Да ли је „глава православља“ у обавези да брани православне светиње?

Турске власти су Аја Софију, светињу православне цркве, претвориле у џамију. Зашто патријарх Вартоломеј, тзв. „поглавар православља“, није учинио ништа да то спречи?

Аја Софија у Истанбулу, најважнија светиња Константинопољске цркве, поново је постала џамија Ајасофија. Турци ликују, хришћански свет тугује.

Године 2020, 24. јула у храму је одржана прва муслиманска служба којој је присуствовао и председник Реџеп Ердоган. Учествовало је 350.000 људи. Муслимани су први пут ове године у Аја Софији прославили један од највећих исламских празника, Курбан Бајрам.

Црква Свете Софије саграђена је 537. године и одмах је постала јединствена светиња православног света. Посета амбасадора кнеза Владимира служби у Софији постала је пресудан фактор у прихватању хришћанства од стране Русије. Године 1453, након што су Османлије заузеле Константинопољ, Аја Софија је претворена у џамију Ајасофија и остала у овом статусу до 1934. године, када је први председник Турске Кемал Ататурк издао декрет о претварању Ајасофије у музеј. Сада, 86 година касније, овај декрет је поништен, те се у православној светињи поново чује муслиманска молитва.

Тренутна одлука турских власти изазвала је буру осуда. Неке европске земље, заједно са Стејт департментом, позвале су Турску да поништи своју одлуку, друге кажу да је џамија у Софији унутрашња ствар Турака. Али све ове расправе више не могу ништа променити. Турци су донели своју одлуку.

Међутим, поставља се питање – да ли је заиста било немогуће учинити било шта да се спречи скрнављење светиње православног света? Да додамо, пре свега, ово питање је усмерено према патријарху Вартоломеју, за кога је црква Свете Софије симбол Константинопољске цркве.

У ствари, сада, готово 600 година после пада Источне Римске империје, Константинопољска патријаршија нема разлога да остане у Истанбулу. Никаквих других осим Софије. Ова светиња је практично једина ствар која повезује Цркву Константинопоља са славном прошлошћу хришћанске империје. Уосталом, сада православни у Истанбулу чине мање од стотог дела једног процента укупног становништва града.

Одговара ли нам такав архијереј?

Сви знамо у којој је мери је патријарх Вартоломеј активна медијска личност. Редовно комуницира са водећим светским политичарима, бори се за одржавање климатског здравља Земље и чак учествује у глобалним економским форумима на којима се окупљају најбогатији људи планете. Од њега је, дакле, било логично очекивати најактивније акције заштите његове светиње: то би могле бити жестоке протестне изјаве усмерене према турским властима, затим позиви да га подрже председници великих држава и челници помесних цркава, коначно – литије улицама Истанбула и молитве у Аја Софији.

Уосталом, разговори о претварању Софије у џамију трају већ дуго. Турски председник Реџеп Ердоган већ неколико месеци раније давао је изјаве по овом питању. За то време било је могуће развити снажан протестни покрет широм света. Да ли би то навело Ердогана да промене своју одлуку? Тешко је са сигурношћу рећи, али сигурно би имали утицаја.

Међутим, нису уследили никакве литије, молитва није се чула, а чак нити један једини протест патријарха Вартоломеја. За све ово време, глава Фанара је ћутала. И само две недеље пре промене статуса Софије, патријарх је невољно приметио да је тужан због предстојећег догађаја. Недељу дана касније, рекао је да је Софија место сусрета и солидарности између хришћанства и ислама. Више него чудан став патријарха којем је ускраћено главно светилиште његове Цркве.

„Првоме у православљу“ је тешко, што су Софију претворилии у џамију. Фото: СПЖ

Али, како је то могуће? Уосталом, поглавар Фанара тврдоглаво промовише тезу у свету да је он глава целог православља. Присетимо се његових речи: „Православље не може постојати без Васељенске патријаршије … Ако Васељенски патријарх…  напусти међуправославну сцену, помеснее цркве ће постати „као оваце које немају пастира.“

Може ли, дакле, пастир, без којег помесне цркве не могу постојати, кукавички ћутати кад се пред његовим очима догоди ругање над главном светињом православља? Уосталом, Аја Софија не припада само Фанару, она је бисер целог православног света. Да ли је Црквама потребан такав пастир? А од чега се састоји његово пастирско дело, осим самовеличања и захтева за неподељену власт над другим настојатељима? Каквим делима он те претензије аргументује?

Знајући о скором скрнављењу Аја Софије, патријарх заједно са властима послушно обележава годишњицу пропалог пуча у Турској 2016. године. Исти онај државни удар, за који га турски медији оптужуј да је у њему учествовао. Да ли је могао да одбије такво понижење?

Наравно, можемо претпоставити да се патријарх Вартоломеј бојао гнева турских власти. Али како се овај бес може манифестовати сада, у 21. веку? Економским санкцијама, протеривањем из земље? Да ли се монах који се одрекао света и свој живот посветио Богу, може да се тога боји?

Раније су ризици били потпуно другачији.

Постоји много примера мученика у историји који су тешко страдали због своје вере, од руке моћника овог света. Међу њима је било и патријарха, укључујући оне из Константинопоља.

Године 705. патријарх Калиник I, који је касније канонизован од Константинопољске цркве, због протеста цару Јустинијану II, а због репресија над свештенством, је ослепљен и жив зазидан у зид.

Године 1821, светог Григорија V, константинопољског патријарха, Турци су обесили на вратима патријаршије, због подршке османским Грцима.

Године 1599. свештеномученик Никифор, вршилац дужности патријарха Константинопољског престола, био је мучен од стране римокатолика у Речи Пасполити (Пољско-литванска држава – прим . прев.), а све због остајање у православној вери.

Да, сви знамо судбину светог Јована Златоустога, кога је цар Аркадиј протерао из Константинопоља и који је умро у егзилу.

Сваки од њих, као и многи други страдали првојерарси, могао је да одабере сервилност према власти или бар ћутање. Међутим, поступили су другачије.

Међутим, можда су сада само другачија времена, односно није прихваћено у савременој Цркви да се патријарси противе властима? Можда треба да се понизно поднесу и прихватите било какве анти-црквене акције владара? Не. Времена су увек иста. А епископи или бране Христову Цркву, или бране њихов комфор и удобности у овом свету. Погледајте само шта се дешава у Црној Гори и Украјини.

Савремени јерарси се не супротстављају политичарима?

Митрополит Амфилохије, настојатељ Црногорске митрополије Српске цркве, већ шест месеци води протесте против акција локалних власти које намеравају да конфискује цркве. У Подгорици се два пута седмично одржавају молитвене и протестне литије у којима учествују десетине хиљада православних Црногораца. Митрополит Амфилохије оштро критикује владу, директно је назива безбожном и не плаши се прогона, мада је већ био у полицијским станицама на испитивању.

Такође је могуће присетити се Његовог блаженства Онуфрија са епископима Украјинске православне цркве – Московски патријархат, кога је Порошенко приморавао да се придружи својој лажној цркви, тзв. Православној цркви Украјине. Упркос снажном притиску власти, позивима у Службу безбедности Украјине и недела активиста, нико од њих није одустао и наставио је да брани своју Цркву.

Патријарх Вартоломеј, изгледа, има другачију тактику у поступању са силнима овог света. Цео свој живот успостављао је добре односе с политичарима, како би уз њихову помоћ промовисао своје интересе. И често му је то успевало.

Године 2018, глава Фанара склопио је савез са Порошенком, а уз пуну подршку Сједињених Држава, и по праву јачег, покушао да заузме Цркву у Украјини.

Током 2020. године, развила се супротна ситуација. После тога, када су Софију већ претворили у џамију, турске власти су се понашале по праву јачег. Фанар је био у улози слабијег. Бивши савезници му нису помогли. Америчка делегација коју је предводио амбасадор, у пратњи имама, посетила је џамију Ајасофија, 29. јула и није изразила никакво незадовољство.

Значајно је да је логика Турака у овом случају била подругљиво идентична логици Фанара. Баш као што је патријарх Вартоломеј одбацио древни 300-годишњи декрет о статусу Кијевске цркве, тако је и Ердоган поништио Ататурков декрет о промени статуса Софије из џамије у музеј.

Ситуација са Аја Софијом је још једном показала да патријарх Вартоломеј, улазећи у савез с неким политичарима и пузећи пред другима, мисли и понаша се као политичар.

Међутим, Црква не размишља у категоријама моћи, сплетки и користи које политичари користе. У Цркви делује закон љубави и правде. И украјинска и Руска црква у ситуацији са Софијом осудиле су акције турских власти. Саборна црква је саграђена као православна и у њој треба да се служи Литургија.

Његово блаженство Онуфриј: «Ми се молимо да Бог врати његов (храм Свете Софије – Ред.). Не заузимамо џамије и зато не желимо да нико заузима наше цркве)».

***

Да је православље било једно, те да је патријарх Вартоломеј деловао као пастир, а не као политичар, сасвим је могуће да се црква Свете Софије могла одбранити.

Но, време пролази, политичари и јерарси се мењају и одлазе. Ова страница историје ће се такође окренути.

Грци су сачували предање да се на дан заузимања Константинопоља, у тренутку када су Турци провалили у храм, у њему се одржавала Божанска литургија и свештеник је са Светим даровима већ улазио на амвон. Тада се део олтарског зида отворио и сакрио свештеника, који ће у њему остати све док црква не буде враћена православнима.

И ми верујемо да, када дође за њу време, древна светиња православља неће само бити ослобођена од муслимана. Тамо ће се наставити Служба коју је 1453. прекинула гомила османских освајача, а православне службе биће служене у Софији до последњих времена.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://spzh.news/ru/zashhita-very/73840-dolzhen-li-glava-pravoslavija-zashhishhaty-pravoslavnyje-svyatyni