Наставља се прање пара породица Вучић, Брнабић, а пореска служба затвара 350 конкурентних објеката

Србија је најсиромашнија држава Европе, а воде је најбогатији политичари, званичне су процене безбедносне заједнице у свету. Постоји неколико начина како људи из врха српске власти перу новац и износе га у иностранство на своје рачуне скривене по пореским рајевима. За ово користе стотине предузећа у земљи и иностранству ангажованих на великом броју послова у којима се, или користе буџетска средства, или им се преко надуваних цена, на овај начин легално исплаћује мито, а у појединим случајевима овако зарађена средства се поново враћају у Србију као „страна инвестиција“ чије увећавање омогућује држава искључивањем конкуренције. Описујемо неколико драстичних примера у које су укључени чланови породице Вучић, Брнабић, Сорош …

У Србији је све више инвеститора за које не може са сигурношћу да се утврди чији новац улажу, тако да се појављују сумње како се ради о „прљавим“ парама стеченим кроз разне криминалне активности, као и злоупотребом буџетских средстава.

Свуда у свету постоје анонимни инвеститори, односно они који не желе да им име буде познато јавности. Kод нас су, међутим, те инвестиције одрађене на такав начин да једноставно мора да се посумња како су власници пара или највиши припадници режима, или чланови њихове најуже породице.

Последњих дана августа и првих дана септембра за сваког је било видно повећано ангажовање пореских инспектора по малим, приватним пекарама. По подацима саме Пореске управе у поменутом периоду било је контролисано више од 600 пекара и то највише у Београду, али и по другим већим местима у Србији, што је скоро петина укупног броја пекарских малопродајних објеката. Оваква ревност одавно није виђена.

Можда би све ово била само обична новинска вест да не постоји једна чудна „подударност“, а то је да је управо пред сам почетак акције, највећи домаћи пекарски ланац „Хлеб и кифле“ променио свог већинског власника, а по признању саме Пореске управе ниједан њихов објекат током поменуте акције није био контролисан. Можда је случајност, мада не делује баш тако.

Предузеће „Хлеб и кифле“ д.о.о. основано је у лето 2007. године. Дуго година је његов власник био политичар и народни посланик Младен Грујић, али се он повукао из власничке структуре, прво формално, а затим и де фацто.

Међутим, стварна власничка структура „Хлеба и кифли“ никада није била јасна. Од почетка се ту манипулисало власничким уделима, па је тако, изгледа, и сада.

Непосредно пре последње власничке промене Срђан Младеновић, који је са Грујићем од почетка био у овом послу (као и у многим другим), повећао је свој удео у предузећу докапитализациом на укупи улог од 215 милиона динара и тако сачувао својих 50 одсто власништва над фирмом.

Ово је веома чудно из најмање два разлога: први је како Младеновић десет дана касније, тачније 3. августа 2020. продаје свој удео предузећу „СЕЕ Бакерy Интернатионал д.о.о. за услуге“ из Загреба. Ово је посебно необично, ако се зна да је други највећи сувласник са 46 одсто капитала само предузеће „Хлеб и кифле“, али да познаваоци прилика тврде како иза тог капитала у ствари стоји „Стафорд Kонсалтинг лимитед“ са британских Девичанских острва, који се везује за Младеновићевог ујака. Самим тим је Младеновић и пре докапитализације од 24. јула био већински власник овог предузећа.

Иако по Одлуци о повећању основног капитала друштва од 23. јула стоји како је Срђан Младеновић уплатио приказана новчана средства, инсајдери из самог предузећа „Хлеб и кифле“ тврде како је новац већ тада дала загребачка фирма.

„СЕЕ Бакерy Интернатионал д.о.о.“ зна се веома мало. Седиште јој је у Радничкој цести 80 у Загребу, директорка је Лена Хабуш, док је власник „Сее Бакерy Интернатионал САРЛ“ из Луксембурга. Овде би даљој потрази био крај, јер се власници предузећа која у скраћеници имају слова СА у Луксембургу јавно не објављују, да није било медијског скандала око преузимања велике хрватске млинарске индустрије „Млинар“ ДД од стране поменутог „СЕЕ Бакерy Интернатионал д.о.о.“ из Загреба, када се открило како иза њега стоји капитал инвестиционог фонда „Мид Еуропа Партнерс“ који је у Србији више него добро познат.

„Мид“ је основан 1999. године са циљем да инвестира у средњу и југоисточну Европу. Његов капитал се процењује на око 2,5 милијарди евра, док пословодство тврди како управља са укупно око 5 милијарди евра. Инвестициони фондови, па и овај, улажу туђи капитал и то или како они процене да треба, или како им улагач наложи.

Дакле, у појединим случајевима депонент може са фондом да постигне договор у које послове, па чак и у које конкретне фирме ће његов новац бити уложен.

Фонд „Мид“ је у Србији постао познат када је 2015. преузео „Данубе Фоод Гроуп“ у коју су тада улазили „Kњаз Милош“, „Бамби“ и „Имлек“. Још тада се шпекулисало да новац за ову аквизицију потиче од домаћих политичара и њима блиских тајкуна. Међитим, пошто се зна да иза фонда стоји Џорџ Сорош, кога је режимска штампа брутално нападала, мислило се да су то обичне измишљотине.

А онда, изненада, Вучић је током боравка у Њујорку на заседању Генералне скупштине Уједињених нација у септембру 2017. прихватио позив да се сретне са америчким милијардером. По тврдњама из саме Сорошове фондације, до сусрета је дошло на иницијативу Сороша који је желео да се из прве руке информише о стању у Србији.

Истина, његова портпаролка је тврдила да се ради о питањима везааним за филантропски рад америчког милијардера мађарског порекла, али он то никада није стриктно одвајао од својих инвестиционих послова.

У сваком случају, убрзо после овог сусрета у Београд долази млађи члан породице, син и наследник Александар, првенствено познат по свом раскалашном животу у коме нешто важнију улогу играју мушкарци него жене.

После једног званичног и неколико незваничних сусрета са Вучићем, млади Сорош је видно задовољан напустио српску престоницу. Kонтакти су се наставили и у будућности показујући како су били у праву они који су тврдили да иза капитала датог за „Данубе Фоод“ стоје овдашњи милијардери.

У међувремену је „Мид“ продао акције у свим овим предузећима, осим у „Имлеку“.

Пошто је више него јасно да је до контроле и затварања преко 350 пекара (што је око 10 одсто свих пекара у Србији), првенствено у Београду, дошло да би се заштитили интереси новог власника ланца „Хлеб и кифле“, онда морамо да закључимо како су се на посебном рачуну са кога је „СЕЕ Бакерy Интернатионал“ исплатио новац својој загребачкој ћерки-фирми за куповину српског ланца пекара налазила средства уско везана за неког од највиших чинилаца власти у Србији, који је био у стању да нареди једну овако опсежну акцију.

Упућени и инсајдери верују како је у питању Андреј Вучић, или бар неко из његовог најближег криминалног окружења.

Исто се тако верује и да иза предузећа „ЕЦО ЦОНСТРУЦТИОН“ д.о.о. из Земуна у ствари стоји Игор Брнабић, брат председнице српске владе. У АПР-у су као власници наведени Маријана Ерић, Милица Милојевић и Милош Величковић, међутим руководиоци предузећа „Милленниум“, које је главни извођач радова на „Београду на води“, тврде да је стварни власник господин Брнабић, Они наводе да то предузеће има највише камиона ангажованих на овом градилишту, али да велики број њих стоји, иако се и за њих исплаћује накнада.

Позната шема прања пара још из времена када је Драган Марковић Палма изнајмљивао багер копу угља у Kолубари, који је више стајао него радио. Осим тога, наводе нам поменути запослени са којима смо разговарали, неки од камиона у току дана напусте градилиште, оду на неке друге послове, али се и даље уредно књиже као да раде за „Београд на води“.

Постоји још једно значајно предузеће за прање пара личности на власти у Србији, а то је „Посх Пропертиес“ д.о.о. из Београда, пријављено на адреси Kнеза Милоша 68.

Ово предузеће ни у једној години свога постојања (регистровано је од маја 2008.) није имало ниједног запосленог, али је упркос томе 2018. било међу првих 10 предузећа у Србији по оствареном пословном промету.

Тада је ово предузеће, чији је директор Владимир Kркобабић, остварило приход од 47 милиона евра и то на само једном послу – продаји 10 хектара и 76 ари земљишта поред аеродроима у Београду, предузећу чији је једини власник „Винци“, концесионар поменутог аеродрома.

Једини власник „Посха“ је „Емергинг Маркетс Инвестментс С.А.“ регистрвано на адреси боулевард Принце Хенри у Луксембргу. О овој фирми апсоиутно ништа не може да се нађе на интернету, осим да је пријављена код „Глобал Легал Ентитy Идентифиер Фоундатион (ГЛЕИФ)“, међународне организације код које морају да буду регистрована сва друштва из Европске Уније које се на било који начин баве хартијама од вредности: било да њима тргују, или их сами издају.

На основу овога можемо да закључимо да скраћеница С.А. у овом случају значи „акционарско друштво“ (друга могућност је „друштво анонимних власника“, односно власника који не желе да буду познати широј јавности).

На поменутој адреси у Луксембургу налази се пословна зграда, али на истом спрату на коме је пријављено „Емергинг Маркетс Инвестментс С.А.“ пријављено је још десетак предузећа, о чијим пословним активностима такође нема никаквих података на интернету.

Ради се, дакле, о ономе што наше власти називају „адреса за посете“, мада се, у ствари, ради о класичном „пошртанском сандучету за фирме“. То значи да на истој адреси јесте регистрован велики број предузећа, али она имају само једног запосленог, а то је „директор“ (који је иста особа за све), а чији је једини посао да пошту преусмерава правом доносиоцу одлука који жели да остане анониман чак и за локалне власти.

Kада се узме у обзир да је на поменутом послу остварена невероватна цена од преко четири милиона евра за хектар земљишта, а да су само инсајдери на власти могли да знају не само у ком правцу ће се аеродром ширити (због чега ће земљиште досећи вртоглаво високу вредност), већ и да утичу на концесионара да одмах по преузимању „Николе Тесле“, а далеко пре отпочињања било каквих радова на проширењу, купи наведене парцеле, онда је јасно да је исплаћена сума у ствари договорени мито да би управо француска фирма „Винци“ добила концесију.

Осим тога, власт је имала могућност да проширење аеродрома означи као посао од националног интереса, па да тако за далеко мање паре омогући концесионару да откупи земљиште. Тако је урађено у случају „Београда на води“ који није никакав посао од националног значаја. Прво у Сурчину није урађено, управо из разлога што иза компаније у Луксембургу стоје људи који су у Србији на власти. А 47 милиона евра, свакако, није мала сума.

magazin-tabloid.com

Милан Маленовић