Владимир Димитријевић: О вештачкој пчели и свету без љубави

Људи се прво поморе генерисаним болештинама, а онда се плаћају научници да направе летеће роботе који ће се понашати као пчеле, јер су праве поморене инсектицидима и пестицидима.

ПЧЕЛЕ РОБОТИ НА ВИДИКУ

Познати српски писац из Херцег Новог, Никола Маловић, у свом тексту „Вјештачка пчела и ново небо“ ( „Печат“, 2. октобар 2020. г. ) пише о страховитом помору пчела у свету, због кога је овај неопходни инсект проглашен „угроженом врстом“. Маловић се пита: “Ко може да опраши свако дрво кад пчела изумре запрашена? Ко ће да опраши сваку воћку и поврћку? Да неће можда трут? Да неће колибри или вилин коњиц? Да неће можда бумбар који се заклео у цвет и у мед да ће на ливади да направи ред?

Не. Вјештачка ће пчела. На основу биомеханике и друштвене организације пчела, тим микророботске лабораторије на Харварду развио је роботе назване Robobees, танких крила, који могу да опонашају пчеле, живе у вјештачкој кошници и комуницирају између себе у вези с тим гдје се налазе плодне ливаде, воћњаци или усјеви.

Све ме ове красне вијести подсјећају на виц у коме се научник хвали колеги како је тешком муком успио да издвоји све витамине из зрнца пиринча и да их опет врати у то исто зрно. – Али, колега – упита га други научник – зар није било једноставније оставити витамине тамо гдје су били, умјесто да их узимате и поново враћате?! – Јесте, колега – рече први научник – али гдје би у том случају била наука?

Па тако и данас. Поморимо људе генерисаним болештинама и платимо научнике да направе летеће роботе који ће се понашати као пчеле кад праве поморимо инсектицидима и пестицидима. И да буде о једном трошку: што свака пчела не би имала камеру, па да жаоком напада сисаре без чипа, на примјер? Данас звучи лудо, али сутра већ не мора да буде…“

Човек је, у свом лудилу „прогреса“, уништио праве, Божје пчеле, а сад хоће да створи – вештачке. Мисли да ће техником заменити теологију.

СВЕТИ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ О „ПРОГРЕСУ“

Техника, као начин да се створи вештачки рај, али рај без Бога и против Бога, разорила је све органско, па и породицу. А све у име материјалног прогреса и благостања, као вечне утопије обезбожених и рашчовечених.

О томе је говорио Свети Пајсије Светогорац: „Трчећи за материјалним добрима, ми самима себи компликујемо живот. Ми не схватамо да, уколико имамо више цивилизацијских добара, утолико нам се појављује више проблема.

Ми се расплињујемо, огрезли смо у прекомерној испразности и при том се лишавамо драгоценог спокојства. Жена тобоже треба да ради због тога што породица нема довољно новаца, а као резултат тога, деца остају без мајке. Због нечега неважног, губимо циљ и смисао стварања породице.

Нама све време недостаје новац, јер желимо да имамо телевизор, видео–рекордер, нови аутомобил, мноштво украса. Нас мучи сујета и никако не можемо да се зауставимо, ми хоћемо све више и више, а као резултат тога, деца остају без родитељске пажње. Ми морамо схватити да чинимо велику грешку. Требало би да смо задовољни основним стварима, и онда нећемо имати таквих проблема.“

То је кључна ствар: Бога и душу смо продали за „стандард“. Прелепи Божји свет претворен је у пустош да бисмо ми „напредовали“. Напред, па у кречану, говорили су Срби пре рата, видећи куда води „прогрес“ без Христа. Свети Јустин Ћелијски је говорио да је то „прогрес у воденици смрти“.

Планета умире. У име „напретка“, наравно.

О БОЖЈЕМ СТАРАЊУ

Свети Пајсије Светогорац је сведочио: „Бог љуби човека, Своју творевину, Свој лик и подобије, и брине се о његовим потребама. Онај који то не схвата и бори се да достигне материјални процват, увек ће се мучити. Духовни човек се, међутим, не жалости чак ни ако му Господ не даје земаљско, материјално благостање. Ако пре свега будемо тражили Царство Божије, и ако то постане наша главна и једина брига, све остало ће нам се дати. Зар Бог може оставити Своју творевину без Своје бриге? Када су Израиљци, у време свог лутања кроз пустињу, манну коју им је слао Бог чували до следећег дана, она се увек кварила. Господ их је на тај начин учио да се свагда уздају у промисао Божији.

Бог се брине о нама, Он зна шта желимо и шта нам је потребно, и зато нам шаље оно што нам је на корист. Кад је човеку потребна помоћ, Господ и Пресвета Богородица је шаљу. Када су старца Филарета упитали шта му је потребно и како да му помогну, он је одговорио: „Мајка Божија ће ми послати све што ми је потребно”. Ако се предамо у руке Божије, наш милостиви Господ ће мотрити на нас и бринуће о нама, дајући свакоме оно што му је неопходно.“

На жалост, ми се уздамо у ваштачки промисао, у вештачку интелигенцију, у вештачку пчелу. Чак је и сексуалност постала пука техникалија – други нам више нису потребни. Ту су „сексуални роботи“ (више на тему сексуалних робота у тексту истог аутора, прим.ур.срб).

Али, на том путу нема љубави. Ни Божије, ни људске. А човек без љубави умире, јер, како је говорио писац „Малог принца“, он је биће које само срцем добро види.

Није нам остало још много времена за сагледање истине. Ближи се дванаести час. Никакве вештачке пчеле неће опрашити наше цветове, као што никакви сексуални роботи неће постати наша породица. Остао је само повратак Богу и себи, да нас, како рече Владика Николај, не покрије језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом.

Владимир Димитријевић / Борба за веру