Цар Николај је послао експедицију на Арарат која је донела “Нојеву барку” али су сви докази изненада нестали

Ноје се после потопа насукао на Арарат и ту се и данас виде остаци барке, али снимци нестају под мистериозним околностима.

Око 1700. године пре наше ере написане су, у време владавине вавилонског краља Хамурабија, таблице о стварању света, а три се односе на причу о потопу и Зиусидри који је преживео захваљујући изграђеном чамцу у који је сместио сва своја добра и животиње. Библија је преузела ову причу, мењајући име главног јунака.

Од 1856. до 1974. године око 200 људи из 23 земље тврдило је да су видели Нојеву барку на планини Арарат. У давна времена ходочасници су, наводно, обилазили Нојеву барку као Зид плача у Јерусалиму.

Истраживачи верују да се налази на 4.000 метара надморској висине, али су неки делови ниже, јер се ковчег распао у једном од бројних земљотреса.

Од 1961. до 1976. године најмање 37 експедиција се попело на планину не би ли се докопали остатака брода.

Реликвије из Нојеве барке налазе се у рушевинама манастира Ахора…

Планина Арарат је вулкан. Земљотрес, јуна 1840. године, уништио је древни манастир Св. Јакова и село Ахора на северозападној падини.

И данас круже легенде како су бројне реликвије из Нојеве барке биле чуване у том манастиру али је, данас, закопан под гомилом стена и неистражен.

У књизи “Путовање и путовања” (1371) сер Џон Мандевил о путовањима у Турску, Персију, Сирију, Арабију и Северну Африку, тврди да је у манастиру, подно Ахоре, кога је посетио, сачуван комад Нојеве барке.

Масив Арарата једно је од најнегостољубивијих места на Планети. Прекривена је глечерима, а током једног дана на њој се измене сва четири годишња доба. Јутра су сунчана, али до подне магла прекрије врх, док у подножју бесне олује уз прасак громова.

Године 1670. холандски авантуриста Јенс Јанзон Струис је отишао на Арарат и у манастиру забележио сведочанство монаха који је био у барки. Истраживач и научник др Ј. Ј. Фридрих В. Паро, универзитетски професор из Петрограда, стигао је на врх Арарата 1829. године и њему су монаси у манастиру показали комад дрвета из Нојеве барке.

Планинарима прете змије, дивљи пси, ветар, лавине, земљотреси, громови…
Путници морају да обрате пажњу на отровне змије, медведе и дивље псе, нестабилне стена, снежне и камене лавине, разређену атмосферу, јаке ветрове и повремене земљотресе.

Године 1916. лидер руског ратног ваздухопловства је снимио фотографије ковчега, али иако постоје искази људи који су их видели, слике су – изгубљене.

Нашла га је турска експедиција и – нетрагом нестала…

Џејмс Брјус, историчар и истраживач, тврдио је да се 1876. године попео на Арарат и да је на 4.000 метара надморске висине пронашао комад дрвета из Нојеве барке. Седам година касније, наводно је једна турска експедиција пронашла ковчег и ушла у њега да би га детаљно истражила и – нетрагом нестала.

Цар Николај је послао експедицију од 100 људи!

Године 1916. у потрагу се укључио и руски цар Николај, одобривши средства за експедицију од 100 људи, на основу извештаја пилота Росковицког који је, прелећући Арарат, видео ковчег из авиона. Да ли је експедиција успела није познато, јер су бољшевици уништили извештај о налазима, тврди пуковник америчке војске Александар Kор, на служби до 1940.године у рејону Арарата.

Џорџ Џеферсон Грин, амерички инжењер рударства, тврдио је да је фотографисао ковчег 1952. године са удаљености од 30 метара током извиђања хеликоптером. Грин је убијен у Гвајани, а фотографије су, и у овом случају, изгубљене.

Француз Наваро је дотакао барку 1952. године, а комад дрвета је понео!
Фердинанд Наваро, француски индустријалац из Бордоа, финансирао је две експедиције на Арарат на основу којих је настала књига “Дотакао сам Нојеву барку”.

Августа је Фердинанд угледао објекат у облику црног чамца, три године касније нашао је ручно клесано пет комада дрвета, у пукотини ледника. Фотографија подручја где је Наваро био 1955. на сателитским снимцима приказује правоугаони облик.

Један комад дрвета је Наваро понео са собом, али је датирање угљеником установило да је старост дрвета нешто више од 1.700 година.

Године 1973. објављена је фотографија на којој се препознаје Нојева барка. Слику су направили чланови експедиције Центра за измену Свете земље, тексашке верске заједнице. Међутим, убрзо је откривено да је то вешто израђен фалсификат.

Због фалсификата Турска је забранила експедиције.

Овај догађај је наљутио турску владу те је привремено зауставила даље експедиције на планину Арарат.

Др Ален С. Робертс је потрагу за Нојевом барком започео 1991. и, таман кад је кренуо успон, екипу су отели Kурди што им је донело светску пажњу. Робертс је творац теорије да је ковчег дугачак 15 метара, заправо Kопље судбине и да се налази под блатом у долини 20 км од Арарата.

Постоји, бар, 15 “копља судбине” у Турској…

Ова занимљива геолошка структура која подсећа на копље није толико неуобичајена, објашњава професор Јан Плимер, директор Школе за науку о земљи при Универзитету Мелбурн, назива се “синклин” и може се наћи на бар 15 места у источној Турској.

Јула 1996. аустралијски часопис “Истраживачки магазин” објавио је текст инжењера геологије Барија Сетерфилда, који тврди да су гробови Ноја, Адама и Еве откривени на Арарату са таблицама исписаним на дрвету.

Одмах му је одговорио Роберт Плимер у часопису “Нови научник” утврдивши како већина ловаца на Арку припада креационистима, жељних доказивања истинитости Библије.

Највише посвећени трагач за барком вероватно је био Ерил Kамингс, амерички брокер, који је на Арарату био 16 пута.

О потрази за Нојевом барком до сада је написано на стотине књига и снимљено десетак документарних, играних филмова и тв-серија.

(Новости.рс)