ВАСПИТАВАЊЕ ДЕВОЈЧИЦА

Уврежено је мишљење да је лакше васпитавати девојчице него дечаке. Кажу, дечаци су немирни, девојчице су много мирније. Па и мајкама је лакше да их разумеју – ипак је то женска психологија… Али, при погледу изблиза, како то често бива, показује се да такво мишљење не одговара стварности.

Када се замислиш о васпитању озбиљно, покаже се да још није јасно чијим је родитељима лакше: дечака или девојчица. Јер ХХ је век открио пред женама невиђене могућности aли је истовремено положио на њих бреме огромне одговорности. Добивши равна права са мушкарцима, жене су добиле могућност да уче, раде, баве се политиком, да самостално решавају своју судбину. И све је, рекло би се, ишло одлично само да породица није пукла по шавовима. Времена је жена имала довољно за све, осим за децу и мужа.

Промена начина живота и психологије је довела до развода. Разводи су кварили дечје судбине. Деца су, одрастајући, копирала родитеље и на такав начин се поколење за поколењем увлачило у порочни круг…

Данас се од три породице распадају две и томе се не види крај. Ја сам се, не једном, сретала са чињеницом предаје психологије мајке – ћерки јединици у трећем – четвртом колену: прабаба се развела и васпитавала кћер сама. Та, кад је дошао ред, такође није могла да живи са мужем и предала је свој горки опит својој кћери. Ћерка, опет, није извукла одговарајући наук из тога што се десило, што је имало за последицу да је остала сама са детенцетом на рукама.

И ето сада, та порасла девојчица се мучи са својом ћерком, жалећи се на њено понашање али истовремено изграђујући у њој карактерне црте које ће је, скоро сто посто, учинити неспособном да се сложи са мужем. Јер су негативни стереотипи понашања са супротним полом у тој породици већ толико укорењени, да их је превазићи јако тешко. То је као бреме наслеђа: сваком поколењу оно бива све теже и теже.

Занимљиво је да се у целом свету већина развода извршава на женски захтев. Зашто? Не чини вам се то чудним? Јер жене су током хиљада година традиционално наступале у дијаметрално супротној улози – улози чуварке породичног огњишта!

Значи, дошло је до драматичних промена у женској психологији и карактеру. И здање породице почело је да се урушава, сахрањујући под рушевинама све: и мушкарце и децу и, наравно, саме жене.

Тако да се долази до тога да васпитати девојчицу у наше време – није прост задатак. На шта је усмеравати: на породицу или каријеру? Шта подржавати а какве црте се трудити пригушити?

Једној ствари од детињства треба учити дете, главно је – активност и независност. И нешто сасвим друго – васпитавати благост, попустљивост, састрадавање. То јест особине које олакшавају породични живот, али које су неспојиве са отрцаним представама о вођству (лидерству).

Избор је, свакако, на родитељима. (Друго је то што ни издалека не испада увек онако како бисмо ми хтели. Како се каже, “Човек предлаже а Бог располаже“). Али, мени се чини да избор треба да буде свестан. А за то је неопходно јасно представити себи последице свог избора. Међу њима и доста удаљене.

ГЛАВНА ЈЕ – ПОРОДИЧНА СРЕЋА. ОСТАЛО ЋЕ СЕ ДОДАТИ
Многи одрасли који су се на сопственом искуству уверили како је деци чија мајка “изгара“ на послу, сматрају да девојчице треба усмеравати, пре свега, на саздавање јаке породице. А остало ће се додати.

Вероватно ће се то некоме учинити чудним. “Ништа се ни са чим не слаже, каже он. Ако ставимо породицу у главу угла, на посао се може заборавити.“ Или посао или каријера. Не догађа се да човек улаже своје напоре у једно а да се друго дешава само од себе.

Али ма како да је чудно, у датом питању та железна логика се увек изнова показује нетачном. Мада, ако се удубимо, шта је ту чудно?

Код жена са нелаком личном судбином се често искривљује карактер.

Чињеница? – Чињеница.

Многе се озлобе, постану преосетљиве, раздражљиве, амбициозне, осветнички детаљисти. То, се наравно, не одражава на најбољи начин на њихове односе са сарадницима, а значи и на каријеру. Конфликтан човек ствара себи непријатеље, сарадници теже да се избаве од њега.

А ако су, рецимо, код жене у породици стално скандали? Ако су се деца измакла контроли? Ма колико да мајка одагнава од себе тешке, узнемиравајуће мисли, оне никуда неће отићи и свеједно ће јој сметати на послу. Да, повремено ми забијемо главу у посао, трудећи се да заборавимо. Али тада посао постаје својеобразни наркотик. А било која наркоманија не доноси добра.

Како често у наше дане жене маштају о каријери, у дубини душе се жалећи што морају да траће време на васпитавање детета које су родиле! Али ако се нешто деси са њим – испадне да то није ништа пријатно. Само да је дете живо и здраво.

“Сво Ваљино детињство ја сам путовала по теренима. Мени се тако свиђала професија геолога! Маштала сам да постанем доктор наука, предвиђали су ми блиставу будућност. Ваља је остајао са мојим родитељима. Он је туговао, плакако, молио: “Мама не иди!“ Затим је одрастао и наизглед се привикао. А онда, са тринаест година, одједном је постао некако туђ, ућутао се, почео да се сукобљава са децом, са учитељима. Ја сам се узнемирила, трудила сам се да више будем код куће. Затим сам и посао напустила да бих више била са дететом. Али било је касно. Сада њега нема (дечак се убио – прим.аут.) и ја схватам да ми није потребна ни дисертација, ни руководећи положај, ни путовања у иностранство…“

Колико мајки препознају себе у тој мучној исповести непознате жене, која ми је пришла после мог наступа у неком клубу или бибилиотеци?! Наравно, не завршавају све историје тако трагично, али општи смисао остаје исти: градећи каријеру на уштрб васпитања деце, жена губи на оба поља.

МАЛО О МИНУСИМА “БЕСПОЛНЕ ПЕДАГОГИЈЕ“
Измена традиционалних улога и модела понашања увек обилује лошим последицама. Иако некад то не бива очигледно одмах. Последњих година не само код нас већ и у другим земљама, све чешће се чују гласови у заштиту одвојеног васпитања дечака и девојчица. У једној енглеској кнежевини су недавно спровели опит и показало се да је успех у одвојеним одељењима виши него тамо где су дечаци и девојчице учили заједно.

Чудно? – Никако!

Ради се о томе да и физиолошки и психолошки дечаци неколико година касне за девојчицама.

Зато када уче заједно, код дечака се развија комплекс неуспешности. У основној и средњој школи они су и растом нижи од девојчица и физички су често слабији и неуреднији. Њихове свеске су аљкаве, рукопис још гори, оцене у складу са тим… Све то, као што схватате, не подстиче код дечака жељу да боље уче… А када дечаке не ставите намерно у губитнички положај, они се осећају спокојно и показују много боље резултате.

А, са друге стране, девојчице, које обично почињу раније да се занимају за питања пола, не забављају се при одвојеном учењу на часовима, не гледају лево-десно, не добацују се папирићима…

Недавно сам била у московском забавишту где такође спроводе покушај одвојеног васпитања дечака и девојчица. Часови и шетње су им заједнички, а остали живот у вртићу: храна, спавање, играње – су одвојени.

Била сам тамо и помислила: “Тако и треба! Колико сам последњих година слушала о промашајима “бесполне педагогије“ (тако су прозвали педагогију која не узима у обзир пол детета) и о неопходности васпитања детета у складу са полом. А ето оно је код нас ту, под руком.

Нормално, без непристојности, без разоткривања онога што се традиционално сматра код нас не-дечијим, без циничног гледања кроз кључаоницу…“

Са децом у том вртићу не преувеличавају тему “откуда сам дошао“, већ им просто сваки дан предлажу обрасце прихваћеног мушког и женског понашања.

Дечаке уче да буду храбри, издржљиви, пажљиви у односу према девојчицама.

А о девојчицама ћу рећи мало подробније. Када дођеш на њихову половину, сетиш се романа Золе “Дамска срећа“.

Чега само тамо нема! Дневна соба са минијатурним меким намештајем и уметнички нацртаним камином. Мини-кафе са сунцобранима и чинијама за сладолед, направљен од белоснежне вате. Празнични сто са мноштвом јела, умешених од теста и обојених бојама. Лутке са колицима и гомилом хаљина. Право женско царство у коме је свака девојчица – мала принцеза. Оне се и држе у складу са тим.

Таква неусиљено права леђа имају само балерине, а кретање поражава женственошћу и грацијом. Иако су, тек дошавши у вртић, многе девојчице по манирима подсећале на дечаке. Нарочито оне које имају старију браћу. Мада се и код друге деце понашање није одликовало грациозношћу, јер је у вртићу немало деце из сиромашних породица где су грубост и агресивност – норма живота.

Али овде се девојчице брзо мењају. Притом без нарочитог притиска са стране одраслих. Просто у тим ушушканим и некако врло благородним условима, понашати се неотесано – је неприродно. А деца лако препознају неискреност.

Долазећи на половину девојчица у госте, дечаци јавно бивају запањени од обиља “украшчића“ и са олакшањем се враћају на своју половину, ка навикнутом мушком окружењу: сабљама, пожарним шлемовима, војницима, Али притом, код њих се не јавља искушење да разруше девојачки рај. Иако, иначе, дечаци из чиста мира девојчицама кваре игру да би пројавили своју надмоћ над плачљивицама и размаженицама. То је њихов начин да “означе територију“, покажу “ко је бољи“. И док је вртић био обичан, мангупи, природно, нису пропуштали прилику да напакосте девојчицама. Али овде, када немају шта да деле, они не само да не дирају девојчице већ их са задовољством пуштају напред, уступају боља места и томе слично.

ВАСПИТАВАЊЕ ЖЕНСТВЕНОСТИ
По мени, основни проблем васпитавања данашњих девојчица – то је васпитавање женствености. Звучи као бесмислица. Зашто васпитавати оно што је заложено самом природом?

Међутим, десила се једна парадоксална ствар: у борби за равноправност жене су однеле победу али су као последица тога, прешле да играју на туђем пољу а своје положаје су предале, изгубиле су женску благост, чистоту и наивну милостивост која тако погађа јаке мушкарце.

Данашњи стил је – упоран, агресиван, дрзак. Младе девојке се труде да не заостају за момцима: псују, тренирају карате и ву-шу, пуше, пију, “мењају партнере“, све чешће ступају у банде. Женственост се многима чини непрестижном, схвата се као пројављивање слабости. Опонашајући другарицу Хи-Мена, способне су да оборе противника на леђа.

Њих је заиста тешко и замислити као нежне, брижне мајке.

Већина данашње уличне књижевности за младе девојке распаљује чулност, предлаже им помисао о дозвољености, па чак и пожељносто брачних односа у младалачком узрасту и представља у виду обрасца лик безобразне, самоуверене, нетрпељиве јунакиње која се не стиди да се набацује момцима (она то назива “да узме своје“), често се понаша као готова проститутка, испред свега ставља сопствено задовољство а затим, природно, нарушава “застареле“ моралне норме, сматрајући их глупим, тешким предрасудама.

Једна од основних особина такве девојчуре је – разуздана самовоља са лепим именом – “жеђ за слободом“. Родитељи је, наравно, “не разумеју“, “сметају јој“, “гуше је“. Притом је све описано тако да би код девојчице изазвало саосећање према тој јунакињи и усхићење њоме. Она се приказује као паметна, смела, независна, успешна. На крају књиге, њу, као правило, чека срећа.

И заведене девојчице почињу да подражавају вољене хероине, не слутећи да упадају у замку. Игра на туђем пољу је опасна ствар. Одбацивши природне женске особине: скромности, благости, брижности, умећа трпети и састрадавати – девојчице, ни саме не подозревајући, одречу се своје природе и прелазе у другу категорију. Не, не у категорију мушкараца. То је ионако немогуће. Ма колико да антилопа нацрта шара на кожи, она неће постати тигар. А може да постане предмет подсмеха у животињском царству.

Тако је и са “напредним“ девојкама. У почетку им се чини да су стекле слободу и независност, да је цео свет под њиховим ногама, сви су спремни да им удовољавају, сви су као луди због њих. Али врло брзо се разјашњава да момци гледају на њих као на ствар, објекат употребе. Зашто да је чува када за копејку, па и за џабе, може узети другу?

Зашто, нарочито, да буде другачије? У друштву потрошње ствари су међусобно размењиве. А осећања, немири… Па то је смешно. Каква осећања има ствар?

Зато бих ја родитељима који озбиљно размишљају о будућности ћерки, посаветовала да уделе повећану пажњу управо романтичном васпитању девојчица. Не бојте се да ће то бити у противречности са животом, који је, наравно, тежи него у романима Ш. Бронте (иако и није потпуно циничан, како се труде да нам наметну “жути“ медији). Романтизам на чудесан начин јача душу. Тим пре што он одговара самој женској природи.

– Не ограничавајте се књижевношћу – наравно, њеним класичним, квалитетним обрасцима. Причајте девојчицама о вашим рођакама и познаницама које ви сматрате достојним образцем за подражавање.

– Сетите се наше и стране историје. У њој је немало примера женске доброте, чистоте, самопожртвованости, милосрђа.

– Чешће стављајте девојчицу у положај да мора да се о некоме брине. И наравно, примећујте како је то велико достојанство! Признање заслуга је огроман подстрек за дете али га многи родитељи, на жалост, до данас пренебрегавају.

– Не појачавајте интерес девојака према козметици.

Данас неке маме, наслушавши се савета о томе како је важно од малена учити девојчице да се шминкају и брину о кожи (кажу, у томе се и састоји васпитавање женствености) купују десето-дванаестогодишњим девојчицама “дечји“ кармин или “дечју“ сенку за очи. А ето, по схватању девојчица, употреба козметике је – јако важан корак на путу према животу одраслих.

И храбрећи такве кораке, маме невољно усмеравају девојчице ка свему осталом, што је повезано са савременим схватањима одраслости код младих. Ето, са пет година девојчица пита да налакира нокте “као мама“ и иде да се игра “маме“. А са дванаест, нашминкане девојчице иду на сасвим друга места и играју се других, већ не тако невиних, игара.

МЕКО ПОБЕЂУЈЕ ТВРДО

“Али ипак, питаћете ви, зашто су једне девојчице – мале принцезе а друге – мали разбојници? Зар није ствар само у васпитању?“

Наравно да није. Јако много зависи од карактерних особина детета, од његовог темперамента. Мале разбојнице често бивају хиперактивна деца. Или демонстративне девојчице којима се свиђа да привлаче пажњу, макар и негативну. А догађа се и да просто има авантуристички карактер. Осим тога, јако пуно зависи од примера који се даје детету. Девојчице које расту у породицама где имају старију браћу, често (мада дaлeко не увек) подражавају дечаке.

У сваком конкретном случају треба схватити разлог “разбојничких“ испада кћери и размислити како је усмерити на нешто позитивно. Сложићете се да између бандитке и загрижене планинарке постоје “две велике разлике“, како говоре у Одеси.

Али, уопштеузев, занимљиво је да у том дечјем вртићу, о коме сам говорила, где је приступ према дечацима један а према девојчицама други – чак и непоправљиве мале разбојнице, постепено постају љубазне и послушне.

“Меко побеђује тврдо“ – гласи стара кинеска пословица. И та древна мудрост ми се данас чини да не може бити савременија.

Превод: Православна породица, март 2014.

ИЗВОР: http://www.logoslovo.ru/forum/all/topic_1061/

[table id=1 /]