Срђан Воларевић: Реч о убрзању времена

(Фото: Пиксибај)

Недавно сам на једном сајту прочитао расуђивања „о убрзању времена“, и то није први пут да чујем за тај израз, пo значењу коме се даје мистична вредност. У овом часу, колико ме памћење није изневерило, главни адут у сазнањима поменутог текста заснивало се на све учесталијем доливању уља у манастирско кандило уз икону Пресвете Богородице Тројеручице – како су монаси сведочили. Наиме, до пре неку годину то се није дешавало тако често, али ево сада је све учесталије. Наравно да је реч о Хиландару.

Ништа није без Божије промисли!

Човек из раних хришћанских времена и данашњи човек се уопште не разликују. А ако неко уочава разлике, оне се тичу искључиво спољашњег лика, како се показују испољена осећања. Крајња стварност, као најдубља збиља за обојицу, по души им (савремено речено: у најдубљој интими), бивала је у знању за Бога, Господа и Спаситеља душа наших, Исуса Христа. И ту настаје час за откриће Јеванђеља, у свакој епохи, од тада до данас.

Међутим, данашњи човек, два миленијума откако је Господ наш и Бог наш ишао земљом и страдао за нас, ради нашег спасења, запоседнут је тешко појмљивим мноштвом података о свету и себи. У томе несумњиву улогу, осим редовног образовања, играју средства масовних комуникација, од телевизије, интернета, филма, штампе, мобилних телефона, до начина организовања заједничког живота у држави, где међу државама долази до међусобне испреплетености и повезаности. При томе као превасходно сазнање постављају се сличности које се вреднују и утемељују као једначење, у чему се крије мимикрија силника који би само да увећају своју силу (пример: Уједињене нације, Европска заједница, НАТО пакт, Западни балкан, невладине организације, разне фондације – уобичајено западне, мултикултуралност, људска права, космополитизам, екуменизам, глобализам, Шенген, Мали Шенген… – што је за моје разумевање овог довођења под један конац исто што и Прокурстов кревет). А да у тој кајгани не изоставим две основне и кукавички подметнуте свеопште човекове мерне јединице, као да се њима суштински омеђава људско трајање: новац и часовник, па кад ко са тим мерама у души забаса међу још недовољно затроване тиме, онда овај донекле чисти нема куд па у чуду каже: „Ви тамо живите 300 на сат!“ И ето убрзавања времена. А реч је само о промени стратегије кнеза таме према освајању људске душе, у односу на прва хришћанска времена.




Улогу света, и уопште улогу свемира, данашњем човеку дају подаци.

Не кажем да га то слуђује, избезумљује, чини хистеричним и шизофреним, као што у збиљи то и бива, већ то код њега изазива дубоку повученост у себе, с необично израженим осећајем надмоћи, односно с уверењем да све може савладати осим сопствене телесне смрти (мада сатанисти, као верна деца кнеза таме, делају тако као да смрт не постоји за човеково тело). Одатле човекова све изражајнија љубав према самоме себи и заборав света. Тако се негује дух самољубља, саможивости и бестидности, или саблажњавања (савременим речником речено: нарцисоидност, егоцентризам и модерност) – јер што је добро за мене, утолико горе за другог ако није добро и за њега, јер када се наказност умножи, онда постаје правило, а ко у томе штрчи бива каштиган, најсуровије. Као што то можемо видети на сваком кораку савремног света (од моде у одевању, па све до увођења трећег пола и истополних такозваних бракова и породица).

ХИЛАНДАРСKА МУДРОСТ: 19 савета оца Милентија како да постанемо бољи људи

Наравно да су и у ту делатност уплетени прсти кнеза таме.

До које мере је ишчашен тај вид човековог трајања сваком се може показати само ако проживи бар месец дана у сеоском окружењу. Више него извесно је да неће знати како се зове која травка, приземна биљка, како које дрво, грм, можда понешто и препозна по књишки енциклопедијском увиду, како се зове који инсект, од мрава до попца или зрикавца, па још ако наиђе не неке светлеће инсекте, нити ће знати како се зове које брдо, поље, јаруга, поточић… а посебно што појма неће имати о именима упечатљивијих скупина или појединачних звезда. А све то, само за себе и у најприснијој свези са околином, буја, траје, усправља се и пада, као величанствени доказ Божијег поретка у коме време, као часовник, не игра никакву улогу. Најсликовитији пример тог одуства часовника и осталих сродних уочавања имамо у старим српским мерним јединицама, као што су: дан хода, јутар земље, дан орања, с мене па на уштап, трептај ока… Испуњење времена без секундаре у каквој људској делатности веома лепо описују и наше српске пословице: „Преко прече, наоколо ближе“; као и „Пожури полако“.

А с друге стране, то што се зна име свему оку доступном, знак је да је човек у свом свету, а то значи да ту све, без обзира на разлике, има своје време, ни брже ни спорије, и да се све одвија у једном крајње хармоничном сагласју и складу, одакле ненарушено исијава мир и спокој. И онда се испоставља да они подаци о свету над којима се замајава данашњи човек, подацима који у легијама нагрћу на његову свест до излуђивања, овде немају никакву важност као и свако уображење, свака подмукло и заводљиво подметнута помисао, од репоње, наравно.




У оној средини где све има своје време, установљено још у чину Постања, ништа се не може скратити, још мање увећати, а поглавито преустројити (пример: мазга, мула, промена пола… – што је ћорсокак живота, као и у педерастији) – наравно да се ово односи и на трајање било које за човека темељне појаве.

Необично је важно да схватимо да као што Јеванђеоски не постоји случајност, тако не постоји ни раније ни касније. Увек је све на време, односно у право време, време у коме се може познати истина, да ако то досегнемо по самом осећају, постаћемо верна чеда Господа и Бога нашег, Исуса Христа.

ЗБОГ ЧЕГА СУ ФАНАРИОТИ ОПАСНИ ЗА СРПСКУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ?

Како рекох ништа се не може скратити, а ни увећати – уверење да се тако нешто може постићи ствар је лажи, привида и опсене. Без обзира да ли је у питању болест, трудноћа, људски век, срастање преломљене бутне кости, дан – ноћ по годишњим добима, зрење плода, дани који су потребни да се пиле излеже… иако, на пример, фармацеутска индустрија нас убеђује да се лековима трајање болести смањује, где лабораторија замењује оно што већ постоји у поретку установљеном Постањем. (Пример: у једном манастиру, у Србији, неколико мачака живи свој мачији живот. Како тамо има змија, отровница, често се догађа да понека мачка поведе љути бој са змијом. И већ сутрадан осване са изобличеном главом, или шапом, од дејства отрова, да би се тада изгубила у шуми. После неколико дана врати се у оном свом лику каквог знају у манастиру. Што значи да је мачка негде у шуми пронашла свој лек.)

Дакле, на селу су „подаци о свету“ непосредно човеково окружење, у виду живих појава, а не као измозгани или посредно предочени појмови, односно подаци. А сва она силесија података који насрћу на човекову словесност и запоседају му душу, раслабљују га до те мере да од њега чине прозуклог млакоњу и кукавицу, а тиме веома подложног манипулацијама, јер са тим подацима нема ону органску повезаност коју има човек са непосредном упућеношћу на живе појаве из свог свакидашњег окружења. Да ли треба рећи да управо из сте спреге човек црпе знагу, јер само тако остаје у токовима трајања од Бога датог које је Он установио Постањем.




Ту се као кључан моменат човековог данашњег ужљебљења у свет, понајчешпће у зависности од тога како располаже подацима о свету, веома видно истиче иметак, односно, модерно речено, величина капитала, или моћ солвентности. Назовимо то извором похлепе – будући да онај који стиче светска добра, насео је на замку привида који му казује да само тако може се безбедно сместити у свет. Ако мисли да му је све стекнуто једнако на располагању, досегнуо је мир и спокој. Замка је управо у том осећају који казује да му је стекнуто слободно на располагању.

Међутим, колико год тога да стекне, оно никада неће бити његово, јер он је ипак и само човек, веома ограничен и слаб и ломан, па и да читав свет поседује. Али ако тај досегне сазнање да је, упркос том силном иметку, нико и ништа, да је једна празна љуштура, онда се може звати становником света. (Шта мислите: зашто у последњих седамдесет година по Београду нико не подиже задужбине, као што су то Срби некад радили, а није да Срби немају своје богаташе, као што су, понављам, наглашавам, имали и у ранијим генерацијама које су подизале своје задужбине.)

А онај запоседнут подацима о свету (информацијама) колико се год упињао да буде становник света, са најездом података, биће налик празној ораховој љусци на водама вавилонским. У потрази за светом лутаће кроз лавиринт података (информација), и што год више суочавања са тим зидовима ума буде имао сусрет, све више и више ће ићи за њима, јер неће имати Аријадну да му да клупко истине. И њега ће тада прогањати сазнање да време брзо протиче, јер се нигде и ни у чему, из дана у дан, из сата у сат, неће наћи у завичају, где се све дешава када му је време.

Погледајмо како нам псалмопојац кроз жал за губитаком завичаја лепо описује величину, вредност, живоносност као и основни услов свезе са светом и трајањем:

„На водама вавилонским сјеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона,

О врбама сред њега вјешасмо харфе своје.

Ондје искаху који нас заробише да пјевамо, и који нас оборише да се веселимо: ‘Пјевајте нам пјесму сионску’.

Како ћемо пјевати пјесму Господњу у земљи туђој?“

Да ли је „глава православља“ у обавези да брани православне светиње?

Зар нама Србима није завичај на Косову и Метохији, зар нас кроз свет и наше установаљавање у њему не води видовданска етика, како рече Милош Ђурић наш велики хелениста, или косовски завет, како се то данас говори. Зар на Косову нисмо као народ освојили припадање свету као и, што је суштинско, по псалмопојцу, припадање „становима твојим, Господе над силама“! Зар не „гине душа моја желећи у дворе Господње; срце моје и тијело моје отима се к Богу живоме“, што је наша Српска духовна вертикала, како нам је то лепо рекла Исидора Секулић.

И ако увидимо да је губитак завичаја исто што и једна врста духовне смрти, онда морамо знати да само с Косовом део смо света и имамо све тапије на живот и вечност. Без Косова постајемо најобичнија руља, или бесловесна хорда, или гомила јефтине радне снаге и бесомучних потрошача и гледача разних ријалита, и поклоника нових храмова нове религије, у тржним центрима, где су аутомати за подизање готовине нове исповедаонице. И што је најжалосније допуштамо да будемо најјефтинија радна снага у Европи, прилагодивши наше образовање само за услужне делатности, са шаторском привредом.

 

Срђан Воларевић

Прочитајте још: 



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.