Српска усађена потреба за решавањем туђих проблема!

Избори у Америци као и целокупна дешавања везана за бројање гласова су актуелна тема последњих дана у свим медијима. Сваки даном можемо да сазнамо у проценат колико је који кандидат освојио гласова по државама, јер забога америчка администрација се труди да покаже како је код њих све транспарентно и у складу са демократским принципима.

Ривалитет два кандидата, њихове међусобне оптужбе нису могле да мимоиђу ни србски народ. Како то обично бива Срби, којима је у гену раскол и подела, решили су по ко зна који пут да покажу свету како су у нечему непревазиђени. Једна фракција заступа Бајдена као неког представника нове аристократије, иако у његовом понашању нема ништа аристократско.

Са друге стране велика већина подржава Трампа због његових изјава везаних за Косово, где Србима потврђује апсолутни легитимитет на њиховој територији. Још један од разлога зашто просечан Србин подржава Трампа је његово понашање у јавности. Често се може приметити извесна доза спонтаности која прати једна врста неформалног понашања, која у сваком случају не приличи особи која је на функцији председника Америке. Мишљења сам да чак већина мисли у себи, ако стави чачкалицу уста, и седне на гајбу испред продавнице да пије пиво изгледаће 100% као просечан Србин. Потреба за гурањем носа у туђе проблеме, као и вечита жудња за поделом навела нас је да помно пратимо дешавања везана за изборе.

Из тог разлога сведоци смо да свакодневно излази подаци колико је који кандидат добио на изборима, и сваки извор тврди за себе да је релевантан. Не знамо шта нам се догађа у земљи, али са друге стране поседујемо егзактне резултате избора по савезним државама, притом ни не знамо по ком принципу функционише гласање у Америци. Дубоко подељени у свим сферама, базирани на непотизму са аутократским владаром, ми дајемо себи за право да одређујемо судбину друге земље. Притом нисмо у стању да елементарне ствари решимо у земљи, али нас то не омета да се понашамо као да смо све бриге у животу подмирили. Када све ово имам прилике да гледам не знам да ли да се смејем или да плачем нашој глупости.

Свака фракција понаособ живи у убеђењу да ће Србији из неког разлога бити боље ако одређени кандидат победи. Сваки просечан Србин поседује необориве доказе који указују да ће Србија бити Елдорадо након победе одређеног кандидата, да ћемо напокон решити косовски проблем, ако нас срећа погледа можда изађемо на море преко Црне Горе. Када као и сваки пут у својој прошлости будемо доживели разочарење, опет нећемо схватити да политика не функционише баш онако како ми мислимо, поготово у контексту тренутне приче.

Амерички систем владавине и власти већ одавно функционише по принципу да је председник обична марионета која спроводи наредбе са стране. Из тог разлога, избори који се тамо одржавају, као и избори у многим другим земљама не доносе апсолутно ништа ново, бар што се тиче односа са земљама трећег света.Србско- Амерички односиДанас код већине Срба постоји умрржено мишљење, да су нам искључиво Руси пријатељи, иако они нису сами себи пријатељи а камоли другима. Као и свест да исток симболизује добро, док је запад персонификација сваког зла.

Са друге стране, услед честих политичких превирања у прошлости често смо морали да тражимо спас управо у тим земљама трулога запада, зато што је на истоку владао тоталитаризам сличан нашем. Између осталог једна од кључних земаља према којој гајимо амбивалентан однос, управо је та Америка. Први контакт који смо остварили изведен је преко краља Милана који је визионарски предвидео да ће Америка у будућности бити велесила која ће одређивати већину политичких токова у свету. У прилог томе основана је србско- америчка кредитна банка, која данас нажалост не постоји, а не постоји назнака да ће поново почети да ради.

Током Великог рата,свети Владика Николај Велимировић и наш прослављени научник Михајло Пупин ударају темеље савезништва између Србије и Америке. Захваљујући томе, први и једини пут на Белој Кући, поред америчке заставе, вијори Србска застава. То је преседан у повјести Америке, поготово када знамо о култу заставе и химне код Американаца. То довољно говори са колико поштовања су се односили према нашим жртвама које смо поднели током првог светског рата. Ти односи настављају да се развијају и у каснијем периоду, и претежно су били више него коректни. Током другог светског рата, на импровизованим аеродромима многи амерички пилоти су спасавани, и безбедно враћани у своје војне базе.

Можда баш из тог разлога, као и из разлога што је генерал Михаиловић био први борац против Хитлера у поробљеној Европи, током монтираног процеса који се водио против њега пред комунистичким судом, америчка администрација и влада, водили су упоредни судски процес и тражила да им се генерал Михаиловић изручи како би добио сву адекватну правну помоћ. И поврх тада релативно затегнутих односа, Тито и Америчка влада нису нарушили односе које смо изградили у прошлости. Југославија постаје спољни члан НАТО- пакта, захваљујући чему обезбеђује себи сигурност након промене курса због резулуције Информбироа.

Све ово не чуди, просто свака власт, као и њени представници гледају да се прилагоде тренутним политичким тенденцијама. Доласком на власт ретроградне струје, овековечене у лику и делу Слободана Милошевића, Срби и Србија по први пут остају без савезника. Док су све Земље у окружењу постепено вршили процес транзиције, и гледали да се јасно дистанцирају од комунистичке идеологије, Слободан Милошевић одлучује једини у окружењу да по цену свих могућих неповољности које ће нас касније задесити, да задржи политичи курс и тиме покаже свету како Срби по цену живота неће одустати од комунистичког наслеђа.‌

Док су друге земље лобирале на западу, куповале симпатије страних држава, ми смо спољну политику базирали на принципу истина је на нашој страни. Наша ароганција нас је довела до тога да смо изгубили савезника којег данас покушавамо да повратимо тиме што ћемо да симпатишемо одређеног кандидата. Са друге стране Шиптари су константно куповали сенатора по сенатора како би лобирао за независно Косово. Колико смо ниско пали говори чињеница, док смо ми добијали оловке, наши непријатељи су ширили територију на уштрб нас.

А докле је ишао безобразлук наших политичких лидера у протеклим годинама сведочи чињеница да смо сваки свој пораз на међународном политичком плану у медијима презентовали као тријумф. Навалентно убеђивање грађанства пратили су стандардни стереотипи, једни нас воле, други нас мрзе. И сада после толико година мислимо да ћемо симпатије једне велесиле повратити тиме што ћемо симпатисати одређеног кандидата, и то на крајње експлицитан начин, а за узврат очекивати да нам испуни најдубље жеље. Политика не функционише на тој разини, и што се пре будемо освестили биће нам далеко лакше да се позиционирамо. У политици, лидер једног народа мора да поседује високу дозу флексибилности и да визионарски предвиђа догађања која следе.

Само у том контексту можемо да се надамо и очекујемо да ћемо извући одређени бенефит током односа са одређеним силама. ‌Нека нам на крају послужи за науку убудуће, да сву своју енергију што инвестирамо у решавање туђих проблема каналишемо на нас, биће нам далеко боље као држави и друштву. Ништа нећемо постићи тиме што своје проблеме стављамо под тепих, док они нестрпљиво чекају да буду решени. Фокус мора бити на нама, усмерити све капацитете ка решавању фундаменталних проблема, тада ћемо временом увидети колико смо здравије и богатије друштво.

Матија Мићић Бућић

[table id=1 /]