Осионо ћутање

0
Усташки стражари убијају затворенике у логору Јасеновац (Фото Википедија)

Ивици Дачићу, председнику Скупштине

Ани Брнабићевој, у Влади

Александру Вучићу, председнику Републике

Свим министарствима

Господо,

Први пут 16. септембра 2014 (не рачунам оно писано 2007. године петооктобарским пучистичким плаћеницима), а у међувремену још неколико пута, предлагао сам да Влада Републике Србије, правна наследница некадашње брозовске Југославије, мало ФНРЈ, мало СФРЈ, поништи решења која су њене претходнице доносиле, како следи:

1. Решење Министарства унутрашњих послова Федеративне Народне Републике Југославије, под Пов. IV бр. 11057/46 од 18. фебруара 1947. године, којим је Савез ратних добровољаца проглашен профашистичком организацијом;




2. Решење Владе ФНРЈ која је, као надлежни орган, жалбу Савеза ратних добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918. године на цитирано решење одбила као неосновану и тиме потврдила, као коначно, да се Савезу ратних добровољаца забрањује рад а његова имовина конфискује у корист државе, о чему је 24. марта 1947. године, под бројем ПО. Бр. 1802/47, Генерални секретаријат Владе ФНРЈ обавестио Министарство унутрашњих послова ФНРЈ.

Са тим у вези, предлагао сам и да Влада Републике Србије одбаци став свога Министарства финансија, исказан 10. фебруара 1991. да “правне последице дејства наведеног закона на грађане којима је по наведеном основу одузета имовина нису отклоњене, тако да за сада не постоје правне могућности за повратак наведене имовине”, нарочито добровољачких домова, грађених средствима самих србских ратних добровољаца, те да предузме мере како би се створили услови да буде примењено решење Уставног суда Републике Србије број IУ-238/89 од 16. маја 1991. године. Јер, Министарство финансија не може одлучивати о поништењу аката наведених под бројевима 1. и 2, о њима мора одлучивати Влада Републике Србије с истим “капацитетом” којим је и антисрбска брозовска влада административно “пресудила” да се преко 320.000 србских добровољаца у ослободилачким ратовима 1912-1918. године борило, гинуло и на разне друге начине жртвовало зарад наводних профашистичких амбиција и интереса.

Све је то прећутано.

За разлику од онога што се дешава у културном свету.

На пример: На самој средини децембра 2019. године, Влада Републике Српске Крајине у прогонству (коју ви, осионо, већ годинама сматрате нечим непостојећим; не само Владу у прогонству, већ и Републику Србску Крајину) обавестила је јавност да су обавештајни органи СФР Југославије у тајности чували званична немачка документа (укључујући и 63 – шездесет три – фотографије на којима су језиве сцене убијених особа, међу њима и малолетне деце) оригинално означена као “УСТАШКА ЗВЕРСТВА У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ”. Та грађа била је спакована у седам сандука, а чувана је у Сремској Каменици, у кући бившег службеника Савезног секретаријата за унутрашње послове. Архиву Војводине у Новом Саду достављена су 2008. године. Директор Архива Војводине успео је да све то преведе и за објављивање приреди књигу “Гудовац 1941 : Пут злочина”. Копију припремљене књиге послао је поглавару Римокатоличке цркве, папи Франциску, а НЕКОЛИКО ДАНА касније стигао му је одговор из Ватикана, изворног србског непријатеља:

“Поштовани, Његова Светост папа Фрања примио је Ваше писмо и поклон, књигу ‘Гудовац 1941 : Пут злочина’ и замолио ме је да одговорим у Његово име. Веома цени Вашу жељу да поделите свој рад са Њим. Његова Светост сетиће Вас се у својим молитвама и молиће се Богу да Вас благослови снагом и миром. Срдачно, монсињор Паул Борџија, помоћник”.

Тако у културном свету, док је у нашој “домаћој радиности” све друкчије, пошто се власт у Србији већ деценијама креће утабаном стазом: ни лево ни десно од наредбе коју је покојни Броз издао крајем октобра 1944. године да се “његови” у Србији морају понашати као окупатори, те да Србија нема чему да се нада; за сам почетак, тек толико да би се видело како са њим нема шале, Јужну Србију, некад средиште немањићке државе, “унапредио” је у Маћедонију.




И од 2014. године до данас, наравно, што укључује и однос према србским добровољцима из србских ослободилачких ратова 1912-1918. године као “профашистима”, србским добровољцима којих је, према истраживањима овога потписника, било најмање 321.000, од чега око 58.000 из прекоморских земаља. (Ове две цифре треба мало повећати, пошто се истом овом потписнику дало да 2020. године објави “Поменик медицинског особља са стране 1912-1918” са 3.173 имена – за разлику од срамотног податка Србскога Црвеног крста, саопштеног после Великог рата да их је било нешто преко 870 – у Великом рату 543, а у балканским ратовима 334).

Један “историчар” рече пре петнаестак година да их је из прекоморских земаља било “две-три хиљаде”, а неки свежи “историјски доктори”, без имало истраживачког труда, поштапају се цифром “око 10.000” коју су чули негде на пијаци, у подземном пролазу, под кафанским столом, што им потврђују којекакви ментори и комисионари при “одбрани” докторских дисертација; ову последњу цифру преузео је од њих и Александар Вучић.

Све, дакле, офрље, јер се нико од њих још није досетио да завири у једину до сада студију која се истраживачки бавила временом србских ослободилачких ратова, студију под насловом СРПСКИ ДОБРОВОЉАЧКИ ПОКРЕТ 192-1918, Београд 2008, 501 страна, у издању Хришћанске мисли, Хиландарског фонда и Задужбине “Николај Велимировић и Јустин Поповић”, а уз финансијску подршку Министарства вера Републике Србије; поменута студија се, ваљда, може наћи у некој од београдских библиотека – у Народној свакако, а има је и код Младога Србског Патријаре са којим се, тада игуманом ковиљског манастира, овај потписник пре нешто више од четврт века повремено сретао, углавном у Матици србској, а једном и у Ковиљу.

За ову прилику само се указује на податак да су нешто више од половине укупног састава србске војске у завршним операцијама на Солунском фронту, у његовом пробоју и постсолунској офанзиви чинили добровољци:

1. око 30.200 србских добровољаца из прекоморских земаља;

2. најмање 25.700 добровољаца приспелих из Русије:

3. бар 1.300 добровољаца-Херцеговаца из црногорске војске, од око 1.700 колико их се нашло на Крфу 28. фебруара 1916. године, уочи реорганизације српске војске (Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, Београд 1927, књига XV-1916. година, 64);

4. преко 300 добровољаца из црногорске војске (Србобран, Србски народни лист и орган Савеза Сједињених Срба Слога, Њујорк, број 412, 31. август 1917) и око 800 Бокеља (Никола Б. Поповић, Бројно стање и национална структура добровољаца у српској војсци у Првом светском рату, Зборник Матице србске за историју број 51, Нови Сад 1995, 93);

5. око 2.500 добровољаца из масе од око 10.000 аустроугарских заробљеника у Србији прве ратне године (који су се добровољно укључили у српску војску, жандармерију, граничне јединице или неке цивилне службе);

6. око 6.000 преживелих бораца из најмање шест прекобројних пукова почетног формацијског састава од око 25.000 војника (Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, Београд 1927, књига XV, 7. и 17);




7. око 1.800 Арбанаса из Есад-пашиног одреда (Благоје Илић и Мики Стаменковић, Југославија по вољи народа 1914-1918, Нови Сад 1990, 94); и

8. преживелих можда око 14.000 добровољаца од укупно око 50.000 пребега из суседних српских крајева на самом почетку рата (Југословенски добровољци у Русији 1914-1918, Зборник докумената, приредио Никола Поповић, Београд 1977, док. 215, 298).

То значи да је од укупно око 140.000 војника у саставу српске војске0000 (Војна енциклопедија 1-10, друго издање, Београд 1970-1975, књига 8, 787), а можда и свих 150.000 – према неким другим “прећеристичким” изворима, у пробоју Солунског фронта и у завршним војним операцијама за ослобођење Србије и Црне Горе и прекодринских, прекосавских и прекодунавских србских крајева учествовало најмање 82.600 добровољаца, од тога око 76.600 изван Краљевине Србије, углавном из крајева који су пре рата били под аустријском и угарском окупацијом.

Тек примера ради, назначује се да је овај потписник идентификовао по имену и презимену 3.065 (три хиљаде шездесет пет) србских добровољаца из Србске Крајине, а 452 (четиристо педесет два) из преосталог дела данашње брозовске Хрватске (међу њима не више од 53 Хрвата), приспелих из прекоморја и укључених у састав србске војске током Великог рата, те да је само “из Кореничког и Удбинског среза било у Првом светском рату око 3.000 солунских добровољаца” (Никола Плећаш Нитоња, Пожар у Крајини, Чикаго 1975, 272), међу њима и триста педесетак из двеју цифара наведених на почетку овога пасуса.

Па кад се 15. септембар 1918. године, дан у који је пробијен Солунски фронт, прогласи за Дан србске заставе и за Дан свесрбског јединства, преостаје само да се каже да, уистину, ономе првом следује назив Дан профашистичке србске заставе, а ономе другом назив Дан профашистичког свесрбског јединства.

Да ли то Држава Србија данас чини не би ли се додворила нацистичкој Немачкој, фашистичкој Италији, усташкој Хрватској (којој се прећутно признаје право на геноцидни прогон 800.000 житеља Републике Србске Крајине и нешто “урбаних” Срба из брозовске Хрватске) или фашикратској Европској унији – споредно је питање, али је ван сваке сумње да ововремена званична Држава Србија то примењује нимало не одступајући од већ речене Брозове наредбе да се “његови” морају у Србији понашати као окупатори.

Господо,

Тек толико, а на вама је да процените шта је у свему овоме или из свега овога – србски национални интерес.

Илија Петровић, историчар

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.