Како је ћирилица постала „најсавршеније писмо на свету“

Да ли сте чули да је немачки офталмолог Вернер Вебер још 1937, у својој докторској дисертацији одбрањеној на Универзитету у Лајпцигу, доказао да српска ћирилица одмара очи и да ју је назвао „првом азбуком света“? Мораћемо да вас разочарамо, ради се о лажној вести.

Прошле недеље је вест о Вернеру Веберу и његовој наводној дисертацији била, можда, највише дељена вест на српским друштвеним мрежама. Постала је толико популарна да су је преузели и објавили готово сви српски медији, укључујући и Спутњик и Радио Београд – читава нација радовала се доказу да је ћирилица најсавршеније писмо на свету које има благотворно дејство на очи.

Међутим, испоставило се да се ради о лажној вести. То није први пут да се тако нешто догађа. Сећамо ли се ставова Роберта де Нира о српском народу? И то је такође била лажна вест коју су сви објавили.

Мало здравог разума и лажна вест је разоткривена

А било је потребно само мало здравог разума да би се утврдила лажност вести – на пример, требало је само помислити на то да ми, Срби, пишемо и читамо ћирилицом, па ипак многи од нас имају проблема са диоптријом. Зар не би требало, ако је ћирилица „одмор за очи“, како је наводни Вебер наводно устврдио, да немамо проблем са тим и да међу нашим грађанима нема оних који носе наочаре или контактна сочива.

Како смо, онда, тако лако поверовали у ову лажну вест? Да је први пут, ни по јада, али лажне вести се на друштвеним мрежама појављују свакодневно у распону од тога да је неко утврдио да је ћирилица најсавршеније писмо на свету, до тога да су у Кини виђени ванземаљци. Како једна лажна вест може да постане толико вирална да је пренесу листом сви медији у земљи?

Колективна фрустрација у доба опште кризе идентитета

Историчар Александар Узелац урадио је оно што је требало да ураде сви остали – проверио је вест и утврдио да је лажна у дану када се појавила на друштвеним мрежама и дан пре него што су медији почели да је објављују.

Он манир да већина људи некритички прихвата оно што медији објављују, тумачи спремношћу да се поверује у било шта што лепо звучи.

„То је нешто што спада у домен, како би психолози рекли, колективних фрустрација. Живимо у добу које карактерише криза идентитета. Да бисте имали афирмацију идентитета, као да вам је потребно да вам неко са стране каже да оно што је саставни део ваше културе, а ћирилица је наравно саставни део српске културе, јесте вреднија од материјалних остатака или од писама неке друге културе“, каже наш саговорник.

Чудно је што нико није увидео контрадикторност објављене информације – да је у време врхунца нацизма у Немачкој неко докторирао и доказао супериорност једног словенског писма. То је било довољно да се свакоме ко поседује и минимални ниво опште информисаности упали „црвена лампица“, додаје Узелац.

„Међутим, проблем је што смо данас претрпани информацијама – сваки дан смо изложени лажним или полуистинитим вестима које се брзо шире. Људи их упијају не одвајајући време да провере њихову тачност“, сматра он.
Узелац не спори чињеницу да је ћирилица данас угрожена и да се много тога у Србији штампа на латиници, али напомиње да се писмо најбоље брани писменошћу – што смо као друштво писменији, то ћемо боље бранити наше културне тековине, у конкретном случају ћирилицу.

Трач и истина су данас изједначени

Чим нам се нека информација веома допада, готово сигурно је лажна, каже уредник веб-портала РТС-а Зоран Станојевић.

„Ми подсвесно или свесно тражимо оправдање неког нашег става и чим видимо вест која оправдава наш став, не желимо да провером дођемо до сазнања да то можда није тачно. Волим да цитирам Хауарда Хјуза, чувеног краља таблоида из половине прошлог века, који је рекао: ’Никада не проверавај занимљиву информацију‘. То значи да чим кренеш да провераваш, она више није занимљива, јер утврдиш да је посреди нешто нетачно, а ако није занимљиво, онда није за таблоид“, објашњава Станојевић.

Људи, према његовом тумачењу разлога због чега се лажне вести шире брзином заразе, подсвесно желе да вест која им се допада прошире даље и да јој „удахну живот који она можда нема“.

Ширењу лажних вести не доприноси само извор информације, већ и преносиоци. Ако се информација појави на медију коме се верује, информација се узима здраво за готово, додаје наш саговорник.

„Велики је проблем када утврдим да је медијска кућа којој сам веровао направила озбиљну грешку. То су обично скандали. Некада се грешке догађају због тога што људи не узму у обзир време када је информација првобитно објављена, па објаве нешто што се појавило пре пет година као свежу вест; некада им неко подвали информацију. Али, суштина је у томе да у данашње време, када је брзина мера свега, не потрошимо довољно времена на обичну проверу, па чак и на логичко размишљање да ли је нешто уопште могуће“, каже Станојевић.

Основу за ширење лажних вести Станојевић види у љубави према трачу, а друштвене мреже које су, како каже, изједначиле трач и праве вести, довеле су друштво до тога да трач данас има потпуну равноправност са осталим вестима.

Говорећи о мотивима који шире лажне вести као што је ова о којој говоримо, Станојевић напомиње да није сигуран да овде нема и лукративног мотива, иако на први поглед може да делује супротно.

„Мислим да ако неку тезу пласирамо у јавност, врло је могуће да од ње касније направимо неки бизнис. Јер, ако људи чују да је, рецимо, ћирилица идеално писмо које одмара очи, можда би моје књиге или моји фонтови које желим да продајем били уносан посао. Тако да не бих занемарио да неко у овоме има управо материјални интерес“, наводи он.
Друга варијанта била би да неко пусти лажну вест, истражи до колико корисника може да доспе, а касније, уколико се лаж простире великом брзином, пусти лаж која доноси материјалну корист.

У сада већ култном роману „Вернон Тродон“ француске списатељице Виржини Депент слици Француске која се распада у мржњи и несигурности, доприноси и лик жене која се бави пласирањем дезинформација на интернету за новац, како би уништила каријеру неке јавне личности. Очигледан проблем је што такви ликови нису само фикција, већ и стварност у којој живимо било где у свету.

Никола Јоксимовић / Спутњик