Руси и Срби – Словени или Туранци?

Да су Руси и Срби најпре Словени – млад народ и култура у успону, па тек после Европљани – цивилизација на заласку, мислили су како руски словенофили (овде), тако и наши међуратни “неохуманисти” или “експресионисти”.

Али, једна утицајна струја руске мисли, такође између два светска рата, веровала је да су Руси много више од Европљана и Словена – Туранци. Њихови пак данашњи припадници сањају о савезу Руса с најсроднијим народима, са Србима и с Монголима (овде; уп. овде 266). То су евроазијци.

Словенофили, заправо, нису за узор узимали некакво апстрактно “словенство”, већ конкретно хришћанско друштво какво је било Русија пре Петра Великог, па и пре 16. века. Та древна Русија била је, како је учио Кирејевски, друштво “живе вере”, истински богобојажљивог народа (али и елите), конфедерација малих заједница (мыр) с колективним власништвом над земљом, дубоко укорењене обичајности, повезаних мрежом цркава, манастира и испосница из којих се ширила иста православна духовност (овде 119; уп. овде 85-86).

Здрави корени

Посебност Русије, за словенофиле, дакле, не састоји се у њеним нарочитим племенским (народним) особинама, већ у томе што је успела да очува здраве корене хришћанства, наспрам духовно умирућег Запада, и што је изградила идеал Свете Русије (овде 107).

Евроазијци су се слагали са словенофилима да је Русија особена и самобитна културно-историјска целина различита од Европе, те да је Петар Велики “ископао провалију између ‘допетровске’ и ‘послепетровске’ Русије” (Трyбецкој 92). Међутим, евроазијци су мислили да у основи руске самобитности не лежи толико ни словенство, па ни хришћанство, колико туранство.

Туран је персијски назив за све земље иза Аму-Дарје (река на северу Туркменистана и Авганистана), и у најширем смислу обухвата територију од Карпата до Тихог океана (овде 25). Туранци су, набраја Трyбецкој (овде 101): Угро-финци, Самоједи, Турци – којима, осим Турака Османлија, припадају још и Татари, Башкири, Киргизи, Туркмени, Узбеци, Јакути, Чуваши, Хазари, Ујгури итд. – а на крајњем истоку Монголи и Манџури.

“Ми имамо права да се поносимо нашим туранским прецима”, пише Трубецкој, “не мање неголи словенским, и дугујемо захвалност како једнима, тако и другима” (121). Јер, “у руским венама, несумњиво, осим словенске и угрофинске, тече и турска крв” (96), а и “у читавом низу питања руска народна култура ближа је Истоку” (93).

Сличности Руса и Туранаца су најпре менталитетске. Док је словенство “искључиво лингвистички појам”, туранство означава “етнопсихолошко јединство” (Трубецкој 67). Рецимо, “дрскост, коју руски народ цени у својим јунацима, врлина је чисто степска, разумљива Турцима, али непојмљива Романо-Германима и Словенима” – тј. Словенима који нису данашњи Руси или Срби (исто 97).

Трубецкој, наиме, сматра да се “понекад Јужни Словени подударају с Русима не у томе што су и једни и други Словени, него зато што су и једни и други доживели снажан турски утицај” (93). А “турански психички облик најочигледније се испољава код Турака, који су уз то међу свим Туранцима играли најистакнутију улогу у историји Евроазије” (102).

Јака и оштра власт
Друго што су Руси преузели од Туранаца, осим црта менталитета, биле су идеја и установе империје. Предмонголска Русија била је конфедерација кнежевстава, с “примитивном представом о државности” (овде 106). Али, монголским освајањем Русија је усисана у огромну империју, која се простирала од Тихог океана до Средоземља. Руси су научили шта значи бити део светског царства, какво је било Римско или Византијско (исто).

Велика пространства не могу се ни освојити, ни држати без чврстог државног устројства, без јаке и оштре власти (овде 113). А “обједињење скоро читаве територије савремене Русије под влашћу једне државе нису остварили руски Словени, него Туранци Монголи” (Трyбецкој 100). Зато су евроазијци и говорили да “без Татара (Монгола) не би било ни Русије” (нав. овде 105).

Евроазијци истичу да, премда је Русима наметнут тежак данак, Монголи (Татари) им нису дирали веру. Монголи Златне Хорде били су шаманисти, и тек у другој половини 13. века прихватили су мухамеданство – али ни тада нису имали амбицију да Русе исламизују (овде 107). За разлику од њих, Западњаци – Тевтонци, Пољаци, Литванци – настојали су да Русе покатоличе. Зато су руски кнежеви, попут Александра Невског, пре бирали монголски него латински јарам (108).

Монголи су ударили основ руској империји када су међусобно сукобљеним кнежевинама наметнули јаког “Великог кнеза”, одговорног за прикупљање пореза од Руса (овде 108-9). Ослобођењем од Татара, средиште царства је само премештено из Сараја у Москву, а Велики кнез постао је православни Цар (109). Туранским централистичким установама (“тело”) додата је само византијска идеологија (“душа”) – и руска православна империја је рођена (110).

Учинак “слободног саморазвитка”

Петар Велики, оцењују евроазијци, на силу је желео да европеизује такву, туранско-византијску и евроазијску Русију, јер је није ни разумео, ни волео. Не само да јој је нанео штету, већ ју је усмерио на пут пропасти (103; 111).

Штету јој је нанео појачавши елементе системског насиља над народом, због чега је тлачење постало неподношљива црта европеизоване царске Русије: “Војна служба и крепосно право постојали су и у допетровској Русији, али је Русија постала милитаристичка и крепосна земља par eхellance тек у доба европеизације. И ако се присетимо да су се свему овоме привремено придруживали жестоки прогони свега што је исконски руско – званично проглашавање исконске руске културе варварством и духовна превласт европских идеја – онда неће бити преувеличано ако се овај период руске историје означи као епоха `европског` или `романогерманског` ига.“ (Трyбецкој 100)

Тај пут пропасти водио је Русију до револуције 1917, која је истовремено последица и врхунац европеизације Русије (овде 179). Либерали, који су оборили цара у фебруарској револуцији, припадали су традицији руског западњаштва, а бољшевици су октобарску револуцију и извели залуђени идејама западног марксизма (195).

Евроазијци су, међутим, поздравили Стаљиново одустајање од светске револуције и изградњу СССР-а као својеврсне федерације евроазијских народа, уз незападни пут развоја. Надали су се да ће ова обновљена “велика Русија”, као “посебан свет” и “самодовољна заједница народа” (овде 210) одбацити наметнуту бољшевичку кошуљу и развити истинску евроазијску самосвест. Штавише, прижељкивали су и да евроазијски народи, као учинак “слободног саморазвитка”, у будућности и сами постану православни, те да тако Евроазија изгради дубље духовно јединство (овде 126).

Препород и раскид са прошлошћу

С падом комунизма у Русији је обновљен евроазијски мисаони покрет. Осим Дугина, који се сматра његовим “главним идеологом” (овде 14; 267), многи врхунски руски интелектуалци декларисали су се као евроазијци – од Александра Панарина (в. овде 170-171), до Никите Михалкова („Евроазија је шести континент на коме је заиста све, као у Америци, млевено, измешано и стопљено попут пљескавице, само што је та пљескавица – византијска”!; овде; в. и овде).

За евроазијски пут развитка оптирао је 1992. и Лав Гумиљов изјавом: “Ако Русија буде спасена, онда ће бити само као евроазијска држава и само уз помоћ евроазијства.“ (овде)

Гумиљов је не само један од оних мислилаца које Путин често цитира (овде или овде; уп. овде), већ је руски председник неколико пута, поготово после 24. фебруара 2022, поновио да је “Русија евроазијска земља – тога се увек сећамо, никада то нисмо заборавили” (овде). Он је, у истом контексту, изјавио и да се размишља о премештању руске престонице негде у Сибир, ближе ШОС-у (исто).

Путин је, 31. марта 2023, донео указ којим је промењен концепт спољне политике РФ из 2016. Русија је сада дефинисана као “изворна држава-цивилизација, огромна евроазијска и евро-пацифичка сила, која је окупила руски народ и друге народе који чине културну и цивилизацијску заједницу Руског света” (овде). Да се Русија окреће евроазијском путу развоја види се и из чињенице да је Евроазија, у овом документу, као именица или придев споменута 24 пута.

Овај Путинов указ је на Западу оцењен као јасан показатељ “одзападњачења” (de-Westernization) Русије, односно као “реконцептуализација Русије у евроазијску државу par eхellance, при чему се ‘Евроазија’ схвата као ентитет другачији од Запада – не само одвојен од Запада, већ и од њега различит. Реч је о померању руске референтне тачке далеко уназад, чак у пред-европско (предпетровско – С. А.) доба.” (овде)

Тврди се да је реч о “Путиновој фиксацији на Русију као евроазијску земљу-цивилизацију”, због чега су “промене које се данас дешавају у Русији заправо цивилизацијска преломна тачка”. “Баш као што је ‘европеизација’ (Europeanization) Руског царства требало да буде њен препород у 19. веку, тако се и ‘евроазијаћење’ (Eurasianization) Руске Федерације данас нуди као суштински раскид с прошлошћу” (овде).

Епска битка

И магазин “Форин полиси” тврди да Путин “убрзава изградњу тврђаве Евроазије, којом управљају непријатељи слободног света” – “ревизионистичке аутократије — Кина, Русија, Иран и, у мањој мери, Северна Кореја” (овде). Оно што се сада дешава “Форин полиси” назива “епском битком за Евроазију” (овде; прев. овде).

Данас код нас Зоран Ћирјаковић говори о “другоевропејству” Србије: „Ми смо другачији Европљани, једни од оних у чије су умове и друштвене односе уселила Азија. Зато српско другоевропејство није ствар избора већ дубока, мада углавном тешко видљива, ментална чињеница која боји све у Србији – конзервативизам и либерализам, левицу и десницу, популарну музику и елитистичку згроженост њоме.” (овде/овде)

И заиста, ако погледамо Инглхарт-Велзелову културну мапу света (2020; овде), израђену на основу истраживања вредности (овде), видећемо да је Србија далеко ближа Турској него Аустрији – а о Шведској и Данској да не говоримо. На овој мапи цела православна Европа (с Грузијом и Јерменијом) налази се између афричко-исламске и конфучијанске културе, без додира с католичком Европом – и веома удаљена од англосаксонске, као и од протестантске Европе. Чак је Монголија ближа Мађарској и Словачкој него Србија (овде).

А можда идеја о конфедерацији Русије, Србије и Монголије и није толико луда?

Слободан Антонић / РТ

БОНУС ВИДЕО: