Стрељање Срба најавило је масакр у глинској цркви

Село Глина, на граници Баније и Кордуна, коју прави истоимена река, маја 1941. године имало око 6.000 душа. Само два месеца касније, преко две хиљаде мање. Из жарког краја јула те године памти се прича о годишњицама и пише о масакру у глинској црквици Рођења Пресвете Богородице, када су усташе поклале 1.764 српска сељака, доведена из околних села на покрст. Дошли су мирно, и млади и стари, жене и деца, верујући да спасавају животе. Ниједан метак није испаљен. Сви до једног заклани су србосеком, „специјалним” ножем, намењеним за Србе, а богомоља минирана и до темеља сравњена.

– После је ту била пијаца, продавало се воће и поврће, па изграђен спомен-дом, који је сада хрватски. Нису одустајали Срби да подигну нову православну цркву, али режим није дао да се не ремети братство и јединство. И подигли су је и освештали, нешто даље, две деценије касније, добровољним прилозима наших исељеника. Тамо је и данас – прича за „Политику” Панчевац Владимир Сужњевић, ношен ратом и опстанком до питомог Баната. Хоће да прича о разлици у бројкама јер недостаје причи пет стотина његових Глињана ликвидираних с ратног пролећа.

Каже, умрећемо, а деца нам неће знати како је наш народ масакриран у тада новоформираној НДХ, јер су прве жртве пале већ 10. маја, када су одвели 500 мушких глава, од 16 година до стараца, искључиво глинских Срба. Сужњевић се сећа да су усташе дошле из правца Каловца и Сиска, опколили улазе у село и кренули улицама, од куће до куће.

– Главни су били домаћи, наше комшије које су потказивале и упирале прст у српске домове. Упали су нам у кућу два сата по поноћи, петорица њих, с пушкама на готовс и истуреним бајонетима. Извукли су оца Михајла из кревета, он се обукао и пришао кревету у ком смо спавали брат и ја. Нећу никада заборавити његово: „Збогом децо.” Ја сам заплакао и рекао: „Ви ћете мог тату убити”, а ти људи, међу којима је био и друг мог брата, момак од својих 17 година ће: „Не, не, иде он само на саслушање.” Мајка је урликала, обесила се оцу о врат, није га дала, али су га одвели. Сећам се и да је та полуписмена жена преклињала оца раније тог дана да бежимо у шуму иза куће и да он није хтео. Није се макнуо: „Ајде, Јањо, пусти ме, ко ће мене, зашто ће мене…” А наша дворишна врата усташама је отворио скитница, Хрват, ког је отац примио у кућу, дао му собу јер није имао куд – живо се сећа догађаја који су претходили масакру у глинској цркви Сужњевић тада десетогодишњи дечак.

Улицама Глине увећавала се колона невољника под пратњом, толика да места није било у месном затвору. Остављене у дворишту, крвници су их пендречили, мучили, иживљавали се и тако три дана, па су се чули рафали. – Знали смо да је готово, да их више нема – прича Владимир Сужњевић и додаје да су их онда одвезли у село Прекопа, где су тела чекале јаме. Једини преживели Никица Самарџић, обућар из Глине, причао је после да се спасао јер је био последњи у колони. Осетио је, говорио је, да је слабо свезан жицом, па је најпре покушао да се ослободи, а на крају се и бацио у реку Глину. Усташе су га гађале, али је успео да отплива, па и преживи рат и дође у Београд.

– И ми смо побегли из села код мајчине родбине у Доње Селиште, без ичега. Мајка се вратила једном у село, али ју је дочекало све поломљено по кући. Усташе су наставиле са дивљањем и у другим селима, али су и Срби организовали предстраже како би обавештавали становништво да избегне на време. О овом масакру и страдању Срба, ја за мојих 90 година нигде нисам ни реч прочитао, чуо да се помиње. Није нам се дало да говоримо, али се осећало. Ми Срби стало живимо у некој илузији. Разликујемо се, увек спремни да праштамо што други не би – каже Владимир Сужњевић.

Олга Јанковић & Politika