плаши, који га гњаве, или чијег одбацивања се дете плаши.

Упркос свему наведеном, израз “казна” је у последњих тридесетак година постао непопуларан, тако да многи стручњаци избегавају да га користе. Негде је замењен изразом “последица” – у смислу да дете својим негативним понашањем узрокује негативну последицу по себе.

Kако кажњавати децу?

Први корак је разумевање казне: дете које одбија да се одрекне одређеног понашања које му је пријатно, кажњавамо непријатношћу – да би одустало од тог понашања. Дакле, кажњавање је коришћење родитељске моћи како би се изазвала непријатност код детета – требало би да га мотивише да промени своје понашање. Родитељ поручује детету: “Ако не промениш своје понашање, ја ћу учинити да ти буде веома непријатно”.

Постоје три основна начина кажњавања:

Телесна казна: Њен циљ је изазивање бола код детета, а никако његово повређивање. Морамо да разликујемо прорачунату употребу телесне казне од неконтролисаног премлаћивања детета – што, свакако, спада у злостављање. Па ипак, данас се многи родитељи одричу овог начина кажњавања, јер – нису сигурни како би социјални радник гледао на то што они ударе своје дете по гузи када заслужи!?

Фрустрација жеље: Најраспрострањенији облик кажњавања је да се детету нешто забрани – што, иначе, жели. У том случају, осећање непријатности долази од осећања осујећене жеље код детета. Kод овог начина кажњавања је важно да се не изричу претешке казне и да се родитељи чврсто држе оне казне која је изречена. Дакле, без њеног накнадног ублажавања.

Наредба активности: До овог начина кажњавања долази онда када се од детета тражи да за казну нешто уради. Често је реч о исправљању неке штете коју је дете направило, или о некој другој корисној активности.

Без обзира на начин кажњавања, родитељ увек треба да се увери да је детету јасно које понашање је неприхватљиво, зашто је оно такво, и како је требало да се понаша уместо тога.

(Стил.курир.рс)