Како се живи у руском граду са огромном рупом у земљи

Град Мирни има само једну знаменитост: невероватну рупу у земљи која се види из свемира. Површински коп „Мирˮ је једно од најбогатијих налазишта дијаманата на свету. Дубок је 525 метара и има 1,2 километара у пречнику. Овај понор који је дело човека наставља да импресионира и распирује људску машту, пише, Russia beyond.

Ово је вероватно најпознатија рупа у Русији. На ободу огромног површинског копа који на људску уобразиљу оставља снажан утисак подигнут је град Мирни. Он се налази у највећем и најслабије насељеном региону земље, у Јакутији, где на петини целокупне територије Русије живи нешто мање од милион становника. У самом граду живи 35 хиљада људи и они су ту углавном из једног разлога: због дијаманата. Град је заправо и настао због њих.

Копали су га 50 година

Прича се да је за откривање дијаманата на овом месту заслужна једна лисица. Она је себи ископала јазбину под дрветом чије корење је било оголело услед проклизавања тла. У јуну 1955. године геолози, који су у том рејону тражили руду кимберлит, познату по томе што може да садржи дијаманте, обратили су пажњу на специфичну нијансу боје земље коју је лисица ископала. Узорци су показали да ту има кимберлита.

Исте године је на том месту настало насеље, а неколико година касније то је већ био град. Техника и људи долазили су овамо прелазећи скоро 3.000 километара беспућа. Током првих 10-12 година становништво Мирног се учетворостручило. А како би се у земљи ископала рупа ових димензија било је потребно 50 година рада. Од 1957. године па до почетка 2000-их са овог места су извађени дијаманти у вредности од 17 милијарди долара. Пут камиона са рудом од дна кратера до површине водио је спиралом дугом осам километара.

Коп припада компанији за производњу дијаманата „Алмазˮ (2018. године она је имала 28% светске производње дијаманата). Мирни је класичан моноград, јер је већина његових становника на неки начин повезана са производњом дијаманата. Али „дијамантска престоницаˮ Русије не изгледа као богат и развијен град. Локални становници кажу да није лако тамо живети. Посебно након што је рудник конзервиран.

То се догодило 2017. године после трагедије. Вода која се сакупила на дну џиновске рупе неочекивано је покуљала у окно где су били људи. Тада су ископавања већ била прешла у подземно окно, јер коп више није могао да се користи за површинске радове. У руднику се тада налазила 151 особа. Већина рудара је евакуисана, али осморо људи није преживело.

Живот поред понора

На интернету се шире гласине да ваздушне струје у „Мирˮ стално увлаче хеликоптере.

„Могу да кажем да то није истинаˮ, каже Ана, која у Мирном живи 20 година. Хеликоптери и авиони заиста не лете над копом, али још се није десило да је ваздушни вихор неку летелицу повукао у кратер. Притом се аеродром налази одмах поред копова. Ту је уопште све веома близу. Од града до копова можете стићи за 10 минута пешице насутим путем. А када долазите у град авионом пилот ће обавезно саопштити: „Десно можете видети копˮ, знајући да је то једина знаменитост у овом граду. За Москву, Санкт Петербург и још неколико већих градова Русије одавде полазе редовни и директни летови. А ипак су у Мирном туристи права реткост.

Овамо људи долазе да раде и то често у двонедељним сменама. То је уобичајено у условима Крајњег Севера, где се температура зими спушта до минус 55-60 степени. Већина кућа у Мирном стоји на стубовима. Обичан метод изградње са темељима урушавао би вечити лед и куће би почеле да тону и распадају се. Овде, као и у другим северним градовима, фасаде се боје у јарке боје како би се растерала меланхолија која људе мучи у зимским месецима.

„Лети су у Мирном праве беле ноће. Али зато се зими рано смркава, већ у четири поподне. А сунце ујутро не излази пре 11. И то је помало депресивноˮ, каже становница града Александра.

Град има два биоскопа, базене, стадион, позориште, ботаничку башту, неколико ресторана, наргила-бар и један хотел „Азимутˮ у којем ноћење кошта 8-10 хиљада рубаља (104-130 долара), што је једнако ноћењу у удобним московским хотелима. По улицама се возе „лендровериˮ и „лендкрузериˮ.

„Цена производа је двоструко виша него западно од Урала. То се објашњава тиме што се Мирни налази у тешко приступачном крају и сви производи се доносе из Новосибирска, Краснојарска и Иркутска зимским путевима преко Уст-Кута или лети преко Јакутска и то по ужасном неасфалтираном путуˮ, пишу људи на локалним форумима.

Становници града се теше тиме што је град у целини „препун зеленила са добром еколошком ситуацијомˮ, плате су довољне за живот, што је ту мирно и скоро нема криминала, а осим тога, ту је и једна рупа у земљи надреалног изгледа, „скоро као Велики кањонˮ. Једина незгода с њом је што одаје мирис водоник-сулфида који понекад покрива град.

Шта ће бити са огромним копом?

После конзервације рудника дуго није било планова за његово даље коришћење. На интернету се чак појавио пројекат еколошког града под куполом са затвореним екосфером за 100 хиљада људи, наравно, унутар самог копа. Њега је осмислио руски архитектонски биро „АБ-Елисˮ.

Али нико у Јакутији никада о томе није озбиљно разговарао и то је више био начин да архитекте скрену пажњу на себе. Вероватно је будућност „Мираˮ знатно прозаичнија.

У јануару 2020. године постало је јасно да рудник још има шансе да оживи. „Алросаˮ је почела геолошка испитивања. Она ће компанију коштати 2 милијарде рубаља и даће одговор на питање да ли се исплати наставак експлоатације на овом месту.

„Ако испитивања потврде економску исплативост и безбедност даље експлоатације у ‘Миру’, радови на обнови рудника почеће 2024. године и трајаће 6-8 годинаˮ, пише лист „Ведомостиˮ.

Јекатерина Синељшчикова, Russia beyond