Страх Балкана: шта је то „Велика Албанија“?

Велике западне силе, историјски склоне спречавању преовладавања руског утицаја у тако важном региону, сходно томе, уложиле су на више нивоа напоре да створе систем динамичких противтежа ономе за шта су веровале да су руски „сателити“, од којих је Србија увек сматрана првим и главним. Тренутно је главни девијантни и дестабилизујући фактор у региону „Република Косовa“ (Republikа e Kosоvës), односно терористичка власт албанских сепаратиста који су нелегално прогласили независност на Аутономној територији Косова и Метохије Републике Србије, чији je територијални интегритет загарантован читавим системом савременог међународног права, Резолуцијом СБУН 1244 и самим Уставом. Покретач дестабилизујућег потенцијала „великоалбанског пројекта“ је етнички сепаратизам усмерен на спречавање спровођења политике „Балкан балканским народима“.

У историјском феномену албански иредентизам на страним територијама може се поделити на два нивоа. Прво, макро ниво – у одсуству природних основа за изградњу албанске државе-нације, западне силе су уложиле напоре да створе и развију албанску националну идеологију и националну идентификацију, чија је завршна фаза била изградња државе. Она је поседовала низ специфичних иманентних одлика, од којих је главни „разлог постојања“ следећи – албански национални пројекат у почетку је постојао искључиво као антитеза српској националној државности. Друго, то је конкретно примењен ниво формирања и развоја „великоалбанске идеје“, која је добила подстицај за бурну активацију након проглашења независности од стране Приштине 17. фебруара 2008.год.

У овом чланку размотрићемо геополитичке и историјске димензије „великоалбанског пројекта“, који се развијао око 150 година.

Полазна тачка је 1878. година, када је српски устанак у Босни и Херцеговини претрпео историјски пораз, али је њиме окончана османска власт у овом делу Балкана. Срби су поново – као током Првог (1804.-1812.) и Другог српског устанка (1815.), током којих су били први и једини од балканских народа под османском влашћу, који су извојевали независност снагом духа и оружја – показали свету величину и жртву своје борбе за слободу. Руско-турски рат 1876.-1878. приморао је западне силе да хитно почну да решавају Источно питање како би што више ослабили руски утицај и спречили српски народ да се развија у складу са својом природном динамиком.

Берлински конгрес (1878.) био је упечатљив пример поделе сфера утицаја, током којег је аустроугарска дипломатија тријумфално победила руску. Тада је и завезан „балкански чвор“, који је свака од великих сила намеравала да развеже полазећи од својих амбиција и интереса, користећи широк спектар инструмената утицаја.

Аустроугарска је, уз подршку Велике Британије, направила снажан продор на територију бивших османских поседа на Балканском полуострву, заузевши геостратешки значајну тврђаву – Босну и Херцеговину. Читав западни део Балканског полуострва прешао је под власт католичке монархије, тако да је и питање пловидбе Дунавом решено је у корист Аустроугарске. Она је постала водећа сила на Балкану, господар главне економске артерије земаља Дунавског басена. Окупација БиХ постала је полазна тачка за спровођење других геополитичких пројеката на Балкану, који су, међутим, имали исти циљ: потискивање Русије и сузбијање, уситњавање и слабљење српства.

Следећи стратешки пројекат Аустроугарске било је стварање нације и државе на бази албанске етничке компоненте која се налазила на стадијуму племенских односа. Крајем XIX века албанска нација није постојала. Албански елемент био је подељен у две велике етнолингвистичке групе – геге и тоске – и у три религије – католике, православне хришћане и муслимане (бекташите и суните).

Ова подела била је повезана са карактеристикама тешко приступачног, планинског рељефа и непрекидним међусобним ратовима заснованима на крвној освети. Књижевни албански језик такође није постојао, било је у употреби двадесетак варијанти транскрипција, укључујући латинично, грчко, турско и арапско писмо, само 2% Албанаца је било писмено. У погледу друштвене и политичке активности Албанаца, треба нагласити да се било који од његових облика развијао искључиво у оквиру племенских веза, а органи државне власти су традиционално доживљавани као туђи, непријатељски и чисто формални.

Аустроугарска канцеларија за окупацију (1916.–1918.) покренула је активности на стварању стандарда за правопис књижевног језика. Аустроугарска је масовно отварала школе, издавала уџбенике и књиге, у ширем смислу била је покретач „националног буђења“. Бечке мере биле су сложене – политичке, социјалне, верске, економске.

У исто време, према већ опробаној методологији, фрањевци и језуити постали су ударна снага у формирању националног идентитета – баш као и раније у БиХ. Улог је стављен на мобилизацију католичког становништва на северу Албаније, стварању језгра албанске државе овде, али су тада и муслимани били укључени у „развој“. Значајно је напоменути да је бивши вођа терористичке Ослободилачке Војске Косова, Хашки трибунал га је два пута ослободио по свим тачкама тужбе, „господар сенки Косова и Северне Македоније“ – Рамуш Харадинај, више пута нагласио да потиче из католичке породице.

У јесен 1896. године министар спољних послова Аустроугарске, гроф Голуховски сазвао је тајни састанак на тему „Почетак енергичне аустроугарске интервенције у Албанији“. Даље, током два састанка Голуховског са министром финансија Бењамином Калајем, утврђени су правци стварања албанске нације као противтежа српској нацији са геостратешким циљем да се спречи Русија да може да делује преко својих „сателита“ (Бугарске, Србије и Црне Горе) како би добила приступ не само Балкану, већ у на читавом средоземно-јадранском региону.

Албански представници, који су се окупили у Призрену уочи Берлинског конгреса (1878.) основали су Прву призренску лигу (која је трајала до 1881.) са циљем стварања јединственог аутономног албанског вилајета, који би се састојао од делова територија Србије, Црне Горе и Грчке. Оснивач Лиге, Абдул-бег Фрашери и његови следбеници залагали су се за националну консолидацију свих Албанаца. Албански политички лидер с краја 19. века Васа Ефенди (Паша Васко) формулисао је дефиницију албанског идентитета: „Албанизам је једина религија Албанаца“. Тако је поставио темеље националне мобилизације, која ће ујединити албанске православце, католике и муслимане, превазилазећи раскол по верској линији.

Католичко Аустријско Царство било је сила која је одмах подржала Призренску лигу. Беч је био тај који је Берлинском конгресу (1878.) послао меморандум Лиге са албанским захтевима. Велика Британија је била друга сила која је подржала Призренску лигу, заувек означавајући Србе као „оруђе Руса“ и посматрајући албанску мобилизацију као поуздано и дугорочно средство за истискивање Руске Империје из региона. Поред тога, Велика Британија је покушала да спречи монопол Беча на ове процесе. Истовремено, Италија је такође подржала албански покрет, фокусирајући се на обуздавање аустријске експанзије на Балкану.

Турска је Албанце доживљавала само као инструмент османског и исламског утицаја, па стога није била заинтересована за њихово озбиљно политичко јачање, а још више за стварање независне албанске државе. На конгресу су европске силе игнорисале албанске захтеве. Међутим, Аустроугарска је, добивши мандат да управља Босном и Херцеговином, почела активно да игра на карту албанског национализма.

Друга албанска лига створена је 1889. године у Пећи. За разлику од претходне, одликовала се израженом проосманском, традиционалистичком и муслиманском линијом. У исто време, од средине XIX века, покрет rilindja – „обнова“ почео је да јача, а временом је захватио читав албански свет од Сицилије до Истанбула. Тада су се Албанци врло активно селили из јужне Србије на територију Косова и Метохије као муслиманска баријера на северозападу Османског царства. Расељавање је праћено масовним погромима, терором и насиљем над Србима. Репресије, које нису престајале неколико година, извела је Порта, као освету Србима због уњиховог учешћа у ослободилачком рату 1876-1878.

Даље се ситуација само погоршавала. После првог грчко-турског рата (1897.) Албанци који су били мобилисани у турску војску, вративши се, задржали су оружје које су усмерили против Срба. Од тог времена проблем концентрације значајне количине оружја међу Албанцима, који су били непомирљиво непријатељски расположени према Србима, нису решавале ни српске ни југословенске власти. Албански одреди борили су се у турској војсци или су, као нерегуларне јединице, учествовали у сузбијању побуна и нереда православних народа током читавог 19. века. Српски премијер Владан Ђорђевић изјавио је 1899. године да је 60.000 Срба побегло из косовског вилајета у протеклих двадесет година. Дипломата и политичар Јован М. Јовановић приметио је да се у периоду 1876.-1912. 400 хиљада људи доселило се из Старе Србије.

После царинског рата (1906.−1911.) и анексионе кризе (1908.−1909.) Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка формирале су Балканску унију. За Србију је рат остао последње средство да се српско становништво ослободи тешког ропства и несреће и реши његово главно питање – проблем националног ослобођења и уједињења српских територија. Бечки двор је захтевао да се Србија повуче са Јадрана како би се могла формирати албанска држава. Резултат Лондонске конференције великих сила (децембар 1912. – август 1913.) било је стварање Албаније (Закључак Лондонске конференције 29. јула 1913.).

Треба истаћи веома важну тенденцију која указује на главни проблем приступа решавању не само проблема Косова и Метохије, већ и свих осталих кључних национално-државних питања са којима се суочава српски народ. Ствар је у томе да су током Балканских ратова лидери српских социјалдемократа: Светозар Марковић, Димитрије Туцовић, Триша Кацлеровић и Коста Новаковић, изнели доктрину према којој је борба за ослобођење и уједињење српског народа заправо представља њихово учешће у империјалистичком рату ради остварења окупационих циљева међународног капитала и светске реакције. Социјалисти из Србије користили су сваку прилику да оцрне не само „српску буржоазију“, већ и српску војску и саму српску државу како би доказали своју безусловну оданост комунистичкој Интернационали.

Идеолошко наслеђе социјалдемократа било је укључено у политички програм Комунистичке партије Југославије од њеног оснивања 1919. године до капитулације Краљевине Југославије 1941. и накнадне обнове југословенске државности током Другог светског рата, на челу са Јосипом Брозом (Титом).

Тако је IV Конгрес Комунистичке партије Југославије (КПЈ), одржан у Дрездену 1928. године, усвојио програмске документе који су постали основа за процесе који су довели до циљаног уништавања и сузбијања Србије на јужном Балкану (укључујући геноцид над Србима у хрватској нацистичкој Независној Држави Хрватској 1941.-1945.) и распад јединствене југословенске државе по најдраматичнијем и најкрвавијем сценарију. Тада је КПЈ изјавила да су стварањем јединствене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918.), Хрвати, Словенци, Црногорци, као и Албанци, Бугари и Мађари – били потчињени под влашћу српске буржоазије, а сама Србија је жигосана као основа хегемонистичког режима.

Завршни документ Конгреса – „Резолуције о економској и политичкој ситуацији“ – указао је да КПЈ иде ка стварању независне Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније, као и давању мађарској мањини у Војводини право на отцепљење. Посебно место је дато „албанском питању“, које је дефинисано као „суштинско“. У Резолуцији је наведено да је после Првог светског рата трећина албанског становништва потпала под рианску власт српске буржоазије и да се ослобађање Албанаца од окупације могло постићи само општим устанком.

„Косовски комитет“ позвао је на организацију устанка радничке класе Балкана с циљем да се потлаченим и разједињеним Албанцима помогне у стварању независне и уједињене Албаније. У главном документу Конгреса – „Програму дејстава“ – комунисти су позвали све национално-револуционарне организације у Хрватској, Словенији, Црној Гори, на Косову и у Македонији да „протерају српске окупаторе, српске трупе, званичнике и жандарме, као и српске четнике из Хрватске, Словеније, Далмације, Војводине, Босне, Црне Горе, Македонија и са Косова“.

Коначним циљем проглашено је стварање независних држава Хрватске, Словеније, Црне Горе, Македоније, „велике албанске државе“ и додела независности Војводини. Као резултат, распарчавање Југославије догодило се тачно дуж граница које је зацртао IV Конгрес Комунистичке партије Југославије, а до сада је план балканских комуниста спроведен у свим тачкама, осим у Војводини.

На тај начин , развој албанског интегрализма састојао се од две основне везе: сепаратизма, заснованог на терористичким и терористичко-злочиначким покретима (уз одлучујућу подршку спољног фактора), и политике комунистичке владе.

Албанци нису прихватили Србију као своју државу. Свој став према њој изразили су нередима и терором над Србима. Вође банди почеле су да беже у Албанију одмах након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. Хасан Приштина је побегао и у Скадру основао Комитет за националну одбрану Косова (Косовски комитет) који се бавио пружањем оружане и логистичке помоћи побуњеницима.

Током Другог светског рата, након предаје Краљевине Југославије (априла 1941.), део Србије, Црне Горе, Македоније, већи део Косова и Метохије, као и цела Албанија, потпали су под протекторат фашистичке Италије, која их је ујединила у „Велику Албанију“. Север КиМ Немци су узели под њихову директну контролу. Ова последња околност била је повезана са одсуством албанског становништва на наведеном подручју, као и са жељом нациста да самостално управљају рудником Трепча, богатим природним ресурсима. Мали, јужни део Косова прешао је под контролу Бугарске.

У завршној фази рата, албански лидери, схватајући да је Србија поново победила, организовали су покрет нацистичког типа „Бали Комбатар“ (алб. Balli Kombëtar – Народни фронт). Починили су масовне злочине над Србима: током рата на Косову убијено је око 10.000 људи, протерано више од 100.000. Албанско партијско руководство пожурило је да консолидује „право Албанаца Косова и Метохије да се придруже својој матичној држави“.

Народноослободилачки комитет Косова одржао је оснивачки састанак 31. децембра 1943. – 2. јануара 1944. у Албанији у селу Бујане (близу Тропоја), усвојивши тзв.Бујановску Резолуцију. Она је садржала захтев да се Косово придружи Албанији. Бујановска Конференција разјаснила је ситуацију указујући на суштински другачији начин решавања албанског националног питања на Косову и Метохији, заправо враћајући се програму Прве призренске лиге (1878) са својим „великоалбанским“ тежњама. Друга Призренска лига створила је своје оружане формације под називом Косовски пук. Током последња три месеца 1943. – почетком 1944. прокрчили су крвави пут од Косовске Митровице до Тиране, масакрирајући не само српско и црногорско становништво Косова и Метохије, већ и оне Албанце које су сматрали присталицама народноослободилачке борбе. У јулу 1944. Јафер Дева постао је шеф Призренске лиге. Национално албанско питање повезао је са сарадњом са Немцима и последње што је успео је да формира тзв. „Батаљоне за одбрану Косова од комуниста“ уз моћну подршку Трећег рајха, који га је снабдевао оружјем.

Улазак Црвене армије у Југославију у јесен 1944. отворио је пут успостављању комунистичке власти на челу са Јосипом Брозом (Титом). Током повлачења са Косова, албански националисти организовали су побуне против Народноослободилачке војске Југославије, најмасовнији је био устанак у Дреници (децембар 1944. – фебруар 1945.). Да би сузбила побуну балиста, Југословенска народна армија била је приморана да преусмери 40.000 војника са фронта. После ових догађаја, 8. фебруара 1945. године, на територији Косова и Метохије уведена је војна управа. Међутим, остаци бандитских формација наставили су да врше терористичка дела против српског становништва, и даље користећи оружје заостало из времена бројних ратова.

После укидања ванредног стања 10. јула 1945. године, Косово и Метохија су припојене Србији. Међутим, већ у септембру 1945. године ова територија је постала аутономна област (као и Војводина). Тако је Србија бачена натраг на границе из 1878. године. Комунистичке вође су српски национализам виделе као главну претњу југословенској држави. Стога су, упркос чињеници да су Албанци чинили 8-15% становништва Србије, добили аутономију, док Срби, који су чинили више од 14% становништва Хрватске, нису. Даље, комунистичка влада је издала уредбу од 6. марта 1945. године „О привременој забрани повратка колониста у њихова места некадашњег пребивалишта“, према којој је свим Србима који су се населили на Косову после 1912. године и који су протерани током нацистичке окупације – забрањен повратак у регион.

Развој аутономије Косова и Метохије прошао је кроз три фазе. Прва покрива 1946.−1968, друга – 1968.−1990, трећа – 1990.−1999. У првој фази, КиМ је заузимала положај децентрализоване регионалне јединице стандардног типа у оквиру Народне Републике Србије; на другом је добила статус уставног елемента југословенске федерације; на трећем, постепено је изгубила ово својство (након Устава из 1992.) када се вратила у регионалну аутономију. После 1999. године, Косово је изгубило аутономију преласком на администрацију УН-а. У 2008. години дошло је до једностраног илегалног проглашења независности „Републике Косово“.

Устав из 1974. био је прекретница. Савезни и републички устави прогласили су за основни принцип уговор свих субјеката федерације, који је на једнакој основи укључивао и одговарајуће органе аутономних територија. Тако су фактички аутономне области стекле оригинални извор власти и закона, укључујући атрибуте државности.

Устав из 1974. био је тај који је припремио основу за распарчавање Југославије. Почетком 1980-тих постало је јасно да је „косовско питање“ пре свега проблем конституисања региона као модела албанске државности са тенденцијом формирања независне републике у југословенској федерацији. Проблем непријатељских, националистичких, антисрпских активности албанских сепаратистичких кругова секундарне је, тј. подређене природе.

Од 1974. године започело је „златно доба“ аутономног Косова. Све више и више кључних места заузимали су Албанци, расељавајући Србе са њих. Тачка без повратка биле су демонстрације 1981. године, које су започеле 11. марта студентским нередима, а почетком априла претвориле су се у масовне побуне. Демонстрације 1981. захтевајући стварање Републике Косово у саставу Југославије; ширење албанског национално-комунистичког покрета; формирање динамичне политичке дијаспоре Албанаца; крајње репресивна реакција централних власти – све је ово постало прекретница, након чега је почело стварање милитантних „побуњеничких“ група. Уследила је завршна фаза (1981.- 1999.) – масовни протести, распад Југославије, сукоб снага ФАРК (Оружаних снага Републике Косово) и Ослободилачке војске Косова са српском полицијом и снагама безбедности, припрема и спровођење војне агресије НАТО-а на СРЈ, и као резултат тога, 2008. године, „Република Косово“ прогласила је независност. Од 2008. године, „великоалбански пројекат“ ушао је у следећу фазу свог развоја.

Наставиће се…

[table id=1 /]

Извор: https://regnum.ru/news/polit/3113968.html / Ања Филимонова