КО ВЛАДА – БОГ ИЛИ ЂАВО?/ РАЗМИШЉАЊА СА СВЕТИМ ПАЈСИЈЕМ СВЕТОГОРЦЕМ

У КАКВОМ СВЕТУ ЖИВИМО?

Многи кажу – ово је ђавољи свет. Свуда злочини, ратови, разарање морала, смрт као непобедива сила. У оваквом свету су на власти маске иза којих стоји демонска суштина. Као да ништа не може да се учини.

Да ли је тако?

Изгледа да јесте. Бар на први поглед. Рецимо, кад је власт у САД у питању. Ево једне „бајате“ анализе из доба америчких председничких избора пре шеснаест година, коју је објавио „Дејли телеграф“ 1. фебруара 2004, а аутор јој је Чарлс Лоренц:“Откриће да су водећи кандидати за избор председника САД били чланови удружења „Мртвачке главе” уздрмало је елиту.

У самом средишту универзитетског комплекса у Јејлу стоји гробница, мрачна и незграпна, разрушена, и закључана у густом снегу зимских олуја, коју не посећују ожалошћене удовице. Саграђена да би имитирала грчко-египатске храмове, она је управна зграда братије „Мртвачке главе” (Skull & Bones), најелитнијег и најскривенијег тајног удружења у Америци, а она је постала невероватан центар овогодишњих председничких избора. Испоставља се да су четири водећа кандидата Беле куће на новембарским изборима били студенти Јејла – генерације шездесетих: председник Буш и демократски супарници, гувернер Хауард Дин, господин Џон Кери и господин Џозеф Либерман.

Штавише, двојица од њих су „костураши”. И сенатор Кери, садашњи демократски фаворит, и председник Буш припадају удружењу старом 172 године, чији је циљ да своје чланове постави на положаје власти. Овогодишњи председнички избори су изгледа предодређени да буду први на којима ће се чланови „Мртвачке главе” супротставити један другом.
Феномен „јејловаца”, по коме су познати бивши студенти универзитета у Јејлу, изазвао је жестоке расправе због овог очитог елитизма, јер у демократској држави од скоро 300 милиона људи власт треба да се бира између кандидата који спадају у 4000 дипломаца са Јејла из шездесетих година 20. века. „Данашњим, још увек недипломираним студентима Јејла то изгледа крајње необично”, изјавио је Џејкоб Лајбенлуфт, студент и дописник универзитетских новина, „Дневне вести Јејла”. „Некима је то разлог за понос, некима за стид.”

У ствари, Јејл, са годишњом школарином од $28,400, одавно је доводио дипломиране студенте из универзитетског комплекса у Њу Хејвену, Конектикат, где је основан 1731., на највише положаје. „Мртвачка глава” је најексклузивнија организација универзитета. Чланови су јој били разноврсни, од председника САД Вилијама Тафта, преко Хенрија Луса, оснивача Time-Life новинарског царства, и Аверела Харимана, пословног човека и дипломате, до председника Џорџа Буша Старијег.

Александра Рубинс, дипломирани бивши студент Јејла и аутор књиге која обелодањује информације о „Мртвачкој глави и тајнама Гробнице”, рекла је: „Зачуђујуће је да су многи кандидати са Јејла, али је још чудније то што посматрамо борбу за председника између два члана „Мртвачке главе”. То је малено удружење са само 800 чланова и 15 нових чланова годишње. Али одувек је био општи став Јејла да своје студенте доводи у државну администрацију. То је идеологија елите која пробија свој пут коридорима моћи и једина сврха „Skull & Bones” је моћ.”

Време које обележава четири кандидата на Јејлу обухвата период од 1960, када је господин Либерман започео студије, преко доласка сенатора Керија 1962. и господина Буша две године касније, до 1971., када је господин Дин дипломирао – ово је период од блиставе наде Кенедијевог председничког мандата до немира и разочарања око Вијетнама.
Господин Либерман и господин Кери су радили у једном одбору, али у другим случајевима ова четворица одају утисак као да се уопште нису знали у то време. Међутим, сви су они били студенти историје и политичких наука, и чак су неки од професора и универзитетских ментора били предавачи свима. Роберт Дал, тадашњи управник Одсека политичких наука, рекао је: „Многи од нас су имали предосећај да смо били професори будућим лидерима, али ја мислим да нико од нас није ни помислио да смо учили толико председничких кандидата.”

На Јејлу су сва четворица показивали наговештаје различитих карактерних црта које ће их на крају покретати напред, на различитим путевима, ка врху америчке политике.

Господин Либерман, унук имиграната, дошао је из државне школе, као корисник оне незваничне квоте од 10% места за Јевреје које се Јејл у то време држао. Потитички амбициозан, водио је часопис The Yale Daily News, положај који је најтраженији међу студентима универзитета.

Сенатор Кери је запамћен као „онај који јури за председниковањем још од бруцошких дана”. Један од његових савременика је рекао: „Он је био опседнут политиком до те мере да је то искључивало све остало. У младалачко доба, то је мало језиво.” Излазио је са Џенет Очинклос, полусестром прве даме Џеки Кенеди, победио на изборима за председника политичке уније Јејла, и био је свечано уведен у „Мртвачку главу” пре него што се прикључио Морнарици САД за одслужење рока у Вијетнаму.

Супротно њему, са друге стране, господин Буш је добијао ниске оцене на универзитету и мало се интересовао за политику. Придружио се студентском удружењу „Sports jock” и следио очеве стопе прикључивши се „Мртвачкој глави”.
До тренутка доласка господина Дина 1967, Јејл је дозволио приступ женама и постављао више захтева у области знања за оне који полажу пријемни, не гледајући толико на њихово социјално порекло. Будући вермонтски гувернер омаловажио је ставове Јејла и напустио удружење после једне расправе у кафићу.

Није сигурно да ли је залеђе ова четири човека са Јејла плус код гласача. Господин Дин изгледа посрамљен, рекавши једном да је студирао „у Њу Хејвену, Конетикат”, да би избегао помињање имена Јејл. Господин Буш олако узима године свог студирања, наводно уживајући у добром гласу о својој дружељубивости, а не о учењу.

Прича о „Skull & Bones” је проблематичнија. Господин Кери се нервозно смејао када је био питан о свом и чланству господина Буша на телевизији. „Обојица сте били чланови ‘Мртвачке главе’; шта нам то говори?”, био је упитан. „Да. Не пуно”, одговорио је Кери.

Није изненађујуће да ритуали клуба фасцинирају многе Американце. Робинсова књига описује друштвени клуб мистериозних правила, ризницу реликвија од Хитлерове сребрне колекције до лобање индијанског поглавице Џеронима, као и сталну проститутку. Она каже да обреди свечаног увођења у клуб обухватају рвање у блату, подношење удараца, и захтев да нови члан исприча своју „сексуалну историју” док у току иницијације лежи наг у мртвачком сандуку. Напредовање „костураша” ствара могућности његовим колегама, и Робинова каже да је председник Буш поставио десет припадника „Skull & Bones” у своју владу.

Недавно је анкетирала 100 од процењених 800 постојећих „костураша” о кандидату за кога би волели да буде победник на изборима. Сенатор Кери или председник Буш, било је питање. Можда одговор и не зачуђује толико, пошто су се обојица понуђених заветовала да ће радити за интересе другова из „Skull & Bones”: „Они су одговорили да им је свеједно. Било који да победи, за њих је то сигурна победа.”

Тако је писао „Дејли телеграф“, сад већ далеке, 2004. године.
Дакле, ко год да освоји власт, њихов је.
А да ли се, од тада, ишта променило?
Свет је у све горем стању. Ђаво је у њему, својим разорним дејством, све видљивији.
А зар то није победа ђавољег начела?

Ипак, хришћанска вера нас учи да светом управља Бог, а не ђаво. И то увек треба имати у виду. Ево шта је на ту тему говорио старац Пајсије Светогорац.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ О БОРБИ ЗА БОЖЈИ СВЕТ

Велики мудрац правоверја поучавао је:“Свету је данас посебно важно да постане свестан докле је дошао, да се покаје и исповеди своје грехе, како би благодат нашег Господа Исуса Христа поништила права ђавола. Ми смо данас сатани дали многа права!

Сатана нема моћ, него мржњу и злобу. Љубав Божија је свемоћна. Ђаво се приказује као свемоћан, али му та улога не полази за руком. Чини се да је моћан док је, у ствари, сасвим немоћан. Често се догађа да се његови рушилачки планови покваре и пре него што почну да се остварују. Зар ће веома благ и добар отац допустити неким хулиганима да бију његову децу? Зли духови уопште немају моћ. Господ је свемогућ, а ђаво је једноставно – прашина. Христос нам је као оружје дао Свој крст, а демони власт добијају тек онда, када се ми сами духовно разоружамо.“

Дакле, нису „Лобања и кости“ господари Америке и света. Нису илуминати и масони. Они власт добијају зато што смо ми, хришћани, заборавили Христа.

ЧИМЕ СЕ ОРУЖАТИ?

Старац Пајсије подсећа:“Када је Христос претрпео ударце, пљување и шамарање, пало је царство и срушила се власт ђавола. На какав је задивљујући начин Господ победио сатану! Ђаволска власт се срушила када су Христу трском задали последњи ударац. Према томе, средство за духовну заштиту од ђавола је трпљење, а наше најмоћније оружје против њега (ђавола) је – смирење. После Христовог Распећа, ђаво је постао сличан змији којој су истргнули отровни жалац. Демони су били лишени своје отровне силе и они сада немају оружје, док смо ми наоружани Крстом. Демони ничим не могу да нашкоде творевини Божијој, уколико им ми сами не препустимо таква права, јер они немају власт над нама.“
То каже, јасно и гласно, старац Пајсије!
Па откуд ђаволу власт над нама?

Сами смо му, и као појединци и као народи, то допустили.

Свако од нас, авај, хоће да живи по својој вољи, а не по вољи Божјој. Уместо да Оцу небескоме кажемо „да буде воља Твоја како на небу, тако и на земљи“, ми упадамо у сенку „проповеди“ Алистера Кроулија, сатанисте који је, у име свог оца ђавола, поручивао:“Чини оно што хоћеш и нека ти то буде једини закон“. Чинимо вољу своју, а не вољу Божју. Онда ни не треба да се чудимо шта нас сналази.

БОДЛЕР ЈЕ ЗНАО

Познати француски песник, Шарл Бодлер, који је и сам кокетирао са ђаволом, сазирао је којим путем човек иде под власт Божјег и свог непријатеља. И то је описао у уводној песми „Цвећа зла“, „Читаоцу“:

Глупост, грех, заблуда и шкртости мане
обузму нам дух и тело киње силно;
нашу љупку грижу хранимо обилно
као што просјаци своју гамад хране.

Упорно се греши, а подло се каје,
за признање добра награда се бере;
свак мисли да мрље бедна суза пере,
па весело опет на каљав пут стаје.

На јастуку зла нам дуго уљуљкава
сотона Трисмегист дух наш занесени,
па и наше воље метал драгоцени
тај вешт алхемичар у зрак испарава.

Враг и држи конце што нас мичу јадне,
одвратни нас предмет привлачи и мами,
сваког дана корак силазимо сами
без грозе пут пакла кроза тмине смрадне.

Кȏ сиромах блудник што цмаче, мрцвари
у древне блуднице измучене груди.
дочепамо узгред сласти тајне жуди,
па их исцедимо као лимун стари.

Кȏ милион црви да кипти и пије,
у мозгу нам банче чопори демона,
а кад удахнемо, Смрт и плућа бо’на
кȏ невидљив вал се с муклим јеком слије.

Силовање, отров, нож и сва зла дела
ако красних слика сав још вез не даше
на отрцан ђерђеф бедне судбе наше, –
значи, није душа, авај, доста смела.

Но и од шакала, пантера помамних,
скорпија, мајмуна, орлушина, змија,
грдобе што пузи, пишти и завија,
у гадном зверињцу порока нам срамних

Грђег гада има, гнуснијег сто пута!
И мада не скаче, урла, нит ромори,
у пустош би радо земљу да претвори
и у једном зеву сав свет да прогута.

То је Чама. – Њене очи плачу саме,
пушећи наргиле сања губилиште.
Читачу, ти знаш то нежно чудовиште, –
лицемере, ти, мој брате, налик на ме!

То јест, каже Бодлер у песми, ми волимо своје грехе и страсти. Уживамо у њима, иако нам савест каже да је реч о пропасти. Чак и кад се покајемо, то је млако и млитаво, јадно и бедно – пустимо сузицу, па се опет враћамо каљавом путу. Сатана, као алхемичар, нашу вољу претвара у водену пару, а ми сами корачамо путем пакла, цедећи лажне сласти из већ исцеђеног. Маме нас отрови који нас убијају. У нашим мозговима банче демонске силе, а ако још нисмо починили злочин, то није зато што смо добри, него зато што се плашимо последица, попут робије. На крају нашег пута чека, каже Бодлер, оно најстрашније – самоубилачко очајање, Чамотиња, чудовиште које пуши наргиле и сања губилиште, и које би у једном зеву сав свет прогутало.

Одатле код ођавољених људи мржња према творевини и другим људима; одатле ођавољени људи, оних, како каже Никола Маловић, 0,666% господара света, желе да све униште, и да оставе „златну милијарду“ својих робова.

ПОУКА ЖАРКА ВИДОВИЋА

Пишући о Логосу као литургијској свести православља, Жарко Видовић је упозоравао:“Кад се човек поведе за Сатаном, онда треба да зна ко је Сатана: он је ,,нечестиви“, тј. нечастан, без унутарње лепоте, па стога и непричестив. Сатана одбија да учествује у Литургији и на тај начин одбија да чествује Слово Божије, Христа, који ту Литургију служи, тј. радује се оном истом битију које је кроз Њега (Христа) и настало! Но није му доста да он сам одбија Литургију и Причешће Христом, него одводи од Христа и слављења битија и Адама. То сатанско огрешење о Литургију једнако је смрти, јер оно слављење битија на којем (слављењу) битије и почива, а Сатана, огрешујући се о Литургију, противећи се Стварању, Вечно је противан Добру, божанској Поезији.“

Побожан човек слави Творца и радује се творевини, а ђавољи слуга мрзи Бога и жели да уништи све што је Он створио. То је тајна духовне борбе. Док је литургијских славитеља Бога и битија, крај историје се неће десити. Победе ли ђавопоклоници, крај света је близу.

ПУТ СМИРЕЊА

Гледамо, свуда, страшне свађе, сукобе, злочине, убиства. Бракови се распадају, домови се руше, деца презиру родитеље, а родитељи мрзе децу. Нико ни са ким не може. Зашто? Јер смо горди, јер верујемо да смо најлепши, најпаметнији, најбољи, и да смо све то сами открили. Не угледамо се на смирење Бога Који је постао Човек, и призвао нас да се, у смирењу, угледамо на Њега.

Старац Пајсије каже:“Сатана не поседује оштар ум, он је изузетно глуп. Код њега је све замршено, и он у једном тренутку поступа као паметан, а у другом као глупак. Бог је то тако учинио, да бисмо могли да га препознамо. Само онај, који је заслепљен гордошћу, не препознаје ђавола. Смирени човек ће без напора срушити демонске замке, јер га смирење просветљује и усиновљује Богу. Људско смирење чини ђавола инвалидом.“
Где нема смирења, и где гордост разара човека изнутра, свет пада под утицај моћника, ђавољих слугу, којима је њихов отац, лажов од почетка, обећао сву власт ако му се поклоне.

ЗАШТО ПОСТОЈИ ЂАВО?

Па ипак, зашто ђаво? Зашто се ми мучимо с њим? Зар Бог није могао да га заувек свеже?

Старац Пајсије нас подсећа:“Бог је одавно могао да свргне ђавола, јер је Он свемогућ. И сада, само да то пожели, Он може да укроти сатану и да га протера у пакао, на вечне муке. Господ то, међутим, не чини због наше користи. Зар би Он допустио да се злобник тек тако изругује и подсмева Његовој творевини? И све се то може догађати само до одређене границе, Он му је то омогућио до одређеног рока, јер нама помаже демонска злоба – ми се, наиме, у искушењима обраћамо Богу. Господ нечистом духу допушта да нас напада само до оног тренутка до којег то служи нашем добру; уколико то не доноси добре плодове, Он то неће ни допустити. Ми морамо веровати да Бог допушта само оно што је за наше добро. Бог допушта ђаволу да чини зло како би човек научио да се бори с њим, и обрнуто. Ако не бисмо били изложени искушењима, могли бисмо уобразити како смо тобоже праведни, због чега Бог допушта злобнику да нас мучи својом мржњом. Ђаво својим ударцима избацује све блато из наше загађене душе, и она се на тај начин очишћује. Бог нас свагда призива к Себи, али ми се у уобичајеним околностима удаљујемо од Њега и поново Му се обраћамо тек кад се нађемо у опасности. Када је човек тесно повезан с Богом, ђаво не може да се „утисне” између њих. Уопштено, злобник чини добро дело – он помаже нашој души да се очисти. Управо га због тога Бог и трпи.“

Бог хоће да се ми спасемо. Али, то подразумева борбу, труд, подвиг. А нас подвиг више не занима. Ајфон нам је важнији од вечности. Зато нам се и дешава да свет, препун техничких помагала и бездушника који их користе, све више личи на Вавилонску кулу.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Шта све ово значи?

То значи да нас Бог не оставља, и да се морамо борити за спасење своје душе, а самим тим и за продужетак историје. Јер свет ће постојати док год буде људи којима је више стало до Бога и душе него до Ајфона. Бог је из љубави створио свет са одређеним циљем. Својом добротом, мудрошћу, влашћу и силом Он држи и одржава у постојању створени свет, управља њиме и води га остварењу постављеног циља. То непрекидно старање Божје о свима бићима, тварима и људима зове се Промисао Божји, промишљање Божје.

Господ непрекидно промишља, тј. непрекидно се стара како у целокупној творевини уопште, тако и о свакоме створу посебно. Откривење учи: Бог све држи својом силом, све оживотворава, очински се стара о свима створењима, јер заповеда своме сунцу те обасјава и зле и добре, и даје дажд и праведнима и неправеднима. У његовој је руци душа свих бића, и дух свакога човека. Он свима даје живот и дихање и све; без његове воље ни длака с главе не пада. Он надгледа земљу и залива је, покрива небо облацима, даје дажд, производи траву, даје храну стоци и птицама, заодева поља пшеницом. Он храни птице небеске и одева их a некмоли људе; Он даје силе љиљанима у пољу те расту и одевају се красотом неисказаном. Уствари, Свето Писмо јесте стварни летопис Божјег промишљања о свету.

Иако боголике душе, човек није био остављен самоме себи. О њему као носиоцу највеће драгоцености у овоме свету Бог је од самога почетка показао нарочито промишљање.

Своје промишљaње о човеку до пада и после пада Бог показује на разноврсне начине. А врхунац Божјег промишљања о палом роду људском представља то што је послао људима Спаситеља света, Господа Христа, да их спасе од највећих непријатеља и најсвирепијих мучитеља: греха, смрти и ђавола.

Ако то знамо, све знамо: јер се нећемо мирити са злом у себи и око себе, него ћемо хитати ка Царству Небеском, обећаном свима којима је душа важнија од идола и лажи што се нуде уместо вечности.
Нека нам у томе Господ помогне.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Васељенска