Ко је то и чиме уценио Србију да не може да скине Вука Драшковића са грбаче?

У ОВИХ већ седам година бриселских споразумевања о српском КосМету, где је, после сваког, Београд давао део по део свога суверенитета, а окупатор ни корак назад од онога што је узурпирао, моју пажњу је потпуно заокупила – „шетајућа мудрост“ кроз српске проблеме по Балкану – Мирослав Лајчак!

Просто не могу да обуздам своје одушевљење овим најновијим, од ЕУропе специјално спакованим гуруом Србији, за убеђивање око КосМета, који је жестоко нагазио гас, одлучан да ствар приведе крају!

Прво је 12. октобра на луксембуршком скупу шефова дипломатије чланица ЕУропе, покупио заузете им ставове и онда с њима запуцао у дводневну посету Приштини 13. а у Београду нас је дводневно обрадовао 15. октобра.

Свом походу на КосМет одмах је дао лични печат, па је оно до сада називано – „обострано признање“ – преименовао у „далекосежну одлуку о Косову“, коју, каже, очекује од председника Србије Вучића. Браво, геније!

Нема где ти нама ниси гурнут са – „далекосежним“ задатком – ево три деценије!

Какво међусобно разумевање!

Прво нас је, још од ’90-тих „апсолвирао“ као амбасадор Словачке, с којим су прошетали кроз све ове просторе који данас обухватају „малу шенгенију“. Шарали су са њим кроз регион где је год требало развластити, отети и сломити врат Србима. Био је и гаулајтер у БиХ.

А кад су га инсталирали за посматрача и навијача на оном референдуму 1996. кад су се раздвајале Србија и Црна Гора – како је ту тек бриљирао!

Зато су нам га – као провереног „србофила“ – поново и увалили. Сад је добио задатак да Србију раздвоји од саме себе! Да Западу и Шиптарима обезбеди наш – својеручни потпис – „далекосежног“ раздвајања с КосМетом.

У Приштини су му Шиптари наглас рекли (изгледа по договору) да их не секира са помињањем Заједнице српских општина (ЗСО), о чему ће они одлучивати, али како они хоће, и то, након што се „обострано признамо“.

Он се похвалио како је тамо опослио немерљив део од задатога и разговарао са свим „факторима“, а онда су – и он и „фактори“ – након дошаптавања изашли са идентичним ставом, па ћу, да се не понављам, цитирати само њега: „Бриселским споразумом из 2013. и 2015. године, предвиђено је формирање ЗСО, али то до данас није учињено. То мора да буде основано у складу са Уставним судом Косова“.

Ма, дивно! Исука ти он нама уставну „снагу“ шиптаристана, а то што је у нашем Уставу – КосМет саставни део Србије – е, то се обеснажило!

А у Београду, 15. октобра, пред медијима – и пред председником Србије Александром Вучићем – Лајчак је поновио све о ЗСО, осим оно што је главно – „у складу са Уставним судом Косова“ – е, то је изоставио.

Зашто (?!) – па, по накнадној одлуци тог такозваног Уставнога суда, ЗСО нема извршну власт – шупља форма без значаја, сведена на фолклорно друштво!

Зато је Лајчак – гледајући нас у очи у сред Београда – и прећутао ту превару.

Најбоље да ме неко убеди како наш омиљени Запад није главни играч у овом двојцу отимања КосМета. Али, није то проблем – проблем је ако Београд пристане на ту маглу и шарену лажу. Е, то би онда био доказ да се не ради само о уиграној – двојној – превари!

То моје страховање поткрепљује и ова невиђена логистичка подршка старих им кадрова, а, Бога ми – и припремљенога подмлатка! Одједном сви скочише по свим моћним екранима са националном фрекфенцијом кроз Србију све до Црне Горе, да премреже мозак народу саветима и отварањем очију.

Поново нам рехабилитоваше оне добро познате тумаче и поправљиваче „посрнулога“ српства. Нема којега нам свог „првоборца“ не гурнуше да нам препакује мозак, па да будемо – пресрећни „добитници“ компромисних решења – за наш КосМет.

А ово, што је Црна Гора, малко, мрднула са Брозовог пута – кап им је у пуној чаши! Не испуштају је! Мане им не би било да су искочили из фасцикле Четвртог конгреса Комунистичке партије Југославије у Дрездену 1928. – где су Србима забиберили судбину!

Сви поново и синхронизовано добише ударна места у разавећивању народа, „по овим питањима“. Нема ко нам није „објаснио“ да на КосМету “немамо ништа“ и да треба да будемо пресрећни ако „било шта добијуемо!

Ови издресирани професионалци – толико су забринути за наш душевни мир – па дају све од себе како не бисмо патили и гледали негативно – док нам отимају наше. Подучавају нас да будемо задовољни малим, да се радујемо, ако нам – било шта – од отетога, дају. Да ствари посматрамо весело, позитивистички – као полупуну, а не као полупразну чашу. Е – то је дресура!

А, у сврху тог им циља – нема ко нам од њих није зинуо преко екрана да нас баци у загрљај провереним непријатељима и посвађа нас са провереним пријатељима.

Да нам омили Запад и згади Русију! Да нам објасне да су Срби и све оно што нас чини Србима, од историје до данашњице, заједно са нашим историјским пријатељима – брука, срамота и застиђе – а сви наши непријатељи – узор и понос!

Да смо за све криви и да као кривци морамо да се покријемо по ушима и ћутимо!

А, ако ишта „добијемо“ – да будемо пресрећни – јер ионако нам ништа не припада. Треба нас припремити и „утућ у главу“ да се стидимо самих себе – бежимо од свог идентитета у други идентитет и народ – и то, не питајући за цену. А цена коју треба да платимо је толика да, ако је платимо – више се никада српски народ неће опоравити.

Тутње нам поново кроз куће Вук, Чанак, Чеда, разни прегаоци, „интелектуалци“, набеђене новинарске величине, истинољубиви научници, историописци…, који су се здали да нам објасне – где смо застранили и како да нас – опет – врате са странпутице.

Али, што јес-јес – милина их је видети! Сви очувани, пооднеговани, скупоцено одевени, задовољни, сигурни…! Види се да уживају жестоке бенефиције тог свог учествовања у срамним походима на свој народ и државу.

Наши западњачки пријатељи пазе своје првоборце! Провлаче их кроз све фазе и не

остављају на цедилу! Сви су им удомљени. Сви имају своје фирмице, фотељице, функцијице, шофере, обезбеђење, ухлебије у управним одборима, уредничка месташца, емисијице…! Волео их народ или не волео, читао не читао, гледао не гледао, гласао или не гласао за њих – у свакој су владајућој гарнитури, ево већ преко две деценије! И увек имају своје „парче“ контроле над свима нама. И задату причу имају. И – верглају.

Чанак је пре неки дан у једној емисији имао задатак да упорно понавља како по централној Србији има 16 масовних гробница у којима су монструозни Срби сахрањивали невине Шиптаре побијене по КосМету, прикривајући тако свој злочин – те да се једино можемо искупити – донекле – ако им поклонимо КосМет.

А тек Вук (?!) – која је то колоритна личност. Човек је – поново – „писац“. Ти његови данашњи – политичко-навијачки памфлети у виду књига, написаних на основу „његовога истраживања“ српске историје – посебан су учинак.

Како је, тек, био темпиран за ратове ’90-тих! А његово припремање – за омиљеног вођу пробуђеног србства – обављено је преко романа „Нож“.

Представљајући се тада као српски националиста, имао је задатак да ломи Београд изнутра, како би му, то што може – а могао је – одузимао снагу за помоћ нападнутим Србима од Словеније, преко Хрватске до Босне и Херцеговине.

Када је одрадио тај задатак, онда се јавно одрекао свог националног „заноса“ и то прогласио својом заблудом. Као Новак Килибарда у Црној Гори. Они су међу упечатљивијим изданцима Брозових служби, који су до краја испунили задатак!

А сад – у овом задатку – напокон – говори и ради оно што мисли и што је, заправо, он. Његовом данашњем прозападном и НАТО лобирању, русофобији, острвљивању на Српску православну цркву, понижавању и окривљивању Срба, где год да су – краја нема. Сви србомрсци и србоубице – ваљда самим тим – за њега су невина божанства без мане, којима се требамо приклонити.

Сад, није Вук непознаница мени и генерацијама, који смо сведоци остављеног трага му кроз наш намучени и изварани народ ових последњих 30 година, а Бога ми, још и од ’68. – проблем су младе генерације.

Е, Вука – као онда нама – данас њима сервирају!

И, није да му се све то није исплатило – ако се то посматра са аспекта некога ко има ђон уместо образа. Стекао је огроман капитал – станови, куће, ресторани, пословни простори и то од центра Београда и елитних му брдашаца, па до Будве!

Данас његова странка, СПО, која не знам има ли још којега члана осим њега и жене му Дане – и сад је на власти – јер је владајућа СНС држи на својој листи! А Дана му, ни мање ни више, него Србију представља у Управном одбору НИС-а!

У осталом, ретко и има неко удобније место, а да се тамо нису и некадашњи „вуковци“ угнездили.

Што су некад јаче ударали и подривали Србију и Србе – боље су се снашли! Скућили организације, умрежили се по управним одборима, постали аналитичари, отварају очи народу, имају причу, портале, емисије…– све им плаћено. Нема ни једнога догађаја од животне и државне важности, а да нам их не позову да нас – они –посаветују.

Али, шта би то данас – од Вука као личности и његове идеологије – требало Срби и Србија да усвоје? То је питање.

И зашто га нико не сме скинути са грбаче народу?! Ко је то и чиме уценио Србију – коју Вук гази, откуцава, потказује, пљује – а она мора да га држи високо на пиједесталу, ћути и шени…?

Биће да нам је одговор, управо, дат преко таквих – као примера за наук – овде се не исплати бити частан и принципијелан човек – на ползу свога народа и државе!

ИЗВОР: http://fakti.org / Милијана Балетић