Педерастија у кључу демократије

Није нека нарочита тајна да су масони идејни творци француске буржоаске револуције, као што се зна да су Сједињене Америчке Државе, потписима Декларације о независности, настале на начелима ове револуције, а да су потписници масони, са изузетком једног који то није био. Ако занемаримо вишегенерацијском пропагандом натурене тековине ове масонске револуције међу Французима, онда ћемо се суочити са рекама крви по париским улицама, оргијастичким касапљењем аристократије на трговима Париза, празном Бастиљом, победом зависти и злобе, са разглашеном идејом смрти Бога (прилично година пре Ничеа), демитологизацијом као нужним процесом друштвене свести, неуважавањем ауторитета ма које врсте, насртајем на традиционални лик живота, правом да свако може бити краљ (ако има довољно новца и људи које ће купити да подрже ту титулу, или како је говорио Стендал: да мора да се додворава пиљару због кромпира), говорничком вештином као највишим даром разума, да истина није плод трезвеноумља или провиђења или прозорљивости него ствар гласања…

Ако не наседамо на трикове грађења мнења о овој револуцији, онда, слободне воље и душе, можемо се суочити са другим истинама о тој ломивратној пустоловини човека. Можемо стати пред злу коб тог духовног изданка Запада, чије врхунце управо данас, ових деценија гледамо, као највише и највредније тековине цивилизације.

Најзахвалнију помоћ у том послу може нам пружити Маркиз де Сад, као најзнатнији теоретичар ове масонске творевине, по мом скромном сазнању, а истовремено, што није мање вредно, као највећи Француз свог времена.

За то ће нам бити довољно да се упознамо само са његовим делом под насловом „Жистина“ и да нам се циљеви и сврха револуције сасвим разоткрију, као узорна творевина духа западне демократије, односно тежње масонског концепта света, а које се до дана данашњег увелико оплођују и уважавају. Без вештачких мисаоних подметања о разним епохама, као општим токовима живота, попут, рецимо, епохе хуманизма, просвећености, рационализма… мрљфрљпрљ.

За оне који су читали „Жистину“ памте да је истоимена јунакиња од прве до последње странице хрлила путевима врлине, да би спасила своју душу, што је тако хришћански. Али њени путеви нису какве је њен хришћански лик живота познавао до тада, са највишим уважавањем и страхопоштовањем.

Ако занемаримо спољашње представе о свим сексуалним изопачењима, саблажњивих до гнусности, чиме Жистинин пут изобилује као када се гране трешње савију од превеликог плода, видећемо да је резултат свега пуко задовољство. Дакле, до врлине се стиже задовољством, а оно је једино на чијим токовима се може заснивати заједница и бранити друштво. И ко познаје путеве задовољства, као чувар темеља живота он ће имати претежнији положај у друштву.

Дакле, није у „Жистини“ реч о наркоманији, или облапорности, или мучењу, или педерастији, или содомији, или о крви која мора да падне у име задовољства, или о опијању, или каквом сличном пороку који тражи само тело, већ о задовољству као највишој човековој сврси, као једином што човека може да оправда међу људима, и интимно и јавно.

„Жистина“ нас опомиње да више нису плодоносне и дејствујуће постојеће вредности, као што су вера у Бога и Господа Исуса Христа и Спаситеља људског рода и Светог Духа, разлике међу људима и половима, светиња ма које врсте, од љубави и смерности и скрушености, преко трпљења и саучествовања, до стида и чедности, девствености и милосрђа и кроткости, правдољубља и миротворства, смирења… више никакву делатну вредност немају традиција и духовно наслеђе, породица, брак… Све што је имало одлику светости, одбачено је с гнушањем и немилосрдно срозано до блата, као најзатуцанији облик испољавања живота. А то нам каже да је у тој душевној пустоши превасходни императив као императив француске буржоаске револуције задовољство, а да је улога друштва једино у томе да то одобри и озакони, односно усвоји као природну норму за ток живота. Тиме је саборност, оно што се у православљу негује и одржава као мера свеукупном трајању и јединке и заједнице, значи, тиме је саборност као скуп различитих јединики, по налогу „слободе мишљења“, обезличено сведен на глас за или против, или суздржан, сасвим без Божијег присуства. Тако је установљен дух парламентарне демократије, као царства говорништва и вештине убеђивања, мада се увек истиче разум као мера исправности и избора. Док само отеловљење тог духа казује како у одлукама парламентарне демократије одлучују други чиниоци, као среброљубље, таштина, страх, славољубље, удвориштво, лаж, кривоклетство, лицемерје…
Ја не знам у овом часу како бих сликовитије описао саможивост, или егоцентризам, самољубље и самодовољност.

У вртлогу и пометњи тако устројеног света устоличава се задовољство као висок домет човековог трајања. Сувишно је указивати на модерну извиканост задовољства које је у наше време, под именом сексуалне револуције, стихијски преплавило скоро сваку пору јавог представљања и диктираног лика живота, као и на размере свуд присутног указивања на ту људску одлику. Довољно је само да се помену феминисткиње, разни ријалити, родна равноправност, законска одбрана јавног испољавања сексуалних девијација…

А ако знамо да је сврха сексуалног чина зачеће новог живота, а да у томе задовољство игра сасвим секундарну улогу, као најприроднији позив на зачеће, онда се поставља питање каква је сврха самог задовољства, ослобођеног своје пратеће улоге. Односно, каква сврха происходи из самог задовољства.

Тако посрнули и залутали најбоље да се обратимо самом извору.

Са ведрином у души сетимо се богобојажљивих и благочестивих родитеља Светог Јована Крститеља и Претече, Захарије и Јелисавете. У том браку крије се онај смисао који данашњи свет одбацује као примитивизам, простаклук и затуцаност.

Као што нам предање поручује, до дубоке старости, са усахлим соковима живота, клонулих удова ови часни и честити Божији људи живели су трпељиво и скрушено без потомства – и од својих сународника бејаху изложени презиру, жигосани бездетношћу, окружени прокаженошћу, јер нису имали потомство. А Захарије бејаше и од рода свештеничког и сам свештеник. Ни то му није помогло да избегне презир средине – јер бездетност бејаше разумевана као поремећај, ишчашење, као јаловост која се равна са сувом смоквом која не даје плода – као што то и јесте. И ко је видео да оно што је јалово може имати вредност као оно које је у стању да од себе даје плода, јер оно што је јалово управо по томе остварује своју сврху.

Међутим, трпељивост, скрушеност, смерност, дух молитвених дана и ноћи, ових часних родитеља, Бог је укрепио дететом, потоњим великим светитељем, оним чедом својим који је крстио Сина Његовог, Исуса Христа.
Сад покушајмо бар на трен да се ослободимо терора садржаног у људским правима, савременом хуманизму, права жена, права детета, планирању породице, ових и оних декларација, у мнењу о трећем полу, да бисмо увидели сву дубину људског живота у Божијем окриљу.

Напросто бејаше незамисливо да брак не доноси потомство. Јер сврха брака, сврха спајања човека и жене, у једно тело, једну вољу, једну душу, пред Господом, садржана је у рађању новог чеда Божијег – како су стари Срби говорили за трудну жену, да је благословена, што значи да је на њој благослов Божији.
(Сетимо се свете лозе Светог Симеоне Мироточивог и Светог Саве, из Хиландара, лозе која Божијом милошћу бездетном браку доноси потомство!)

И ако у пуком расуђивању одстранимо ту сврху, од Бога дату, онда остаје само љуштура, односно љуска која се зове задовољство, што је по вредности равно пологу, а то је јаје мућак које се као мамац држи на месту где кокошка долази да снесе јаје. Дакле, само задовољство, слободно можемо закључити, није ништа друго него мућак из кога не може да испили живот. Дакле, задовољство не доноси живот, чиме се описује чедоморство (абортус) а установљава задовољство.

Онда је природно и да се запитамо: а шта то можемо добити од самог задовољства? И каква је његова сврха ако је уздигнуто на трон култа?

Познато је, рецимо, на примеру наркоманије, или педерастије (мужеложништва), или абортуса (чедоморство)… да задовољство увек тражи задовољство и тежи томе да буде трајно стање, без обзира на све. А оно се увек своди на апологију тела, ма колико све те друштвене појаве посезале за бомбастичим оправдањима у још бомбастичнијим појмовима, као што се наркоманија позива на медицину, хуманизам (човекољубље) на уважавање, мужеложништво на љубав и породицу, чедоморство на права жене да одлучују о свом телу (као да је партеногена зачела), на љубав…

Међутим, гавран не може да пева као славуј, нити славуј као гавран.

Све те одбране и сва та оправдања само су пренемагање посрнулог расуђивања, која не могу спасити никакве слободе говора, мишљења и одбране. Другим речима речено то је чиста злоупотреба разума и језика. Док с друге стране, за трајно стање задовољства не може помоћи никаква законска одредба, никаква конвенција међународних размера, никакве параде, никаква добра воља и никакво мирење са поремећајем које се усваја као живоносан ток човековог трајања и поимања лика живота, а понамање тиме што се то уводи у образовање деце.

Јер задовољство своју сврху има у умртљивању тела, шта год ми чинили да тело учинимо узорним, пожељним, отпорним на време, да би досегли његово савршенство, оно је само једна килава и трошна колиба кроз коју и најбезазленија грипа брише сва његова узвинућа.

Мртво тело остаје мртво тело, шта год ми њему приписивали, како год га уздизали. Мртво је јер није у стању да се оплоди, да живоносно делује. И зашто не рећи да је задовољство суштински један нечисти дух, јер служи оном што је пропадљиво у човеку – телу. Не треба да идемо на психијатрију да бисмо видели учинак скврчене душе, нити да посећујемо изложбе сатанистичких садржаја да бисмо схватили шта је ћорсокак живота (за шта се даје и по 600.000 друштвеног новца у еврима), а још мање да упознајемо мужеложничку заједницу да бисмо се суочили са човековим падом – како год све то нашминкано да буде свуд ћемо наилазити на изопачење и болест, болест на смрт, безнађе и пропаст.

Да има наде за исцељење од те болести опомиње нас један пример из монашког живота.
У православном манастирском устројству постоји установа која се зове послушање. Директно се наставља на Јевађеље. У једном манастиру (сад нисам у прилици да кажем ком и кад) један монах имао је послушање од свог старца да свакодневно залива суви штап, пободен у земљу. Овај монах то ревносно чињаше, и после неколико година редовног послушања суви штап, као мртво тело, почео је да пушта гранчице и да полако почиње да олистава.

Срђан Воларевић / Васељенска