Турска је изабрала стратегију геополитичке офанзиве у свим правцима: од Турске Републике до нове Османске империје

Тежећи ка доминацији у свету ислама и рестаурацији геополитичког наслеђа Османског царства, када су се поседи турских султана простирали на 7.000 километара од истока на запад и 5.000 километара од севера на југ, заузимајући осам милиона квадратних километара, председник Турске Реџеп Тајип Ердоган је улог ставио на вишемилионску турску и шире – турску дијаспору изван граница Турске Републике.

Више од пет милиона турских држављана живи у иностранству, не рачунајући особе турске националности са другим држављанством. Анкара сматра присуство таквог броја Турака у Европи и њихово присуство у европској политици довољном основом за чланство Турске у ЕУ, на пример, само у Немачкој, на локалним изборима 2017. године, 14 политичара турског порекла изборило је места у парламентима.

На данашњи дан државе Западне Европе које се могу сматрати «турским» су Немачка (са три милиона Турака, или 52 одсто од свих емигранта у Европи), затим Француска (800. 000). У Великој Британији живи 500.000 Турака, а по 400.000 у Холандији и Аустрији, 200.000 у Белгији, 150.000 у Шведској, по 120.000 у Швајцарској и Грчкој, 60.000 у Данској и 50.000 у Италији. Поред тога, 300.000 Турака живи у Сједињеним Државама, 200.000 на Блиском Истоку и 150.000 у Аустралији.

Турска дијаспора у ЕУ је најбрже растућа и једна од најмлађих. Турци су могли да заузму такав положај у Европи захваљујући потписивању споразума о испоруци радне снаге из Турске у Немачку (1961), Аустрију (1964), Холандију (1967) и Француску (1973). У Француској, од 300 страних проповедника – имама, више од 150 је из Турске. Од 2.500 џамија, Турци контролишу 400, што одређује главно место Турске у утицају на француске муслимане. Ниједна друга земља ислама није толико бројна у Европи.

Дипломатски скандал који се догодио између Анкаре и Париза опозивом француског амбасадора из Турске, а који је избио након Ердоганових оптужби на рачун француских власти за исламофобију (након убиства учитеља школе Самуела Патија од стране исламиста), изазван је Ердогановом жељом да окупља европске муслимане око Турске, надмашујући главне конкуренте „у борби за муслиманске душе “- шиитски Иран и вехабијску Саудијску Арабију.

Изјаве француског председника Емануела Макрона да ће се Француска постепено ослобађати страних имама и пооштравати борбу са спољним утицајем на француске муслимане, Ердоган тумачи као покушај ограничавања утицаја Анкаре на турску дијаспору у Европи и на европски ислам уопште.

У турским конзулатима у Европи већ је започела да делује «црвена» телефонска линија за примање притужби муслимана на њихово угњетавање од стране Европљана.

Од 2010. године делује Председништво за Турке у иностранству и сродне заједнице (the Presidency for Turks Abroad and Related Communities), а које је под контролом турског Министарства културе и туризма. Званична мисија ове институције је да промовише интензивирање учешћа етничких Турака и народа који су историјски повезани са њима, укључујући и турске народе Руске Федерације, у јавном животу земаља пребивалишта.

Под „сродним заједницама“ подразумевају сунитске муслимане било које националности, као и староседеоце анатолијског полуострва и њихове потомке, укључујући Курде, Јермене и Грке. Истовремено, концепту „дијаспоре“ даје се наднационално, културно и историјско значење. Формирање наднационалног удружења „иностраних Турака и сродних заједница“ руски научник Н.Ј. Данилевски би то назвао покушајем стварања новог „културно-историјског типа“, нове цивилизације на турској подлози.

„Разговараћемо са сваким Јерменом и православцем који су емигрирали из Турске. Разговараћемо са њима о нашој великој заједничкој прошлости“, рекао је бивши турски председник Сулејман Демирел. Вероватно, после Другог рата у Карабаху, ове речи брзо допиру до ушију Јермена.

У оквиру оваквог приступа, питања из живота турске дијаспоре, која су се раније сматрала унутрашњом ствари државе пребивалишта (присуство Турака у локалном животу, двојно држављанство, усвајање деце турског порекла од стране европских родитеља итд.), Анкара сада сматра питањима своје спољне политике.

Ердоганова Турска настоји да заузме централни положај у светској политици. Проширивши радијус своје спољне политике на Балкан, постсовјетску Евроазију, северну Африку и Блиски исток, распадом Совјетског Савеза и Југославије, Анкара се сада тамо консолидује. Промовише се образац „вишеструких идентитета“, када се позивају сви народи који су некада били под влашћу Османске империје да се „придруже раду турске дијаспоре“.

Према плану Анкаре, ово ће у различитим земљама формирати велики слој становништва оријентисан не ка тим земљама, већ ка наслеђу Османске империје, што ће обезбедити присуство Турске у најважнијим регионима света.

Наравно, треба имати на уму да се Ердоганова Турска удаљила од своје претходне формуле „нула проблема са суседима“. Одабрала је стратегију геополитичке офанзиве, изазивајући конфронтацију са Француском у Либији, Грчком на Медитерану, Русијом у Сирији, Јерменијом на Кавказу …

[table id=1 /]

С руског превео Зоран Милошевић / Балканска геополитика

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2020/11/15/turcia-izbrala-strategiju-geopoliticheskogo-nastuplenia-po-vsem-azimutam-52262.html