Зашто је живот на Тари одолео леденом добу

Тара није само једна од најлепших и најшумовитијих планина Европе. Ризница је и пример како се чува и негује природа. О томе сведоче најквалитетније шуме јеле, смрче, букве, 76 ендемских и реликтних врста, и туристи који на Тари проналазе окрепљење, лепоту и мир.

Навршило се 145 година како је Јосиф Панчић на Тари пронашао оморику и свету открио да је овај четинар, на читавој планети, ледено доба преживео само на Тари.

Откриће се, потом, и друге биљне и животињске врсте, које су овде нашле прибежиште и спас, Тара уврстити међу највредније и најбогатије екосистеме Европе и прогласити чудесном постојбином „живих фосила“.

Зато у Националном парку све има своје место и меру заштите – зна се где се развија базична инфраструктура за туризам, како се уређењем побољшава квалитет шума, а где се не дира ништа.

Нетакнута природа – прашума и Тепих ливада
То подручје захвата око 15 посто територије Националног парка, а припада му и локалитет Црвени поток, са прашумом, и Тепих ливада – тресетиште које је старо више хиљада година, а годишње расте тек по један милиметар.

„Локалитет је издвојен педесете године и од тада људска рука није ништа радила, значи спонтан је развој састојине. Ово је прашума, једноставно, дрвеће живи, умире, пада, и враћа се у нека нова будућа стабла. Један циклус који кружи“, објашњава Драган Ђурић из Националног парка Тара.

У природном следу настајања и нестајања, нижу се и трагови људских заједница, које су овде имале свој дом.

Од укупно три некрополе са стећцима из Србије, које су ушле на листу Унеска, две су на подручју Националног парка Тара – у Перућцу и Растишту, а ништа мање интересантан је и запис на стени, на обронцима Таре, у селу Жлијеб, у вишеградској општини.

Музика природе
Вредном културно-историјском наслеђу овога краја припадају и остаци средњовековног утврђења, на заравни Равна стена, монолиту високом 870 метара,који је и сам, архаични споменик геологије Таре.

Није тешко замислити задовољство оних, који су, можда, и пре петнаест векова живели у сигурности овог града на Равној стени и можда су, управо, чуваркућа и жута перуника, која овде још увек цвета, трагови који су после њих остали.

У ведрим данима, док се небеса огледају у водама језера Заовине, а у подножју планине Дрина жури ка Сави, носећи траг зелене Таре, овде кажу да се чује музика природе – а тонове, у врхунској хармонији, увежбани вековима, дају зрикавци и траве, шуме и птице, потоци и развигори.

„Кућице су баш у складу са природом, то су брвнаре. Сир, кајмак, проја, пита, она у тепсији, то је, углавном, традиционално, врло је аутентично, то је најбитније, што је овде. А та тишина је, пре свега, на првом месту“, објашњава Драгица Ђурић Остојић из Заовина на Тари.

Богата наслеђем природе и народа чије је време давно прохујало, Тара своје туристичке потенцијале развија у мери потреба, расположивих ресурса и обавезе очувања наслеђеног блага.

Они који је воле и истражују, већ наслућују одговор – зашто се баш овде, живот бујан и разнолик очувао и онда, када је ледено доба оковало планету.

РТС