Време европских антихероја

Крајем године како је то постало уобичајено, од 1927. године у западном свету, а потом и другде диљем ове наше планете, објављују се одлуке Редакција медија и важних институција о награђивању одређених личности, изума или догађаја. Испочетка се говорило о човеку године, а данас о личности године или, како неки медији знају да преувеличају о херојима међу нама. Ипак, како упозоравају разумнији, добити награду за личност године не значи да је то лице постало херој, али јавност, бар краткотрајно, има илузију да у данашњем свету постоје хероји и да имају узоре. Међутим, ако се погледају листе награђених, онда човек просто почне да се смеје и у чуду одмахује главом, уз обавезно (само)питање: да ли је могуће? Личност године је Обама и Ђукановић, Драшковић постаје „евроатлантска личност године“, Европска унија добија Нобелову награду за мир. Панкерке „Пуси рајот“ су озбиљни кандидати за ову титулу, као и многи други антихероји и деликвенти. Невероватно али истинито, и Адолф Хитлер је 1938. године проглашен за личност године. Да ли је за то неко одговарао? Није нам познато!

АНТИХЕРОЈ А „ЕВРОАТЛАНТСКА ЛИЧНОСТ ГОДИНЕ“ ФОТО: rts.rs

Да нешто са европским херојством и херојима није у реду показује случај Стјепана Бандере, Хитлеровог следбеника у данашњој Украјини (некада Малорусији), кога је бивши председник Украјине Виктор Јушченко прогласио националним херојем. Тако је антихерој, нациста и убица постао, бар привремено, херој, пошто му је свргнути председник ове државе Јанукович одузео неоправдано стечено звање хероја Украјине, додуше тек после притиска из Москве. Но, интересантно је да је у Украјини, док је Европска унија то подржавала, поступак херојизације Бандере повезиван са европским вредностима. Зато је део критички усмерених аналитичара у свету отворио питање: има ли данас истинских хероја и кога ми данас проглашавамо важним људима?

Ко је данас херој?
Први су се одазвали новинари-еврофанатици, који су одмах истакли „да су наши хероји коначно устали“, како је лаконски констатовао Арно Лепармантје (Arno Leparmentier) за француски „Le Figaro“. = и (хероји) желе да окрену нови лист, иако су прилично потрошени и стари. На пример, Марио Монти попушта под притисцима Силвија Белусконија, да би се склонио у Брисел. Жан Мари Коломбани (Jean-Marie Colombani) за атлантистички усмерени портал „Slate.fr“ унапред оптужује „популисту Берлусконија“, да ако Италија буде гласала за њега, Европска унија може потонути у још дубљу кризу. Монти одлази, јер су Берлускони и његова партија „Народ слободе“ одбили да даље подржавају штетну политику премијера и убрза обнову парламента.

ХЕРОЈСТВО ИЛИ АНТИХЕРОЈСТВО?

Ипак, евро-фанатици хвале Монтија. Председник владе Италије потомак је класе патриција, један од људи коме је доброчинство и брига за друге једна од главних особина. Сви су они велики политичари, али знају меру. Додуше, имају проблем; њих нико није на политичким изборима бирао на власт, већ је на власт у Италији дошао као експерт, доживотни сенатор и бивши европски комесар. И Париз има своје од народа неизабране премијере: Доминика де Вилпена (Dominique di Villepin) и Рајмонда Бара (Raymonda Barre). Но, њима се качи ореол мудрости – да се ради о политичарима који мисле о будућим поколењима док њихови противници мисле о следећим изборима.

Издајници – хероји у Европској унији?
Данас се Европска унија дели услед присутнијег страха од будућности. За политичаре који су национално опредељени Унија је нелегитимна, за еврофанатике она је једино исправна визија будућности, а све друго је маргинално и неважно. Ако је за утеху, Монти неће отићи из политике. Одлази само из италијанске политике. Нуди му се високи политички положај у Бриселу. Тако се потврђује правило: неуспешан политичар код куће – одличан кадар за Унију. „Домаћи задаци“ су, заиста, чудо. Сви они који су изгубили код својих бирача и народа (обично медијима говоре „да не могу да трпе национализам свог народа“, да „они не могу да бирају нацију у којој су рођени, али могу…“). Листи поражених придружује се и Даниел Кон-Бендит (Daniel Cohn-Bendit), као и многи други денационализовани кадрови. Ова еврофанатична елита је прилично стара, па се очекује кадровска обнова, зато се међу лицима која ће заузети дужност у институцијама Уније налази и „наш“ Борис Тадић, као проверено денационализовани, млађи политичар. Све њих Арно Лепармантје глорификује указујући да „имају европску машту“, да су то људи који говоре „Устај, Европо!“, али је истина и да они имају све мање следбеника. За Лепармантјеа „то су хероји који се боре против назадности времена у коме живе“. Међутим, пред све те „хероје“ поставља се велики проблем – избори 2014. године, на којима се, како предвиђају истраживања јавног мњења, може догодити пораз централиста – еврофанатика. Зато их Брисел повлачи у „централу“ да покушају да изборе победу – на све начине, како би у европском парламенту обезбедили већину. На крају чланка Лемпармантје читаоцима поручује – „Не губите наду, врло брзо ћемо имати нове европске хероје!“

У помоћ евроатлантистима је похитао и Комитет за доделу Нобелове награде, јер свакако да је ова награда, наравно до доделе исте америчком председнику Обами и Европској унији, могла да носиоцима наметне ореол хероја. Но, више не, јер је овим доделама и она компромитована. Зашто је Унија добила Нобелову награду за мир? „Нема објашњења зашто је Европска унија добила Нобелову награду. Она је само доказ да и научници могу да погреше“, сматра израелски новинар Бен-Дрор Јамини. Европска унија се показала као неспособна творевина, која је узела учешће у нечасним ратовима на простору бивше Југославије, Блиског истока, данас посебно у Сирији, затим у Авганистану и Африци, тако да не може бити речи ни о каквом миротворству. У Европској унији се, како истичу експерти за ову област из Француске, стварају џихадисти, који потом одлазе диљем света да извршавају терористичка дела. Но, горе од тога је што Унија финансира сваку организацију на Блиском истоку која се труди да онемогући било какве шансе за праведно решавање блискоисточне кризе. Зато Унија нема хероје – већ политичке проститутке, које мисле само о свом личном интересу и интересу отуђених центара моћи.

Како ослободити Европу?
Тако мисли и млада „Европска акција – покрет новог европског самосазнања“, који жели да уједини оне Европљане којима је доста „америчког начина живота“ и „pax americane“. Они не желе унијске хероје, јер су носиоци лажи и лицемерја, а што све ствара систем „политичке коректности“. Циљ је и изменити Европску унију, послушну САД-у и Израелу, Европском конференцијом, која ће постати важан субјект у међународној политици. Парола: „Напред – до слободне Европе!“ Следбеници ове пароле су за Европску акцију хероји нашег доба.

Шта је, дакле, херој? Према грчкој митологији, одакле и потиче овај појам и метафора, то је галантан човек, вођа, тј. посебна класа људи, дете богова и њихових потомака, такође и потомак богова и људи. Хероји се од Богова разликују само по томе што су смртни, али су њихова дела бесмртна. Но, у грчкој митологији има хероја који су постали бесмртни: Херакл, Асклепије, Полидеук и Локи. Већина хероја су војници, који су уништавали чудовишта и ратовали између себе. Са развојем античке културе хероји су добијали и особине мудрости, музичку надареност или брзину. Постајали су хероји који су то постали на основу способности предвиђања будућности, хероји законодавци итд.

ХЕГЕЛ: херојство је последица операционализације националног духа!

Код филозофа схватање херојства је нешто другачије. Херој је човек који се жртвовао у корист општег благостања. У филозофији о херојству је највише размишљао Хегел, за кога је херојство последица операционализације националног духа. Данас се хероизација догађаја у оквиру процеса проглашења човека путем медија и рекламне кампање, да би се створили национални или интернационални хероји, како би обични људи имали пример или узор. Херојство је и ствар доминирајућих принципа у друштвеном животу – зато је могуће време и без хероја. Поступци хероја су благодатни и доброчинитељски. Епски хероји су извор идентитета, јер представљају етнос који се бори против освајача и експлоататора. Приликом стварања епског херојства, дошло је до стварања лика витеза, часног човека и заштитника. Хероји су оличење лепоте и снаге, узор за низ генерација конкретног народа, јер представљају идеал и моралну норму. Такође су и симболи одређеног народа, Хероји имају ауторитет вође, спасиоца, заштитника и доброчинитеља.

Но, када погледамо који се људи нама намећу као хероји, онда се морамо сложити са онима који тврде да „наше време, једноставно, није погодно за хероје“. Међутим, чињеница је да могу постојати истински, несумњиви хероји. Данас, ако је судити по „људима одабраним од стране медија и евроатлантских институција да им доделе награде или звања „личности године“ у Европској унији и њеним сателитима, јасно је да доминирају ови други – сумњиви хероји или анти-хероји!

ИЗВОР: Печат, бр. 249, 2012.

Зоран Милошевић