Уместо академске расправе – обрачун: др Владимир Димитријевић поново на суду – интервју

ПОВОД ЗА СУДСКИ ПРОЦЕС

Поштовани господине Димитријевићу, 12. октобра се наставља суђење по тужби НВО „Да се зна“ пред Вишим судом у Београду, која Вас је извела на суд са тврдњом да сте својим текстом „У одбрану природне породице“ дискриминисали припаднике тзв. „ЛГБТ заједнице“. Можете ли нас подсетити о чему је реч?

Тај текст је настао 2018, у доба кад у Србији, земљи у изумирању, у којој се последњих година рађа најмање деце у новијој историји ове државе, покушавају да, наметањем идеологије политичког хомосексуализма, доведу до редефинисање појма брака и породице, и право да ЛГБТИТД јуришници усвајају децу. Устао сам против те нове тоталитарне идеологије, и прво су ме „Да се зна“ тужили Поверенику за равноправност, па ме онда бацили на Виши суд у Београду. Наравно, оно што пишем сасвим је подложно расправи и критици, али они нису хтели да полемишу са мном, него да застраше и мене и друге, и да ми ЗАБРАНЕ да се том темом бавим. Уместо академске расправе – инквизиција! Е, па, то не може! Ово је, још увек, слободна земља! И ја заиста верујем у своје право на слободу мишљења и изражавања!

СТАВ ЦРКВЕ

Ви тврдите да није исто политички хомосексуализам као идеологија и хомосексуализам као начин приватног понашања.

Мој став се управо и састоји у разликовању идеологије политичког хомосексуализма, као Прокрустове постеље идеолошког мита глобализма и неолибералног капитализма, која разара породичне вредности, и слободе избора хомосексуалаца на сопствени начин живота, која се мене, суштински, не тиче, јер свако има право на свој начин живота. Став који сам изнео у „инкриминсаном“ тексту сасвим је у складу са правима која ми припадају у оквиру слободе вероисповести, пошто је саставни део православног погледа на свет управо оно што ја, у својим текстовима и јавним наступима, исповедам. Подсећам да сам, још 2011. године у часопису „Нова српска политичка мисао“, у тематском броју „Политика (хомо)сексуалности“, „Учење Православне цркве о хомосексуализму: грех или полна оријентација“: „Црква је, по учењу Светих Отаца и сопственој самосвести, болница, у којој су људи призвани да се лече од греха, примајући причешће Христом као „лек бесмртности“ (Свети Игњатије Богоносац). У њој је човек на путу очишћења, просветљења и обожења, са надом да од грумена иловаче постане усвојени син или кћи Божја. Грех је, дакле, болест, а аскетика и светотајински живот су двојединствена терапеутска метода: аскетиком човек надилази слабости своје пале природе, а Светим Тајнама прима исцељујућу благодат охристовљења. Само у том смислу да се разумети и став православних о хомосексуализму, једној од болести богоотуђеног живљења у палом свету. Приступајући хомосексуализму на тај начин, Црква је, као и увек, кадра да се држи своје битијне етичности, која налаже да се одбаци грех, а да се грешнику указује исцелитељска љубав и пажња. Јер, грех није саставни део људске природе, него плод изопачења; а човек, сваки човек, јесте Божја икона, којој треба приступати сећајући се да је Христос умро и васкрсао за све. Одлучност у одбијању идеологије хомосексуализма, која би да свет претвори у карневал празнине, и брижна жеља да се помогне онима који би да себе открију у изворном назначењу (а налазе се на путу заблуде): ето старог, у Предању укорењеног, става Цркве; истовремено, он је и нов, као Нови Завет Бога са људима, заснован на крсној жртви и победи над смрћу. Одбацивати грех, а с љубављу помоћи грешнику који се каје: такав је однос Цркве према хомосексуализму и хомосексуалцима. Ни више, ни мање од тога.“

Тако сам писао још 2011. године.

ИМА ЛИ ДИМИТРИЈЕВИЋ ПРАВО НА СОПСТВЕНО МИШЉЕЊЕ?                  

Тужилац Вам оспорава чак и то да је у питању православни хришћански став. Тобож, Ви не разумете чак ни хришћанство, а нисте ни свештено лице.

Мој став се уклапа у двомиленијумско учење Православне Цркве, које је синтетисано у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“, усвојеном на Светом Архијерејском Сабору РПЦ 2000. године:“Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, видећи у њима порочно изопачење човекове природе каквом ју је Бог створио. „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих” (Левит. 20, 13). Библија приповеда о тешкој казни којом је Бог казнио житеље Содома (Пост. 19,1 – 29) – по тумачењу светих Отаца, управо због греха мужеложништва. Карактеришући морално стање многобожачког света, апостол Павле хомосексуалне односе сврстава међу најсрамније страсти и неваљалства која скрнаве човеково тело: „Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно, а… исто тако и мушкарци, оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду” (Римљ. 1,26 – 27). „Не варајте се: …ни рукоблудници, ни мужеложници… неће наследити Царство Божје”, писао је апостол Павле становницима развратног Коринта (I Кор. 6, 9 – 10).

Светоотачко Предање исто тако јасно и недвосмислено осуђује свако испољавање хомосексуализма. Учење Дванаесторице апостола, списи светог Василија Великог, Јована Златоуста, Григорија Ниског и блаженог Августина, као и канони светог Јована Посника, изражавају неизменљиво учење Цркве да су хомосексуалне везе грешне и да подлежу осуди. Људи који су увучени у њих немају право да буду у црквеном клиру (7. канон Василија Великог, 4. канон Григорија Ниског и 30. канон Јована Посника). /…/ Дискусије о положају такозваних сексуалних мањина у савременом друштву одвијају се у правцу признавања хомосексуализма, који се више не сматра за полну изопаченост него за једну од „сексуалних оријентација”, са правом на јавно изражавање и уважавање. Такође се тврди да је хомосексуална склоност условљена индивидуалном природном предодређеношћу. Православна Црква полази од непоколебивог уверења да се брачна заједница мушкарца и жене, коју је Бог установио, не може упоређивати са изопаченим испољавањима сексуалности. Она сматра да је хомосексуализам греховно оштећење људске природе, а да се превазилази духовним напором који води ка исцељењу и човековом личносном узрастању. Хомосексуалне тежње, као и друге страсти које муче палог човека, лече се светим Тајнама, молитвом, постом, покајањем, читањем Светог Писма и светоотачких дела, у хришћанском заједништву са верницима који су спремни да пруже духовну подршку.

Црква се са пастирском одговорношћу односи према људима који имају хомосексуалне склоности, али се истовремено одлучно супротставља покушајима да се та греховна тенденција представи као „норма”, а поготову као предмет поноса и пример за подражавање.“

То што ја нисам свештеник ( иначе, био сам вероучитељ у Епархији жичкој од 1994. до 2008. године, и носилац јавних признања за свој катихетски рад, између осталог и грамате патријарха Павла ) нема никакве везе са мојим правом да, као православни верник и јавно ангажовани интелектуалац, не износим своје ставове о наметању идеологије политичког хомосексуализма.

ТЕКСТОВИ И МРЖЊА

Неки сматрају да текстови попут Вашег подтсичу мржњу и насиље према хомосексуалцима.

Тврдња да се критике идеологије политичког хомосексуализма користе за нападе на било кога је типичан пример кривотворења. То је као кад би неко тражио забрану „Злочина и казне“ јер у том роману Достојевски наводно подстиче на убијање старих зеленашица. У јавном простору Србије низ научника, од Слободана Антонића у књизи „Моћ и сексуалност“ до Мише Ђурковића, у књизи „Тамни коридори моћи“, критиковали су основне поставке идеологије политичког хомосексуализма, па их због тога нико није вукао по судовима. Моји текстови су увек били позив на разум и разумевање, а не на мржњу и насиље, што происходи из мог исповедања учења Православне Цркве – волети грешника, а борити се против греха.

ГРЕШНИК И ГРЕХ

Оптужују Вас за дух прогонитеља. Колико је то истина? Шта је, по Вашем мишљењу, став православних?          

О томе пише Свети Јустин Ћелијски: „Грешник и грех: Најжеравичнији проблем за савест људску у свима временима: да ли убијати грешника због греха?/…/Спасавати грешника од греха, лечећи га од греха, – то је богочовечански посао Православне Цркве Христове кроз векове и векове. Она, свето лечилиште за све врсте грешника, има лек за сваки грех, и то свети лек. Сви су лекови њени божанског порекла и пуни божанске силе. То су свете тајне и свете врлине. Терапија грешника је разноврсна: према природи греха и расположењу грешника. Успех је увек сигуран, ако грешник има покајничког смирења. Покајање је као неки свелек: оно је „друго крштење”, јер омива човека од свакога греха. Тако Црква вида и лечи све врсте грешника, никада никога не убијајући због греха. Лечи она и разбојнике, и убице, и блуднике, и прељубочинце, и злочинце, и крадљивце, и пакоснице, и гордељивце, и завидљивце, и клеветнике, и среброљупце, и самољупце, и саможивце, и сладостраснике, и отимаче, и насилнике, и силеџије, и крвопије, и хвалише, и немилосрднике, и све остале грешнике. Јер у свакоме од њих она гледа пало Божје створење, оболело Божје дете; и у свакоме од њих испод муља грехова и зала она види неугасиву божанску искру, која се покајањем може распирити и распалити у сунце новог живота, бесмртног и вечног. У Цркви Христовој сви су лекови духовне природе; њене казне, такозване епитимије, све су духовног карактера, са једним циљем, свециљем: да се грешник излечи од греха. Зато у светом регистру њених епитимија не постоји смртна казна.“. Против сам редефинисања брака и разарања природне породице, за које се покрет политичког хомосексуализма залаже. И то није никакав мој „позив на насиље“. Као православни хришћанин, браним достојанство сваког човека сазданог по слици и прилици Божјој, и не позивам само на толеранцију, него и на делатну љубав према ближњем. Али, то не значи да немам право до критикујем противпородичну идеологију неолибералног капитализма, због које сам се нашао на удару тужиоца.

КОМУНИСТИ КАО ПРЕТЕЧЕ

Зашто сте повезивали политички хомосексуализам и комунизам? 

Зато што је веза несумњива. Рани бољшевизам у Совјетском Савезу је подржавао јавну пропаганду хомосексуализма, а следбеници неокомунизма, попут Херберта Маркузеа, сматрали су политички организоване хомосексуалце ударном песницом револуције. То, између осталог, проистиче из учења радикалне левице, која се ослања на Енгелсову критику традиционалне породице као препреке на путу ка „скоку из царства нужности у царство слободе“.

А ЉУДСКА ПРАВА?

Колико су Ваши ставови угрожавање нечијих људских права?

Моји вредносни судови уопште се не тичу оспоравања нечијих људских права, него идеологије која нам се под маском „људских права“ нуди. О томе је писао професор др Слободан Антонић у свом приказу књиге домаће „идеолошкиње“ политичког хомосексуализма, др Зорице Мршевић, у коме јасно каже:“Заступници концепта „истополног брака“ – попут Зорице Мршевић, своде брак на „јавни уговор о трајној љубави“, чиме занемарују две кључне ствари: 1. да је брак друштвена институција (а не само уговорни однос), и 2. да је његова друштвена функција рађање и одгајање деце (а не само друштвено прихватање неке љубавне везе и помоћ пару у њеном очувању). Тиме се суштински редефинише институција брака. Такво редефинисање за последицу има не само отварање брака за истополне парове, већ и за сваку другу уговорну љубавну (сексуалну) заједницу – без обзира на број и пол партнера. Пошто је брак једна од кључних институција друштва, тиме се отвара пут за дубинску промену читавог друштва. Та промена је, у демографском и културном смислу, ризична, и може се с правом претпоставити да носи много више негативних, него позитивних социјалних последица. Када је реч о квалитету и значају књиге, тешко је отети се утиску да је Зорица Мршевић тему „истополне породице“, нажалост, више обрадила као политичка активисткиња, заинтересована за промоцију одређене политичке агенде, него као непристрасна научница.“

Значи, кад кажем да политички хомосексуалци раде на редифинисању појма брака и породице, то не тврдим напамет, него на основу чињеница. Почиње ЛБГТИТД „браком“ и усвајањем деце, а затим – „небо“ ( за православне, ад) је граница. Јер, радикалне лезбо – феминисткиње Шуламит Фајерстон и Маша Хесен одавно тврде да традиционалну породицу треба разбити, и укинути инцестни табу, то јест дозволити родоскрнављење као нормално сексуално понашање. А Светска здравствена ће то, као једна „напредна“ организација, само да потврди, зар не?

У СЛУЖБИ ГЛОБАЛИСТИЧКЕ ОЛИГАРХИЈЕ

Чиме сте се, дакле, бавили у свом тексту „У одбрану природне породице“, због кога Вас „развлаче“ по судовима? 

Бавио сам се, између осталог, употребом „нестандардног“ типа сексуалног понашања од стране глобалистичке олигархије и лажне левице у служби те исте олигархије, а зарад тријумфа неолибералног капитализма као коначне атомизације човечанства. О томе, уосталом, говори и савремени италијански философ, Дијего Фузаро, који наметање хомосексуалног модела понашања кроз медије,  моду, па и извесне законске форме, повезује са методама што их глобални капиталисти користе да би атомизовали друштво и успоставили своју коначну власт. Он каже:“Gay-friendly“ и „business-friendly“ а, заједно са њима, непопустљиви непријатељи радничке класе и преживелих фрагмената комунитарне етике, такозване прогресивне снаге – то јест, снаге борбе за напредак капитала – данас се боре против остатака пролетерског света (рад, социјална права итд.) и буржоаског света (етика и несрећна свест): и уз симетрично кретање, преузимају као своје повлашћене и референтне субјективитете оне који су у складу са новим пост-буржоаским и постпролетерским, капиталистичким, антрополошким моделом глобално несигурно запосленог човека, препуштеног непрестаном кретању у слободном промету. Отуда потичу похвала мигранта као нове парадигме пост-идентитарног искорењивања и глобалног лутања, хвалоспев хомосексуалцима и трансродним особама као амблему индивидуализма неограниченог породичном етиком, уздизања грађанских права пост-комунитарног „хомо приватуса“, слављење „open-minded” студента Еразмус генерације лишеног било које политичке припадности и присталице хедонистичког космополитизма без граница.“

Идеологија политичког хомосексуализма, у служби неолибералног капитализма, сматра Фузаро, скреће пажњу са основних људских права угрожених у савременом капитализму, почев од права на рад до општедоступности лечења.

 А СВЕТСКА ЗДРАВСТВЕНА ОРГАНИЗАЦИЈА?

            А шта ћемо са ставом Светске здравствене организације да хомосексуалност није никаква девијација?    

Као православни  хришћанин, у складу са полном етиком Цркве, сматрам да је хомосексуалност полна изопаченост, као што сматрам да су хетеросексуална прељуба и блуд смртни греси за које човек треба да се каје. Али, то је мој ВЕРСКИ СТАВ – као што не тражим да се блудници и прељубници јавно каменују, тако не тражим никакав прогон било кога другог. Јасно треба разликовати мој став као хришћанина и право да га јавно изнесем од било какве дискриминације. Став Светске здравствене организације о хомосексуализму  не може да утиче на мој став као православног хришћанина, јер је Свето Писмо и учење Цркве сматрам ауторитетима много вишим од СЗО. Ако за СЗО хомосексуалност више није болест, за православну веру она остаје грех. Ако имам слободу вероисповести, то не значи да ми је њиме дозвољено само право да идем у храм на богослужење, него и да јавно исповедам учење своје вере у свим областима, од догматике до етике.

ШТА УРУШАВА ПОРОДИЦУ?

Да ли је пропаганда хомосексуализма главни фактор урушавања породице код нас и у свету?

Урушавање породице је последица великог броја фактора, од капиталистичке урбанизације, преко атеизације и секуларизације, до тзв. „сексуалне револуције“. О томе пишем од почетка свог списатељског рада – то јест, од почетка последње деценије 20. века. Политички хомосексуализам је, међутим, ударна песница глобалистичке олигархије у спровођењу овог плана. То се види и по недавно потписаном споразуму у Вашингтону, где се Србија обавезала да на међународном плану буде „gay friendly“, као и из чињенице да челна особа НВО „Да се зна“, која ме тужи, носи, од 2017, награду Амбасаде САД за допринос смањену родно заснованог насиља као и смањењу дискриминације и насиља према ЛГБТ+ особама. Да додамо и ово: како каже познати руски новинар, близак Кремљу, Петар Акопов, у Белгији је на место потпредседника Владе и министра државне управе дошао/ ла ( ла, ла, Ленд!) бивши гинеколог Питер де Сутер, који је сада 57-годишња Петра де Сутер, и који се, од детињства, осећао као девојчица. И у ЕУ парламенту се борио за „транс“ права и „сурогатно материнство“ ( да сиротиња са Истока рађа децу за богате лезбигеје – гејке у трансу ). Какав идеални лик неолибералног капитализма на умору!  Де Сутер као наше Сутра! Њему/ јој припада светла комесарска будућност на челу Европске Уније, сматра Акопов.(https://ria.ru/20201006/transgendery-1578292794.html)

Весело, весело, „геј френдли“ једном речју! А за то време, Србија изумире…И ником ништа!

Значи, кад ме туже, туже ме у име НАТО Империје. Тек да се зна.

ЏЕНДЕРИЗАМ ФУТУРИЗАМ

А шта ћемо сада са Законом о родној равноправности? Куда нас он води?

Ја се нисам бавио правном критиком предлога Закона о родној равноправности, него верском и светопогледном критиком лажне претпоставке тог закона, а то је „џендеристичка“ идеологија политичког хомосексуализма, која тврди да човеков пол скоро уопште није утемељен биолошки, него је пука друштвена конструкција. О идеологији „родне равноправности“ ( обратимо пажњу: не о законодавним решењима насталим на основу развоја идеје равноправности полова, која је демократски легитимизована, и у нашем друштву и држави прихваћена ) критички је много писано,  а на српском језику постоји озбиљна студија професора др Слободана Антонића, „Искушења радикалног феминизма“, која показује да је „џендеризам“ квазинаучна конструкција, а не истина.

ИНКВИЗИЦИЈА И ЈА   

Уместо академске расправе, инквизиција…

Баш то. Тужилац, као класичан инквизитор, хоће да ми запуши уста причом да је у Србији сумњива чак и дебата о Закону о родној равноправности. Јасан је циљ, као у доба титоизма: “Ко друкчије каже, тај клевеће и лаже, и нашу ће осетит` пест“. Својом тужбом, тужилац настоји да уведе, поново, три деценије после пада титоизма, деликт мишљења, о чему је јасно писао наш угледни правни стручњак, професор др Јовица Тркуља, у свом тексту објављеном у часопису „Херетикус“ број 3-4,2019, јасно каже:“У целини посматрано, Димитријевић је у овом тексту сумирао своје идејне, етичке и теоријске ставове које у континуитету последњих деценија јавно заступа и које је објављивао у својим бројним стручним и публицистичким текстовима. Треба имати у виду да су ставови које је он изнео у овом тексту ставови великог дела српског друштва и интелектуалне елите. Већина њих је учествовала и учествује на стручним скуповима и јавним расправама о овим темама, посебно у расправама о предлогу Закона о родној равноправности и других „гендеристичких“ закона. У тим расправама Владимир Димитријевић је заједно са Слободаном Антонићем, Милом Ломпаром, Мишом Ђурковићем, Браниславом Ристивојевићем, Милошем Ковићем, бранио једно легитимно становиште о родној равноправности, традиционалној породици, односима мушкарца и жене, хомосексуализму и радикалном феминизму.“

ОДБРАНА СЛОБОДЕ МИШЉЕЊА

Дакле, нисте усамљени у свом мишљењу. Многи су дигли глас у одбрану Вашег права на слободу говора и сведочења верског става у једној значајној области.

Да је заиста тако, показује и огромно јавно занимање за мој случај, од петиције које је потписало преко сто интелектуалаца из земље и света до текстова наших угледних научника и мислилаца, који су устали у одбрану мог права на слободу мишљења и изражавања. Тако је професор др Милош Ковић јасно рекао: “У питању је директно кршење основних права на слободу изражавања која су дефинисана Уставом Републике Србије, али и чланом 18 Универзалне декларације о људским правима која гарaнтују слободу веровања и исповедања своје вере. У држави која је номинално хришћанска и слободна Димитријевића прогоне као хришћанина. Да ли ова држава жели све патриоте да отера у затвор, да им забрани да говоре и пишу или настоји да оца четворо деце протера?“ Професор др Слободан Антонић је истакао:“Са огорченошћу сам прочитао вест да је настављен прогон др Владимира Димитријевића, а све у најгорој тоталитарној традицији обрачуна с „вербал­ним деликтом“. Димитријевићу се, наиме, судским путем жели забранити да износи како свој поглед на „политичку хомосексуалност“, тако и на мо­ралну афирмацију ове врсте сексуалних пракси. Тим показним прогоном др Димитријевића наши „либерали“ заправо желе да ограниче слободу мисли и говора свих нас, односно да застраше сваког ко се усуђује да помисли или каже нешто што се налази изван прописане „политичке коректности“. Али слобода говора и мисли не може се квалификовати као дискриминација! Такође, ни здравом разуму не може бити јасно како доктор књижевности у својим чланцима „врши дискриминацију“ – односно ускраћује за постојеће право – било кога, а камо ли „ЛГБТ заједницу“?“Академик Коста Чавошки је, предлажући  однацивање тужбе, истакао:“Коначно, др Владимир Димитријевић се оптужује због наводног дискриминисања ЛГБТ лица. Тужилац, међутим, не наводи да је иједно ЛГБТ лице изгубило посао, положај или неко звање збиг дискриминације коју је на­водно проводио др Владимир Димитријевић. Напротив, управо је једно ЛГБТ лице постало председник Владе, а није искључено да ће неко друго ЛГБТ лице ускоро постати председник Републике.“

ПРАВО И ПРАВДА

Шта очекујете од Вишег суда у Београду?

            Верујући у право и правду у држави Србији, очекујем да Виши суд у Београду одбрани слободу мишљења и изражавања као једну од основних слобода демократског друштва.