ИЗАЗОВ ПАНТУРКИЗМА И ЕВРОАЗИЈСКИ ОДГОВОР

Пантуркизам је од идеологија и скуп политичких пракси, крајње непријатељски настројених према идеји и пракси евроазијских интеграција. Пантурске тежње на постсовјетском простору појавиле су се 1990-их година, када су у постсовјетским државама Средње Азије и у туранским републикама Руске Федерације (пре свега у Татарстану и Башкирији), снаге оријентиране према Турској отворено изашле на сцену, при чему треба додати да је у то време и руководство државе и поменутих република јесте водило отворено протурску политику. Међутим, 2000-те све се променило: државе попут Узбекистана почеле су да се удаљавају од Турске, а у националним републикама Руске Федерације, локални националисти, деморалисани Путиновим јачањем “федералне вертикале”, су се примирили. Али ко зна, “шта ће нам донети следећи дан”? Политички процеси се често развијају у циклусима, а нови у њима су, заправо, заборављени стари. Штавише, одговарајући „позиви“ већ постоје. Председник Казахстана Нурсултан Назарбајев, који је био познат по својим евроазијским импулсима, 2012. године на форуму у Истанбулу рекао је следеће: „Како је рекао Ататурк: ‘Доћи ће време када ће се сви Турци ујединити ‘. Зато желим да поздравим сву турску браћу. Између Алтаја и Средоземног мора живи више од 200 милиона браће. Ако се сви ујединимо, ми ћемо бити веома делотворна снага на свету.“[1] Назарбајев је 2013. предложио да се Турска укључи у царинску унију.[2] Он је 2017. од државног апарата тражио да припреми земљу за прелазак на латинично писмо, штавише, званичници у Казахстану не крију да овај корак подразумева приближавање Казахстана и Турске.

Истовремено, имамо крајње нејасну идеју о суштини пантуркизма, његовом програму и механизмима његове политичке имплементације. Осим тога, недостаје и анализа пантуркизма са становишта евроазијске теорије. То ћемо ми урадити.

ПАНТУРКИЗАМ: ПОЈАВА И РАЗВОЈ НА КРАЈУ XIX И ПОЧЕТКА XX ВЕКА
Пантуркизам се појавио на прелазу из XIX у XX век као идеологија културне и политичке интеграције турских народа, односно народа који говоре туранске језике и који живе на територији легендарног Турана, обично представљеног као супротност данашњем Ирану и персијској култури. У ствари, пантуркизам је својеврсни турски аналог панславизма и пангерманизма, турског супернационализма, а то већ показује да је лишен било каквих корена у традиционалним културама туранских народа. Пантуркизам је вештачка конструкција коју су створили представници западних кругова националне интелигенције туранских народа Руске империје и Турске, имитирајући популарне облике европске политичке културе (на пример, Јусуф Акчура, један од оснивача пантуркизма, студирао је на Школи политичких наука на Сорбони у Паризу и није крио своја уверења и њихово порекло). Заправо да је идеје „турског национализма“ развио под утицајем француских научника Сорела, Ронеа и Бутмија, који су у својим предавањима проповедали концепт „здравог национализма“.

На карти Евроазија црвеном бојом су приказане земље на које пантуркисти имају претензије
На извориштима пантуркизма стајали су и кримски татарски издавач и новинар Исмаил Гаспрински, као и турски филозоф и писац туркменског порекла, идеолог покрета Младотурака, Зиа Гекалп. Већ поменута татарско-турска јавна личност, писац, песник, новинар Јусуф Акчура (Иусуп Хасановицх Акчурин) такође је одиграла важну улогу у формирању пантуркизма. Ако је Гаспрински развио идеологију културног пантуркизма, који је комбиновао са идејама складног суживота Турака са Словенима у Руском царству, онда су Гекалп и Акчура били креатори политичког антируског пантуркизма.

Исмаил Гаспрински
Пантуркисти су били нека врста националних градитеља који су проводили пројекат „ретардираног национализма“ као одговор на експанзију европске културе и политичке и економске праксе западног империјализма. Али то је, као што је већ речено, супернационализам. Наиме, класици пантуркизма сматрали су Турке „једином нацијом“ (смањивањем разлика између Татара, Казаха, Киргиза, Турака према разликама између субетноса ове нације) и заговарали стварање државе турске нације која би се протезала од Кине до Централне Азије и од Волге до Балкана. [3]

Треба приметити да у исто време многи турски народи (као што су Казаси, Узбеци и Башкирци) у то време, односно почетком двадесетог века, нису били културни народи, односно, модерне хомогене културне заједнице, јер су тај „статус“ стекле тек у совјетским временима, и чини се, да до сада, нису успеле да се трансформишу у политичке нације у пуном слислу речи), иако су прилике почетком ХХ века биле повољне. Међутим, то се није догодило и како се каже – историју не можеш да исправиш.

Зиа Хекалп, идеолог покрета Младотурака који је тврдио да су Турци надљуди
Доктрину пантуркизма у османској империји усвојили су Младотурци (Енвер-паша, Талат-паша и Јемал-паша). Њихов идеолошки лидер био је већ поменути Зиа Хекалп, која је, иначе, између осталог, тврдио да су Турци надљуди, чији је настанак најављивао Ниче. Младотурци су имали два задатка:

1) трансформација шаренолике, вишенационалне Османске империје у хомогену турску националну државу,

2) припајање Турској територија насељених турским народима, првенствено Азербејџанцима, руским Туркменима, народима са Кавказа, Поволожја и Крима, које би постепено турчили, будући да су младотурци „турски народ“ схватили искључиво као турску нацију.

Ове задатке младотурци су почели да решавају и извођењем правог геноцида над другим народима Османске империје – геноцидом над Јерменима, што је резултирало уништењем између једног и 1,5 милиона Јермена, укључујући старце, жене и децу. Младотурци су у својим тајним телеграмима говорили директно о „коначној ликвидацији“ Јермена.

Поред тога, младотурци су активно учествовали у руском грађанском рату. Турска војска је 1918. године напала територију бивше Руске империје у Азербејџану и стигла у Дербент. Турци су покушали да воде и своју политику на Криму. Треба нагласити да су младотурци подржавали Басмачски покрет у Централној Азији, а један од њихових вођа, Енвер-паша (ратни министар Османске империје за време режима младотурака и члан руководства Партије јединства и напретка), је и умро у Централној Азији у борбама са Црвеном армијом.

Мустафа Кемал, који је заменио младотурке на власти, напустио је пантурски пројект (дакле, када је Назарбајев у свом говору приписао Кемалу речи о уједињењу свих Турака, дефинитво је показао слабо познавање турске историје). Кемал је изабрао пут изолационистичког, анадолског национализма (по аналогији са „Великом“ и „Малом Немачком“, то се може назвати пројектом „Мала Турска“). При томе је помоћ коју је пружила совјетска Русија кемалистичкој Турској одиграла важну улогу, наиме Ататурк није желео да поквари пријатељске односе са СССР-ом.

Међутим, Кемал је наставио политику који су започели младотурци на окупљању становништва бивше Османске империје, као и истребљења других народа (пре свега Курда, којима је ускратио право да се зову својим народним именом, траживши да се зову планински Турци). То је чињеница против које се не може ништа противречити, нити прибавити неке друге аргументе, како су то желели они који су Ататурку приписивали некакав грађански национализам француског типа (“милитаристички национализам”), који је супротставио етничком национализму немачког типа, наводно популарног међу младотурцима (“турски национализам”).

У Турској током живота Ататурка пантуркизам је практично био полуилегална идеологија. Одређен број пантурских организација, које су се противиле Кемаловом режиму биле су сломљене, док су њихови лидери били утамничени (истовремено, други пантуркисти су се снашли и заузели важне позиције и у Кемаловој држави). Тек са почетком „хладног рата“ почиње оживљавање пантуркизма у Турској, јер су желели да уз помоћ ове политике и идеологије у СССР-у сеју непријатељство између Словена и Турака.

Вратимо се на историју руског пантуркизма. На жалост, идеје Исмаила Гаспринског о цивилизацијском јединству Словена и Турака у Русији, које су биле нека врста „евроазијског према Евроазијском“, нису наишле на добар пријем. После Октобарске револуције 1917. године, политички пантуркисти Руске империје су се поделили на десно и лево крило. Представници десног крила (на пример, Мустафа Шонкај) борили су се против совјетске власти, покушавајући да створе Туркестанску аутономију у оквиру „Беле Русије“, при чему се се суочили са оштрим одбацивањем ове идеје од стране Колчака. Затим су се, у емиграцији, приближили турским пантуркистима, креирали сопствене новине, часопис „Нови Туркестан“, као и организацију Туркестанско национално удружење, пажљиво пратећи оно што се догађало у совјетском Туркестану и правећи планове за освету. Током Другог светског рата покушали су да сарађују са Хитлером, желећи да уђу у руководство Туркестанског рајх комесаријата, који су планирали нацисти. Међутим, присталице такве сарадње, а које су имале за циљ придруживање „Турану“ у то време, налазиле су се у турској влади, тако да и нису били потребни нацистима. Премијер Турске, Сараџоглу је 1941. године отворено рекао: „Уништавање Русије је подвиг Фирера, који се може постићи једном у веку, а то је и вечни сан турског народа“. [4]

Кемал Мустафа Ататурк
Пантуркисти са левице (Султангалиев, Вакхитов) током грађанског рата у Русији подржавали су бољшевике, покушавали да створе заједничку турску државу на Волги (Татарско-Башкирска совјетска република) и Руску муслиманску комунистичку партију. Резултат сарадње левичара-пантуркиста и бољшевика била је Туркестанска аутономна совјетска социјалистичка република, која је била део РСФСР-а, а касније је трансформисана у савезну републику. Међутим, 1923. године, Султангалиев је ухапшен, његове идеје су проглашене контрареволуционарним, а године 1924. Туркестанска република је ликвидирана, док ће се уместо ње појавити казахстанске, киргишке, туркменске и узбекистанске републике. Међу емигрантима пантуркистима, као што су Валидов и Шокаја, то је изазвало бес. Замерали су бољшевицима да су разбили једну „турску“ или „туранску“ нацију како би је ослабили. Било како било, 1924. године бољшевици су заувек напустили пројекат стварања „социјалистичке заједнице турских народа“ и кренули у изградњу више „социјалистичких република турских народа“ – Татарске, Башкирске, Казахстанске, Киргистанске и Узбекистанске. До времена перестројке са пантуркизмом унутар СССР-а било је окончано.

ОБНОВА ПАРТУРКИЗМА ПОСЛЕ ПАДА СССР-а
Оживљавање пантуркизма као идеологије и као политике, догодило се тек после перестројке, а посебно после распада СССР-а, како на постсовјетском простору, тако и у самој Турској. Реч је, наравно, о правом, протурском пантуркизму. Од 1990-их, Турска настоји да буде активна у туранским државама Заједнице Независних Држава (ЗНД) и у туранским регијама Русије, уз подршку бројних пантурских покрета, друштава, и странака који су у међувремену формирани. То је изражено у економској помоћи Турске овим државама и регијама, у великим инвестицијама, развоју пословних односа, као и у културном и пропагандном раду, отварању турских образовних институција, привлачењу студената из ЗНД за студирање у Турској, провођењу научних конференција, емитовању турског радија и телевизије, односно отварајући филијале турских медија. Треба напоменути да се покренуо и мисионарски рад, тј. посете турским регијама Русије турских исламских проповедника. Истовремено, руске специјалне службе су у више наврата саопштавале да под маском проповедника, наставника или бизнисмена делују турски обавештајци.

Турска је учинила и велики напор да, после распада СССР-а, новоформиране „турске“ државе пређу са писања ћирилицом на латиницу. Експерти, наравно, указују да иза тога стоји политички интерес: „пантуркистички кругови очекују да се после преласка на један алфабет, пређе и на један језик, што ће допринети стварању јединствене националне заједнице и стварање једне државе у којој ће Турска играти доминантну улогу“. [5]

Однедавно је процес прешао у фазу политичких интеграција. Године 2009, на предлог Назарбајева, у Казахстану је основан Савет за сарадњу турских држава, укључујући Веће шефова држава, Веће министара спољних послова, Веће председника, а у Истанбулу је смештен Турски пословни савет. Уствари, имамо алтернативу Евроазијској унији, под окриљем Турске. Сан Зије Гекалпа о федералном „Великом Турану“ почиње да се остварује…

Јасно је да овакве политичке интеграције не одговарају политичким и геополитичким интересима Русије. То није добро ни за саме туранске народе Русије. Када турски изасланици пантуркисти говоре о јединству свих Турака, њихови слушаоци и симпатизери из Татарстана, Башкирије, Казахстана, Киргистана наивно мисле да је то равноправна заједница свих турских народа. Ово је, наравно, обмана. На турском језику не постоје чак ни две речи које би разликовале појмове “Турци” и “турски”. Када турски пантуркисти говоре о једној турској нацији и турској култури, они једноставно значе турску нацију и турску културу. Башкирима, Татарима, Казахстанцима, Узбецима се нуди асимиловање у турски народ (савремене Турске). У ту сврху Турска за све ове људе марљиво намеће латинично писмо (у случају Узбекистана, Туркменистана, а сада је то успело и у Казахстану, а постоје и бројни ентузијасти-латиничари за такву трансформацију и у руском Татарстану). То ће отворити приступ турској литератури и медијима „титуларним“ људима ових република (турски језици су близу један другоме, није тешко научити турски за говорнике других турских језика). Ово ће бити праћено асимилацијом, наравно, не сада, већ у две или три генерације, које ће већ учити латиницу у школи и неће знати ћирилицу или руски језик (јасно је да се утицај Турске може ојачати само ако је федерални центар ослабљен и омогућава суверенизацију туранских региона). Наравно, у овом случају Башкири, Узбеци, Татари, Казаси ће морати да забораве своје културно наслеђе деценијама стварано, не само у совјетским временима. Уместо Мустаја Карима биће понуђен Ахметзаки Валиди, а уместо Мусе Џалила – Јусуф Акчуру. Валиди и Акчура су примери башкирских и татарских интелектуалаца који су напустили свој национални идентитет (искрено су веровали да Татари и Башкирци припадају турској етничкој групи као рјазанци и сибирци према Русима), културу и језик, као и политичку припадност. На исти начин турски политичари и њихови присталице говоре на пространствима руског Турана свим турским народима.

ТУРЦИ И РУСКИ ТУРЦИ НЕМАЈУ ЈЕДИНСТВЕНУ КУЛТУРУ
Њима се може супротставити евроазијски поглед на односе између Турака Русије и Турака, који се не би заснивао на концепту цивилизације на бази језика (као што је панславизам и пантуркизам), који је већ одавно застарио, већ на теорији развоја. Оснивачи евроазијанства П. Н. Савицки и Н.С. Трубецкој су веровали да, упркос културним преображајима између словенских народа, не постоји јединствена словенска цивилизација, јер ти народи припадају различитим геополитичким зонама и развојним локацијама. У групи Евроазијаца није било представника туранских народа (међу неруским евроазијцима може се сматрати само Калмик Хара-Даван и Јевреј Бромберга), тако да евроазијски класици нису критички анализирали пантуркизам са становишта евроазијске теорије симетричне њиховој критичкој анализи панславизма. Али лако је схватити да би се ова анализа заснивала на две фундаменталне тезе.

Прво, османски Турци сасвим узалудно намећу евроазијским Турцима идеју да они чине једну културу и цивилизацију. Напротив, како антрополошки, тако и у њиховој култури, а још више геополитички, османски Турци су наследници цивилизације Римске империје која се развила „око-Цариградског места развоја“ (П.Н. Савицки). Друго, како у култури, тако и у геополитици, евроазијским Турцима су далеко ближи припадници евроазијске цивилизације, посебно евроазијски Словени, од Турака Османлија.

Покушаћемо да докажемо прву тезу.

Основа идеологије пантуркизма је идеја о биолошком, културном и цивилизацијском јединству свих турско-говорећих народа, укључујући Турке Османлије, који живе у Османском царству и у модерној Турској са Казасима, Узбецима, Татарима, Башкирима, укратко – туранским народима Руског царства, односно СССР-а и постсовјетског простора. Идеја је дубоко погрешна и има мноштво унутрашњих противуречности и недоследности. Да бисмо то разумели, прво ћемо анализирати етногенезу Турака Османлија.

Званична турска наука (њени закључци заснивају се на идеологији турског национализма и пантуркизма) полази од чињенице да су модерни Турци потомци турских огузских племена (Туркмена) који су из Средње Азије продрли у Анадолију и тамо основали своје кнежевине. Једна од највећих међу њима била је Османска кнежевина, која је настала након освајања Византије. Међутим, као што се увек догађа у таквим случајевима, број освојених народа далеко је превазилазио број освајача. У своје време, у XVII веку, Манџури (рођаци Турцима Огузима) су освојили Кину, али само после неколико генерација они су заправо постали Кинези по култури и језику, иако је племство памтило своје манџурско порекло још дуго (а то су памтили и Кинези који су их током XX века свргли са власти, иако се нису разликовали од етничких Кинеза. Турци Огузи нису успели да се растопе у локално становништво, јер је то омела религија, која се разликовала код Турака и Грка, али је мешање достигло веома велики обим. Дакле, већ у првим вековима после пресељења у Малу Азију, монголоидне особине, које су и даље карактеристичне за многе турске етничке групе руског и постсовјетског простора, практично су нестале код Турака Огуза. Стручњаци истичу да су модерни „Турци у одређеној мери генетски наследници народа Мале Азије, који су тамо живели много пре доласка турских племена. Много древних становника Анатолије асимилирало се у турску етничку групу која је тај простор освојила.“[6].

Велики утицај на етногенезу, као и на културну генезу Турака, наравно, имали су Грци. Уствари, антрополошки модерни Турци имају мало заједничког са Казасима или Узбецима (којима заговорници пантуркизма намећу идеју свог митског „сродства“), али су зато веома блиски Грцима. Ово није случајно. Значајан број њихових (грчких) предака – тзв. византијски Грци су прешли на ислам. У случају турског племства, конфузија се десила и без преласка на ислам: ислам дозвољава хришћанским женама да се удају, а супружници (и, сходно томе, мајке) многих турских султана су православне Гркиње. Ово се односи на жену Орхана I, мајке Мурата I, Бајазида I и многих других. Јасно је да је на двору био велики број рођака грчких принцеза које су биле у браку с турским аристократама. Грчки ратници су усвојили ислам и постали су османски аристократи, тако да је чувена аристократска породица Михалоглу потицала је од византијског феудалног господара Михаилуа Кесеа. Међу Грцима који су прешли на ислам били су и познати османски архитекта Синан и морепловац Пири Рајс.

Иначе, велики је и утицај Словена на турски антрополошки тип. Мајке многих турских султана (попут Сулејмана Величанственог) биле су Словенке, а ови султани су разумели словенски језик. Јањичари су углавном регрутовани из реда балканских Словена. Словени који су прешли на ислам били су и многи високи званичници Османског царства (као што је везир Мехмед паша Соколовић). У турској служби било је могуће видети и Пољаке и Русе, међу дипломатама раног Османског царства било је исто толико Словена, као што је и српска редакција црквенословенског језика постала језик дипломатије. Бракови са Словенима нису били ретки и међу обичним грађанима Османског царства. Данас је у турским градовима често могуће сусрести се са антрополошким типом Турака, у којем се словенски утицај лако запажа; његови носиоци имају светлу кожу, плаву косу, плаве очи. Довољно је да се упореди фотографија Мустафе Кемала Ататурка са изгледом просечног Киргиза или Казаха да би се разумела цена пантуркистичких бајки о генетском сродству Турака и Туранаца Русије и СССР-а.

Пантуркисти воле да говоре о томе да Турци ипак имају готово исти језик. Заиста, савремени турски је прилично близак азербејџанском или, рецимо, татарском. Али то је последица чињенице да је турски језик био вештачки турски у ери Кемалистичке културне револуције. У Османском царству, службени језик турских субјеката (уопште, царство је било подељено на милете, а сваки милет је имало свој језик) био је стари османски језик. Међутим, то се може назвати турским језиком са веома великим бројем страних речи. До 90 посто његовог вокабулара се састојало од арапских и персијских позајмица (такође било је много речи преузетих из грчког, углавном појмова везаних за навигацију и риболов). У стварности, он је личио на смесу турске граматике и персијско-арапске лексике. Мустафа Кемал, желећи да створи „турску нацију“, реформисао је језик тако што је увео вештачки створени језик, где су све туђице замењене измишљеним турским речима (као кад би, на пример, руска влада заменила туђице које се користе у руском језику са неологизмима које су измислили славенофили – „галоше“ , „Тротоар“ на „гуљбишће“). Кемалова пракса језичких реформи је чак дошла до апсурда: пропагандисти-новинари језичких реформи би прво написали своје чланке на свом османском језику, а затим су исте те текстове преводиле специјалне језичке комисије (ikameci), и лингвисти (научници) на „новотуртски“. Тек после превода су чланке слали у штампу. Читаоци су, наравно, такође морали да користе речнике како би разумели новинарски чланак. Иначе, реформа је довела до осиромашења језика и одвајања Турака од златног доба турске књижевности, која је пала у прве деценије двадесетог века, када се још писало на османском језику.

Турци су били присиљени да овај нови језик говоре готово 100 година, који је, наравно, био близак турским језицима, међутим, он доказује нешто сасвим друго. Наиме, он не доказује сродство турских језика, него варварски деспотизам стваралаца „турске нације“. Историчари кажу да је кемалистички нови језик „апсолутно нови турски језик“ [7], као и да има мало везе са правим историјским језиком османских Турака (он је, истина, повезан са говорима полуписмених нижих класа Османског царства, који су образовани Турци морали да усвоје, као и што енглеска аристократија усваја лондонски „кокни“). Испоставља се да су пантуркисти прве генерације туркизовали османски језик, а сада пантуркисти друге генерације, указујући на блискост новотурског и других туранских језика, тврде: да смо сви браћа. Пред нама није ништа друго до жонглирање аргументима, али, нажалост, нико не обраћа пажњу на то.

Ако се, дакле, окренемо истинској култури османских Турака (из које су, како је напред констатовано, модерни Турци због реформи језика и преласка на латиницу отргнути око једног века), видећемо да се он враћа на грчку, културу Источног римског царства. Нећемо дати примере који се тичу архитектуре, јер веза између византијске цркве и османских џамија је очигледна и добро позната. Обратимо се свакодневној, народној култури. Многа турска јела нас заправо враћају на источноримску, медитеранску кухињу (на крају крајева, кухиња је најконзервативнији део националне традиције, очувана чак и када се језик изгуби), позната турска купатила нису ништа више од римских купалишта које су постојале у Римској империји, плесачице и османлијску народну музику је често тешко разликовати од грчких плесова и музике. Утицај источних Римљана на Турке испољио се чак и на простору где се чинило да је то немогуће. Историчари пишу: „Грци и Турци поштовали су исте свеце. Св. Георгије и св. Теодор оваплотили су се у Хидр-Елиас, св. Никола – у Сари-Салтуку, св. Харалампије у Хаџи Бекташу“. [8] Дервишки ред бекташија имао је неку врсту причешћивања вином, што је, наравно, имитација хришћанског причешћа. Није случајно да се суфизам (посебно бекташизам) проширио у Османском царству, са својом идејом надконфесионалног мистичног пута до Бога, као и алавизмом (алевизмом), који има директне корене у православном мистицизму и гностичким хришћанским сектама (још увек од три до 25 милиона становника Турске су Алавити).

Позивање на политичке и економске институције при Порти ће нас још више уверити у напред речено. Турски (или, тачније, османски) султан имао је службени назив „султан ар рум“, односно „ромејски краљ – краљ Ромеја“. Турци су усвојили римски дипломатски протокол, административни систем, као и порески систем (они су једноставно преименовали зевгарион у чифт), такође су по ромејском обрасцу реорганизовали и војску. Коначно, Турци су позајмили од ромејаца чак и свој грб – полумесец са звездом, јер је у Римском царству он био грб Константинопоља, који датира још из древног култа Артемиде, приказане са полумесецом и звездом у коси (полумесец је постао симбол ислама управо због Турака, док Арапи нису имали такав симбол за ислам). Турски симбол ислама Персијанци (Иранци) и даље сматрају паганским знаком.

Богиња Артемида
Права, преекстремистичка турска култура има не само турске, већ и моћне римске корене. Турци нису, јасно је, антрополошки и културолошки Турци, већ турско-грчко-словенска мешавина, јужно-евроазијски синтетички етнос, који није директно везан за наш северноевроазијски тип.

То су, узгред речено, добро разумели турски националисти с почетка двадесетог века, који су себи поставили задатак стварања вештачке формације – модернистичке турске нације, са не мање вештачким новотурским језиком. Већ поменути Зиа Гекалп, искрено је изјавио да је неопходно „очистити“ турску културу од ромејских утицаја.

Османски Турци су такође били наследници Источног римског царства у геополитици. Као што је већ поменуто, оснивач евроазијанства П.Н. Савицки је увео појам „месторазвоја око Константинопоља“, који укључује Малу Азију, Грчку и Балкан. Са становишта евроазијске теорије, ово место је арена на којој се одвијају главни догађаји грчке и турске историје. Царства која настају у њој настоје да попуне ово место, без обзира на етнички супстрат држава. П. Н Савицки је написао: „Турско царство је било наследник Источног римског царства које је асимиловало“ и преузело место развоја око Цариграда „(у ширем смислу), тачније североисточног (делом источног и јужног) дела Медитерана.“

Тако су Турци Османлије имали исту политику као и Ромеји, сакупљајући ромејске земље, укључујући Бугарску и Србију, око Константинопоља, који је само преименован у Истанбул, (као што је у другом евроазијским месторазвоју, Московска Русија окупила око себе земље Хорде). Очигледно је да, ако уважавамо изложене аргументе, да је пантурска политика Турске потпуно неприродна. Није случајно ни то што Мустафа Кемал са својим идејама турског национализма у спољној политици није изабрао пут пантуркизма, што је и било логично са становишта његове доктрине (ако су Турци потомци Турака, онда је њихова директна дужност да се придруже својој историјској домовини, Централној Азији), али је „Цариград“ извлачећи се од пантурских авантура Енвера покушавао да створи „турско-грчку конфедерацију“. У том смислу, забавно је посматрати пантурске покушаје модерних турских политичара, који ће, очигледно, постати већи кемалисти од самог Кемала.

ЗАЈЕДНИЧКА СУДБИНА ЕВРОАЗИЈСКИХ ТУРАКА И ИСТОЧНИХ СЛОВЕНА
Турци, дакле, нису ни рођаци ни браћа евроазијских Турака, о чему пантуркисти не желе да говоре (баш као што Пољаци нису руска браћа, шта год да би на то рекли панслависти). Да се сада осврнемо на другу тезу критике туранизма – да су руски, совјетски и постсовјетски Турци културно и геополитички блиски Русима и другим источним Славенима.

Интеракција источних Словена и Турака укорењена је у дубокој антици. Кијевска Русија је била окружена турским народима – Печенезима, Половцима, Хазарима, чији односи нису били увек непријатељски: трговали су једни с другима, Турци су се налазили у служби словенских кнезова, а степске „принцезе” постајале су жене, а затим мајке словенских аристократа. У златној хорди су били и Кипчаци Турци и Словени, а многи аристократски руски родови потичу од турских Кипчака (Урусов, Јусупов, Апраксин, Кочубеис, Аксаков). Од XV века, московски кнежеви, а затим краљеви и цареви почели су да сакупљају земље које су насељавали Турци, при чему велику улогу у томе имају „Татари који служе“, како је П.Н, Савицки приметио у свом чувеном афоризму: „без Татара не би било Русије“. Овај процес се завршава у XIX веку, када је Централна Азија постала део Руског царства. После распада царства, њена територија се поново ујединила у једну државу – СССР, који је укључивао туранске савезничке и аутономне републике. А након распада СССР-а, словенско-турске интеракције и даље постоје и у самим постсовјетским земљама и међу њима, у оквиру таквих пројеката интеграције као Евроазијски савез (ЕВРАЗЭС).

Наравно, таква дуготрајна коегзистенција није могла да не утиче на културу. Обично се запажа утицај туранских култура на руски. Заиста, у руском језику постоји око две хиљаде речи турског порекла (укључујући „базар“, „робу“, „новац“, „обичаји“, „оловку“, „есаул“). Политичке традиције, економски систем златне хорде, чак и структура поштанских услуга – све је то послужило као образац за Московско краљевство. Међутим, мало пажње се посвећује обрнутом утицају руске културе на културе турских народа Евроазије. Истовремено, током више векова коегзистенције, ове културе су се испреплетале, формирајући полиетничку симбиозу, тако да ако би неко покушао да је поцепа, како је то приметио Н.С. Трубецкој, то не би прошло без велике патње народа и проливене народне крви.

Упечатљив доказ овог утицаја је присутност у језицима турских народа значајног броја русизама, односно речи које су дошле из руског језика и кроз руски језик. Не ради се само о слојевима формираним за време СССР-а, већ и о старијим. Тако је у башкирском језику мноштво речи позајмљено из руског, али тако давно да су „нападнути“, односно почели су да се покоравају закону слоговног синхармонизма својственог турским језицима, да тако кажемо, прилагођеном језику и сада је чак и тешко погодити њихово руско порекло. То су речи као што су арыш – „раж“, бүрәнә – „лог“, … күстәнәс – „фер“, кәбеҫтә – „купус“, миҙал – „медаља“, симешкә – „семе“, сиркәү – „црква“, сәаинүк – „чајник“, төрмә – „затвор“, есхләпә – „шешир“, – үтек – „утук”, өҫтәл – „сто ”[9]. Језик одражава живот нација и појава руских речи „раж“, „купус“, „чај“, „чајник“ на башкирском језику, говори о променама које су се догодиле у култури и животу Башкираца након сусрета с Русима. Башкирци су почели да сеју раж („ариш“), узгајају поврће („кабист“), купљено од руских трговаца. Они су, заједно са другим турским народима, добили освежавајући напитак „чај“, који је чак постао национални симбол руских Турака, и без којег је данас немогуће замислити њихов садашњи живот (Занимљиво је да модерни Турци дају предност чају над другим пићима, али је заборављено да је то сасвим нови феномен. Наиме, Ататурк, неуморни борац са свиме турским и националним, научио их је да то чине. Пре Ататурка, Турци су, као и Грци и Срби, пили искључиво кафу).

Наравно, односи између Турака и Руса нису се увек развијали глатко и XVIII век је био препун башкирских устанака, али већ у XIX веку башкирски коњаници храбро се боре у руској војсци против Наполеонових војника. Заједничка судбина Руса и Турака Евроазије запечаћена је крвљу војних подвига …

Међутим, дефинитивна интеграција је дошла, наравно, у совјетско време. Пре револуције, Турци су и даље живели помало отуђени због своје верске припадности: већина припада муслиманским народима (изузетак су Јакути и Чуваши, који су повезани са Русима заједничком религијом – православљем и тако су спашени од асимилације у Татаре, која је била у пуном замаху у ери њихове исламизације у Казањском краљевству). Нестанак религијских препрека у совјетском периоду отворио је пут ка зближавању, укључујући братимљење и сродничке односе. Тада су се у свету појавили мешовити руско-турски бракови, посебно у градовима. Али главна ствар није ни то, већ чињеница да је модернизација турских народа „руске Евроазије“, од којих је већина била на традиционалном друштвеном стадијуму пре револуције, по узору на руску модернизацију (за разлику од Турака, чија се модернизација одвијала на француском и немачком језику). Кроз руски језик и руску културу, евроазијски Турци дотакли су богатства европских и светских култура, књижевност, позориште, сликарство, кинематографија – сви облици модернистичке уметности, као и наука, образовни системи, изграђени су у складу са парадигмом одговарајућих руских форми. Зато су покушаји дерусизације турских култура, које подразумевају турски националисти и пантуркисти у постсовјетској ери, сасвим природно водили до архаизације ових народа …

Још један рат који је ушао у нашу историју као Велики отаџбински рат – много жешћи од Наполеонове инвазије – постао је још један тест везе између Руса и Турака и, што је важно, издржао проверу.

Данас, руско-турски односи у Евроазији поново пролазе кроз тешка времена. Турски националисти и пантуркисти, активно подржани из иностранства, посебно из Турске, покушавају да разбију механизме суживота наших култура које су биле активне вековима. Заузврат, они предлажу мит о „сродству“ Турака и евроазијских Турака, који наводно чине једну културу и цивилизацију. Надамо се да смо у овом чланку успели показати да то није ништа друго него мит.

Са руског превео Зоран Милошевић / Балканска геополитика

ИЗВОР: Центар академске речи

———————————–

[1] Newsland https://newsland.com/user/4297760536/content/v-turtsii-nazarbaev-predlozhil-obedinit-200-mln-tiurkov/4403331

[2] Взгляд https://vz.ru/news/2013/10/24/656551.html

[3] Акчура Юсуф http://www.islam-portal.ru/learn/characters/?ELEMENT_ID=898

[4] Пантюркизм в Турции http://www.turkishnews.ru/politika-i-obschestvo-turcii/pantyurkizm-v-turcii

[5] Турция и пантюркизм на постсоветском пространстве https://topwar.ru/87172-turciya-i-pantyurkizm-na-postsovetskom-prostranstve.html

[6] Как тюрки стали турками? http://milli-firka.org/как-тюрки-стали-турками/

[7] Роман Статин Звезда и смерть османского языка http://new.chronologia.org/v13/statin_osman.php

[8] Преемственность: от Восточной Римской империи к Османской империи (1280—1461) http://histerl.ru/itoria_vizantii_osmanskoi_imperii/osmanskaia_imperia/preemstvennosti_kulturnaia_socialnaia.htmhttp://histerl.ru/itoria_vizantii_osmanskoi_imperii/osmanskaia_imperia/preemstvennosti_kulturnaia_socialnaia.htm

[9] Мурзагалеев Р.И., Сулейманов А.Р., Чекрыжов А.В., Мурзагалеев Б.Р. Тюркские языки в многонациональной культуре России ООО «Издательство «Диалог» – Уфа, 2017.