Свети језуити и несвете катехете

(послушни као лешеви[1])
„Ако Бог види да се кротко опходиш са онима који су непријатељи Његови, Он ти неће дати ни да опазиш да је отишао, него ће те напустити као неосетљивог“

(Симеон Нови Богослов)

Бог Вам помого, господине брате Раде!

Како смо од православног језуите, као иконе звери, толико скренули да смо дошли до безначајног мене – „двобошца“, „нихилисте“, „одметника“ – као иконе псеудоправославне звери?

И да ли намерно поново нисте одговорили ни на једно моје љубазно постављено питање (а нарочито на оно релевантно и инспиративно, о чуварима Брозовог чамовог коња)?

Ако не можемо да говоримо на оригиналну тему и о њој, онда наша дискусија губи смисао и можемо је прекинути. А тема су, опет и опет подсећам: православни језуити, како их идентификовати и раскринкати, и како се поставити у односу на њих. Зато, ово је мој последњи покушај да Вас вратим у тему, а ако то не буде могуће, нек смо здраво.

А да ја не бих био као Ви („неодговоран“, на постављена питања), ја ћу Вам као још један редундантни знак добре воље одговорити на сва Ваша питања упућена мени.

Пре одговора на питања: драго ми је што сте победили властите двомисли и тромисли и успели да се сложите са мном око Стаљина. Чак и ако вам се чини да Вас је par excellence саблазнила, истина ће вас на концу ослободити, само јој верујте. А о Стаљину не сведоче само елементарне историјске чињенице и Светитељи Цркве, у Духу Светом, како видесмо, него, најверодостојније, сведоче плодови („по плодовима ћете их познати“) – Стаљинов плод је света и светородна помесна руска црква, Московска Патријаршија. Он ју је основао: очистио је од млаких архијереја (оних којима Господ говори: „избљуваћу те из уста Својих“), и од свих расколника и ревнитеља не по разуму, редуковао је до дванаесторице својих верних ученика, и поново формирао. Он ју је поставио на царски, средњи православни пут – прецизно усмерио између две дијаболичне крајности које су данас међу нама: екуменизма с лева и зилотизма с десна (Владимир Димитријевић). И он није само Цркву провео између те Сциле и Харибде; он је и Сцилу и Харибду дословно разорио и потопио у море, да сви ми можемо да безбедно бродимо тим путем.

Са Стаљиновим изричитим благословом, и штавише по његовом призиву, одржан је Свеправославни Сабор у Москви-Трећем Риму 1948. који је резолутно одбацио јерес екуменизма (и са њом Светски савез цркава, нови календар, фанарски неопапизам…). Тиме не само да је обновљена древна православна традиција да императори Ромејског царства сазивају Саборе, него је и тријумфално згажена једна од две најопасније јереси 20-21. века – екуменизам. Друга, подмуклија змија, која уједа здесна – јерес зилотизма – згажена је још пре тога (и не само сатанистички катакомбни зилотизам, Стаљин је очистио руску Цркву и од мање опасних расколника – ликвидирао је „обновљенце-живоцрковнике“, естонски раскол, све укро-унијатске клирике преселио у Сибир а паству присајединио Цркви…).

Радујем се што сте схватили поенту Истине: „Не може дрво зло плодове добре рађати“ (Матеј 7:18).

1.

„Како сам могао да знам да под изразом ревизија подразумеваш „поновни поглед“ на чланак из перспективе од три године?“

Ревизија, лат. re-visio: поновно гледање, поновно виђење (М.Вујаклија, Лексикон страних речи).

2.

„Да ли су те силовали или „силовали“? Како је могуће да Те силују више пута у распону од 25 година? (Ја бих рекао да је све после првог силовања – добровољни пристанак!)“

Одговорићу на Вашу индискретну и неконтролисану професионалну радозналост, иако немам намеру да Вас овластим као свог правног заступника у том случају. А Ви сами пробајте да закључите и квалификујете да ли је у питању било силовање или „силовање“ (или, можда, само „покушај силовања“?).

Када неко у невину и невичну и наивну душу успе своје зло семе (грчки σπέρμα, сперма), лажну реч, лажно учење, да ли је то силовање или „силовање“?

А када је тај „неко“ духовник, па када то ради више пута и континуирано са душом која је претходно научена да верује у концепт „православног духовништва“ – је ли то поновљено силовање, или „добровољни пристанак“? Када неко више пута силује мало дете, које од силовања не може да се одбрани, и које чак ни не разуме шта је то силовање (осим што осећа да је у питању некакво големо зло) – да ли је оно са силоватељем ступило у тај однос кроз „добровољни пристанак“? И да ли сте Ви, правник, евентуално свесни колико су Ваше констатације болесне?

Када сам ја, као одушевљени неофит, 1992. године први пут дошао на Божанствену Литургију у храм у мојој епархији, и када је уместо Литургије служена „новотарска“ служба (она због које данас Велика Браћа православна са „Борбе за веру“ позивају на прекид општења са сваким таквим литургом, јер је „јеретичка“) – да ли је моја душа православна била силована или „силована“? И није ли уместо доброг семена Сејачевог, ради Којег је дошла, примила у себе свескверну сперму сатанину (Матеј 13:27-28)?

Када сам тих година дошао у саборни храм своје епархије, и када је тамо на службу Божју дошао мој епископ у пратњи папског кардинала, и када су се они испред свих нас помолили својем богу, и демонстративно махали својим удовима пред мојим лицем, нападно ме гледајући у очи очекујући да им уд додирнем уснама, да ли сам био силован, или „силован“?

Или сам то све само „сам тражио“, као „психички болесна“ девојка са Богословског факултета?

И зар не рекох лепо како ћете закључити све ово: констатацијом да је у питању клевета „психички болесне особе“ која износи „бесмислене оптужбе“ на бази „болесне фантазије фобичног и еротског садржаја“…?

3.

„Ти не би требало да се срдиш због тога, зар не?“

Хвала на питању: искрено, не срдим се превише. Рецимо да сам огрубео у хајдучији за све ове године. Али, озбиљно се гневим и у свештену јарост падам када видим да се то исто – сатанистичко језуитско силовање – чини над мојом браћом и сестрама, над мојом децом и над децом моје браће и сестара.

И ту никако не успевам да деци објасним да, по Вашем савету, треба да окрену и другу страну, за поновно силовање. Нити имам силе да силоватељима – језуитима усташама, које су у моје село увели православни језуити – принесем и оно дете које се сакрило под креветом.

И озбиљно се гневим када ми „браћа“ и катехете православног језуитизма објашњавају како треба да то све прихватим „кротко и смирено, без страсти, не противећи се злу у љубави Христовој“.

„Да ли се слажеш да су ненасиље и дуготрпељивост камен темељац на којем је изграђено хришћанско учење?“

Не слажем се, господине катехето. Камен темељац на Коме је изграђено хришћанско учење је Сам Христос – Камен од угла, Истина.

Дуготрпљење и ненасиље су делање душе (енергија, не суб-станција/ипо-стас), којима се живо камење глача и обли, да би било погодно да се складно узида у Живи Храм, грађевину Духа Светога.

А „ненасиље и дуготрпељивост“ у устима православних језуита и катехета језуитског православља су анестетик у вину (вину блуда – Откровење 17:2) који њихове жртве треба да пију да се не би ритале у процесу силовања и квариле ужитак. А ако не верујете мени – питајте о томе другога свога пријатеља, Момчила Селића.

„Ти мислиш да постоје два бога: „наш“ (Исус Христ) и „њихов“ (Jesus Christus). Истовремено Ти исповедаш – претпостављам! – да верујеш „у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.“ Шта је сад то?“

Нелепу слику остављате када се мучите да ме опишете као јеретика-„двобошца“. Зар Ви, катехета-параклета, нисте никад прочитали Псалтир? Да јесте, знали бисте: „Сви богови незнабожаца су бесови (демони)“ (Псалам 95:5). Говорио сам само о томе: јеретички богови незнабожаца латина – jesus christus и spiritus sanctus, и њихов pater, су демони. А Ви се бавите аритметиком, и рачунајте колико их укупно има, и колико их стаје на врх србосјека, ако немате преча посла.

6.

„Има ли краја логичком крају?“, питањем одговарате на моје логично, суштинско питање о Вашој формулацији: Православни језуит зна да се чланством у ССЦ (и формалном унијом са јеретицима-монофизитима, папистима…) изневерава православље, али уз помоћ двомисли он се уверава да његово православље тиме није компромитовано. Како Ви, у коме „нема никаквог двомишљења“, објашњавате да сте члан јеретичког сабора али у исто време и православни Хришћанин?

И кажете: „Овде је „квака“, чвор наше расправе. Ја никада и ни у чему не идем „до краја логичког пута“! Велика је мудрост знати када треба да се зауставимо. Заправо, можда се мудраци само по томе разликују од нас: они знају када треба заћутати.“

Да, ту је чвор. И вероватно зато сви велики мудраци међу Србима ревнитељима православне истине, од којих је први Владимир Димитријевић са својим саБорцима за веру (у своју мудрост), на ово питање премудро ћуте. Јер у питању је „велика мудрост“, коју ми горди дебили не можемо разумети. Апофатика, речју.

А за мање мудре, преформулисаћу питање, кроз лакше разумљиву аналогију. Како православна девојка може да стоји пред Прецима и Богом, говорећи ово: „Да, ја сам чланица Светског синдиката проститутки, моје име је записано у том списку и моје лице је на реклами салона; али то је само формално, мене је тамо записао мој духовник (макро), против моје воље, а суштински ја сам поштена девојка, и уосталом, никад нисам крочила у салон“?

Или, још простије: „Да, ја сам члан СНС, али само формално; суштински, мрзим Вучића и немам баш ништа са „напредњацима“ нити са њим“.

Или, најпростије: „Ја сам војник славне црногорске војске, али нисам NATO војник“!

Имате ли одговор, или ћутите? Ћутите као мудрац? Или ћутите perinde ac cadaver?

7.

„Треба ли и ми да судимо Патријарху Павлу? Шта смо ми? Друга инстанца изнад Божјег суда?“

А треба ли ми да судимо Патријарху Иринеју? Треба ли ми да судимо епископу-бискупу Григорију Дурићу? Јесмо ли ми канонски суд који има право да им суди (епископу суди суд-сабор од најмање 12 епископа)? Па ипак, Ви, правник, усудили сте се да их без поштовања принципа презумпције невиности јавно оптужите као „православне језуите“, и још да кажете да су они „смртоносна болест у Телу Цркве“. Убице, речју.

Где сам ја судио Патријарху Павлу? Нисам ли ја само нагласио да Ваша (не моја) дефиниција ПЈ укључује и њега, хтели Ви то сад да признате или не?[2] И да то противречи универзалној вери српског народа да је Патријарх Павле Светитељ Божји.

8.

„Каква је корист ако после више од 10 година утврдимо да је покојни патријарх прекршио 45. апостолско правило? Моја мета нису били покојници него млади вукови…а у време кад сам писао чланак Православни језуит као икона звери патријарх Павле је био мртав и премртав већ више од 10 година“ (погрешну фактографију да игноришемо – кад сте написали чланак 2017. Патријарх је био покојни 8 година).

И још на крају кажете: „мртвом вуку се не мери реп!“. Да ли сте то рекли (фројдовска омашка, успешно бабичење, или и једно и друго?) да је Павле ипак био вук, у најпуфнастијој јагњећој амбалажи?

Али ту, гос’н катехето, опет грешите суштински: у Бога нема мртвих – Богу су сви живи (Лука 20:38). Патријарх Павле је у вечности живљи него што је био овде на земљи (а нарочито ако је био језуита, како сте га дефинисали – јер за њих на земљи важи речено правило: „као леш“, perinde ac cadaver). А његово дело и дух живе у његовим поштоваоцима и следбеницима. Слично као што Свети Игнацио Лојола и данас живи у својим следбеницима, живљи него икад, а његово дело побеђује и руши тврђаве шизматика. И не дајте се саблазнити тиме што наглашавам чињеницу да је Игнације Лојола свет – то наглашавам с пијететом према Патријарху Павлу за кога је Фрања Асишки био недвосмислено свет, а Игнацио Лојола је једнако недвосмислено канонизован у римокатоличкој цркви (о томе директно из уста Светог Патријарха, на литургијској проповеди, на овом линку: https://www.youtube.com/watch?v=etF-wPiHVdQ ).

А сад Ви допустите мени једну малу узвратну катехетску поуку. Када првосвештеник бива канонизован за светитеља, он добија тропар. А општи тропар свих првојерараха (архиепископа, патријараха…) гласи овако: „Правило вјери и образ кротости, воздержанија учитеља, јави тја стаду твојему Јаже вешчеј Истина…“. Дакле, ако је Патријарх Павле свет, он је свет зато што је у земном животу био Богом јављени „канон вере“. Ако је истина то у чему су сагласни Велика Браћа православна са „Борбе за веру“ и велики оци из београдске патријаршије – да је „Патријарх Павле до смрти остао веран учењу Цркве и Светом Предању“ – тада је правило нове православне вере, између осталог, заједничка молитва са папистима (на њиховим мисама). Правило вере, значи парадигма – пример за углед. И ако се нови млади епископи данас само угледају на свети образац Вере који им је у лику и делу Светог Патријарха Павла јавио Сам Бог, и ходе у Павловим стопама, зашто су они језуити-вукови, и у чему они греше?

А ако неко стави православног језуиту, звер, у икону, не добијамо ли икону звери? А ако од те иконе начини парадигму, па стављајући је у храм, натера многе, велике и мале, да се поклоне (икони) звери, не добијамо ли звер на месту светом? И није ли то праслика велике звери о којој у Откровењу говори Боговидац?

А знате ли ко канонизује православне свете језуите? Не њихови командири из матичног језуитског змијског гнезда. Нити њихове верне слуге, часни оци из београдске патријаршије. Нити њихова ревнитељска „опозиција“ са „Борбе за веру“, у свему осталом им противна а само у неприкосновеној светости крипто-језуита сагласна. Нити катехете и апологете православног језуитизма, такође „послушни као лешеви“ (и мисаони исто толико). Канонизује их народ, добро научен свима нареченима, који им на канонизацију каже амин, лажљиво поје тропар и кротко савија врат да целива икону звери.

А када се једном поклониш и целиваш икону звери, избрисао си своје име из Књиге живих (читајте Откровење, можда ћете схватити и сами).

И у чему је корист, питате (од инкриминације апостолског правила)? Кад бисте били кадри да гледате нешто више од своје користи, видели бисте сами, не бих ја морао да Вам објашњавам.

Корист је у томе да наша деца не живе у лажи, коју смо им оставили ми (као што смо ми живели у лажи коју су нам оставили наши оци). И корист је у томе да се наша деца, ако Бог да и срећа јуначка, неће поклонити икони звери.

9.

„Одлучио си да се одметнеш у шуму, у хајдуке. Да ли разумеш да то није православни пут? И да је лицемерно позивати се на јуначки подвиг предака: они су се одметали од турског зулума а не од Православне цркве.“

Да ли Ви (можете да) разумете да се ја нисам одметнуо од Православне Цркве, него од православног језуитског зулума? И да ли сте некад чули реч предака о томе: боље да те турчин мучи, него да те латин учи?

И не, хвала на поуци, не разумем да одметање од јеретичких зулумћара „није православни пут“. Зато што су они који су дефинисали православље, пропутили тај пут и научили нас њему, за разлику од православних језуита, говорили овако:

„Ако је твој епископ јеретик, бежи од њега, бежи, бежи, као од ватре и змије!“ (Свети Јован Златоуст)

„Налажем свему народу Божјем…вама који сте истинска деца Католичанске Цркве: да бежите главом без обзира од свештеника који су пали у латинску обману и да не залазите у њихове цркве, нити да из руку њихових благослов примате. Боље је да се сами у кућама својим молите, него ли да са латиномислећима заједно у цркве идете, да не бисте заједно с њима наследили пакао“ (Свети Герман Нови).

Која Вам је реч неразумљива у синтагми „бежите главом без обзира“?

10.

„Хајдучија или кихотизам?“

У својој нарцистичкој апологији „кихотизма“ заборављате само једну ситницу: Дон Кихот је витезовао, а Давид Штрбац јуродствовао, пре Покоља. А после Покоља, кречити усташке млинове, и шегачити се на усташком суду, то је јуродствовање на Светим Гробовима, патетична варијанта стокхолмског синдрома. И ако заиста мислите да је могуће од усташа се одбранити кречењем њихових ветрењача, а Победу и Правду наћи спрдајући се на њиховом суду – опростите што сам Вас узнемиравао, грешка је моја.

„Најзад, да ли си свестан свих могућих значења и дубљих слојева који се скривају у појму одметник?“

Ево неких значења и дубљих слојева смисла који се крију у појму србске православне хајдучије. Ово је из необјављене полемике са „хороепископом“ владике Артемија, Максимом Новаковићем. Али односи се једнако и на Вас. Читајте пажљиво, можда ћете разумети.

„Ово што следи, за крај, тврда је реч, упозоравам Вас. Али, велики сте дечак, угурали сте се међу мужеве-старце, и сад саслушајте мушку беседу. Ако се опет нађете увређени, унапред молим праштајте, иако ово није ништа лично. У великим страдањима слаби лек није довољан (Григорије Богослов), и спаљивање рана духовних мора да боли – анестезија за то не постоји, јер анестезија душе је смрт. Или, ако немате мужества, боље прескочите.

Сви богови јеретика су демони, свако кривославље је сатанизам.

Кад је Ваш Патријарх Павле ономад написао посланицу Светом Оцу Папи Јовану Павлу (како цитирах у првом писму Вама), и у њој да има истог господа и спаситеља с њим те да је увек у општењу у молитви том богу са Његовом Светошћу Папом, у име свих Срба исповедио је – да је његов и наш бог наказни двоглаво-тролични бог паписта који из два начала источава свој скрнави spiritus, дух Јасеновца.

И још, кад је 1993. јавно исповедио да су мухамеданске џамије „богомоље подигнуте у божје име“, у име свих Срба исповедио је – да је бог Муја и Хаса Отац Сведржитељ Творац Неба и земље и свега видљивог и невидљивог, и тог бога, „који нема сина“ (Куран), усвојио Србима (баш као што Патријарх Кирил данас богословствује, и јавно исповеда и проповеда и учи како „православни и муслимани имају истог бога – творца коме се моле“).

И тако је веелзевула назвао Домаћином Србским (Мт.10.25), оскврнио Свето Име Божје (Јез.36,20), и за боговима туђим повео Србе (Јер.7.6). И од тога часа свака његова молитва била је упућена томе богу.

И знајте и запамтите добро: сви ви који сте (били) саучесници у молитви Патријарха српског, и на његово „господу се помолимо“ (=сатани се помолимо) рекосте, макар једном, „господи помилуј“, заједничари сте у молитви томе (Јован-)Павловом богу, троглавом адском псу (са две главе ватиканске и једном мухамеданском) – и његову сте „благодат“ призвали и примили, и на његову „благодат“ отпевали “амин“. И још, тиме, саучесници сте у крви милион Срба покланих од усташа, заклетих војника тога усташког бога смрти, бога бивших срба Fra Sotone и Maksa Luburića коме се скупа са Павлом и свим папославним и мухамеданским усташама молисте (штавише, имали сте нарочиту привилегију да молитве заједничком богу узносите са земље у исто време, једним устима и једним срцем са славним križarom, свехрватским и светским рекордером у брзинском клању, Fra Petrom Brzicom – који је за разлику од Ваших самолитвеника из онога света, Fra Sotone и Вашег чувенијег имењака Luburića, био не само Ваш самолитвеник него и савременик, па је молећи Павловог и вашег бога у његовој благодати поживео до 2007.).

Сви ви, који сте говорили „амин“ Павлу, и иже с Павлом, и иже од Павла, сви скупа непотребни постадосте (Пс.13.3) и саучесници сте у крви србске деце-мученика – јер сте постали саучесници у духу лажи, духу смрти, духу Јасеновца, крвавом и скрнавом духу сатанином. Ви, како сами исповедисте, и данас „не негирате благодат“ Павловом богу и његовим слугама. Е, то је кривославље, зловерје и звероверје – слављење кривога бога, а сваки бог који није Бог је древна звер сатана, и амин његовој злодати.

И ја вас за то оптужујем, пред Христом, и пред Небеском и земаљском Србијом.

И никакво није чудо да док год је та крв на вама, који данас дижете спомене Мученицима и молите им се дуго и лажно, и док год сте саучесници-заједничари у духу тога бога који их је поклао а коме сте се ви са Павлом молили као Богу – не можете да разумете истину и да се обратите и живи будете. Јер кнез таме своје свезује тамом. Проклетство ослепљује, јер крв вам је у духовним очима, помазани сте крвљу србске деце, крвљу Христовом. Проклетство заглупљује, и немате разума, не зато јер немате плотске интелигенције, или зато што сте га се благородно одрекли у послушању, него га немате јер сте проклети, и самоодсечени од Јединог Источника разума. И сад вам је, као и сваком просечном усташи, истина и Дух Истине мрзост и лудост, коју ће гонити сваком силом док још кратко могу, а затим ће од ње бежати до таме крајње, вечно.

Ја, колико год скрнав био, нисам и никад нећу бити саучесник у тој крви. Али поносан сам да будем саучесник у ноетичкој крви свих вас 450 лажних пророка и жреца ваалових (3.Цар.18.). Јер постоје три кохорте усташа: једна која коље; једна која гони преко Дрине, Саве и Дунава; и једна која ходи са крижом, дели слаткише незакланој србској деци, умилно говори о богу и моли му се скупа са српским епископима. И два ополченија Срба: ратници који оружјем бране од прве две кохорте, и мали одред Илијиних специјалаца, 450 следбеника подвига кротких лафова атонских[3], који истином Христовом разбијају трећу кохорту, све скупа са српским жрецима, и тога сам Илијиног пука ја поносни добровољац. И заиста, заиста Вам кажем – ниједан пророк и жрец који исповеда благодат тога господа (ваала ватиканске језавеље, и православних судеоника тијатирског исповедања – Откр.2.20) неће утећи, неће се сакрити, него ће бити, мислено али истјеје-најистинитије, заклан двосеклим мачем Истине Христове, и крв душе његове улиће се оним Потоком што извире под Тавором (Киссон), у велики мутни бездан антихристове екумене (3.Цар.18.40).

Ја нимало не волим крв, али то је дело Духа, не моје. И дело Великог Цара – јер „сече Христос вратове оних који ненавиде Сиона“ (степена 8. гласа). Сигуран сам да ни зилот Илија није волео да коље људе, па му Дух не дозволи да уклони мач свој од крви, јер „проклет ко устеже мач свој од крви“ (Јер.48.10). И ко устегне мач свој од крви – ноетичке крви из грла које говори и служи лажи, проклет је јер је крив за истинску крв невину коју ће гласноговорници и служитељи лажи принети на жртву оцу лажи.

Онима који су тим лажним жрецима древног многообразног ваала, будући у незнању, говорили амин, биће опроштено, чим се за то покају. А Вама сад рекох, и показах Вам гадне богове отаца ваших (Јез.20.4; 22.4), и Ви више у незнању нисте.

Па ето, Раде, сад ни Ви више у незнању нисте. Осим ако нисте – perinde ac cadaver.

12.

„Посматрано са етичке тачке одметништво је дубоко неморално јер изазива репресалије које погађају сасвим невине људе, жене и децу. Чему онда хајдучија?“

Од усташког Покоља постоји само једна ствар страшнија – језуитско православље, духовни покољ остатка преживелих Срба. И само је једна слика страшнија од слике закланог детета – србско дете у усташкој униформи.

Ви, благо Вама, очито нисте никад видели заклану нејач: преклану дечицу из чијих расцветалих грла бризга крв и са крвљу из очију цури живот, трудницу из чије је материце бајонетом извађено нерођено дете па затим рашчетворено над њеном још живом распореном утробом и враћено назад, силоване девојке којима су одсечене дојке и по пољу расплетена црева, младиће из којих је хируршки вешто ишчупано живо срце које још увек куца у рукама веселог кољача, заклану децу педантно распоређену у двоструко мртво коло на земљи, у коме по један голи заклани дечак лежи на голој закланој девојчици…

Да јесте, и да имате имало србског и православног духа, схватили бисте и сами и ја не бих морао да Вам објашњавам – колико је душа већа од тела, толико је духовни рат већи и ужаснији од плотског, а убиство духовно страшније од убиства телесног. И Духовни Покољ који се врши над претеклим Србима, већи од Покоља које су у прошлом веку учиниле плотске усташе – такође бивши срби, регрутовани у језуите. И не бисте осуђивали онога који је видео много, премного духовне крви, и многе духовно заклане своје ближње, и многе душе одведене у ад, и који је стао пред сатаниним духовним усташама и који их гони и гониће их, с Божјом помоћу и без милости, до дна адскога и таме спољне. Не би Вам пало на памет да говорите о њему као о „острашћеном подмуклом зликовцу, дубоко неморалном пљачкашу који је пун гордости и мржње и само увећава зло“… Или бисте се бар посрамили сада, док читате ову истину.

Извођачи коначног, Духовног Покоља су православни свети језуити и нешто мање свете катехете. А они, катехете и апологете православног језуитизма, духовни србосјеци у чврстим рукама језуита, исковани у ковачници Јозефа Броза, и наоштрени у богословским факултетима и богословијама Брозове београдске патријаршије, они нису ништа мање битни од руке која их држи, и са којом чине једну складну функционалну целину – да њих није Духовни покољ не би био тако лак, лепршав и ефикасан. И безболан, да, јер хуманост је такође важна. Када је жртва задовољна, и чак радосна, може се рећи да је жрец уметник свога заната.

Зато је бог Србима и дао браћу усташе, бивше србе, највеће зликовце у историји света. Јер, како би иначе кротки и наивни Срби другачије познали финесе латинске јереси и језуитске „љубави“, ако не у крви своје деце? А онај србин који није кадар да позна духовну истину у крви својих предака, и у духовној крви своје деце, нека заувек остане оно што духовно јесте – perinde ac cadaver.

+++

А ако у Вама, господине брате Раде Јанковићу, нема србског, хришћанског, интелектуалног и елементарног људског поштења да признате да су православни језуити духовне усташе, само у униформама другог кроја, нити мужества да станете иза своје прве речи, онда заиста немамо о чему да даље расправљамо.

То уједно значи и да је Вама стало само да продате своје књиге. А истина? Она нека продаје своје књиге сама. Као и досад.

Здравствујте.

Евсевије

---

[table id=1 /]

---

[1] Perinde ac cadaver, мото језуита – (без своје воље, послушан, дисциплинован) једнако као леш.

[2] Умазали сте се пекмезом, од главе до пете, невешто ревидирајући своју дефиницију ПЈ, сада кад кажете да је ПЈ само онај на кога се односи: „паљење свећа у синагоги, на менори, поред рабина“ (у свом оригиналном тексту, подсећам Вас поново, написали сте: „ПЈ начелно верује у једну, свету, саборну и апостолску Цркву, али истовремено званично исповеда да постоје „две хришћанске Цркве“ које су равноправне; он никада јавно не побија 45. и 65. апостолско правило али, истовремено, јавно се моли са папистима на њиховим мисама…међу Србима он је највећи Србин…“).

[3] “Кротки лафови Истине православне, који су смело устали да бране саборност“ – израз Аве Јустина који је тако звао светогорске монахе који су стали у одбрану Никејског календара и 1924. прекинули општење са новокалендарском јерархијом.