„Београђанин” Јовијан владао Римским царством

Римским царством владало је 17 императора пореклом са наших простора, а један од њих рођен је у Сингидунуму, данашњем Београду. Име му је Јовијан, а на трон је дошао у једном од најнемирнијих периода позне антике и то под необичним околностима. Његово постављање на чело империје било је право чудо. А пошто на власт није дошао по устаљеним правилима, на њој се није ни задржао дуго. Умро је врло брзо под неразјашњеним околностима, али је за то време ипак успео да Римску империју врати на пут са кога је скренула – на пут хришћанства.

– Када велике империје западну у кризу, наступе тешка времена. А један од најтежих и најнемирнијих периода људске цивилизације представља управо позна антика. Епоха препуна побуна, ратова и нових расподела моћи у царству. Док су варварска племена притискала границе империје, римски скоројевићи су, стекавши богатство на брзину, осталима наметали свој начин понашања. Исцрпљени грађанским ратовима и кризама, римски грађани престали су да верују у сопствену државу. Стара империја била је на издисају, а ново доба обележено је честим идеолошким променама, потрагом за идентитетом и новим религијама. Баш у тим тешким и турбулентним временима, на само чело велике Римске империје ступа један рођени „Београђанин” – прича Раде Милић, из Центра за урбани развој.

Јовијан се родио око 330. године док је његов отац Варонијан служио у царској гарди. Ступио је у војску 361. године са чином трибуна дворске гарде доместика, а Јовијаново име се први пут помиње после смрти цара Констанција Другог када је oн његове земне остатке испратио од провинције Киликије до престоног Константинопоља.

– После Констанција на власт у Римској империји дошао је Јулијан, познат под надимком Апостата (Отпадник). Он је у току своје владавине покушао да окрене точак историје и да заустави процес који је покренуо његов стриц Константин Велики. Јулијан је желео да врати стару римску паганску веру и потисне хришћанство. Јовијан је био хришћанин и као такав у служби паганског цара био је у немилости. И његов таст генерал Луцилијан, чијом кћерком Харитоном се оженио Јовијан, супротставио се Јулијану. Због тога је Луцилијан морао да напусти војну службу и пензију проведе у Сирмијуму, данашњој Сремској Митровици – каже Милић.

А изгледа да су врела балканска крв и инат и тада владали на овим просторима. Остало је записано у једном апокрифу да је Јовијан, као хришћанин, одбио да принесе паганску жртву и по цену избацивања из службе. Због непослушности новим властима искључен је из војне службе, али је касније реактивиран.

Император Јулијан повео је и рат против главне источне претње, великог персијског царства династије Сасанида. Овај рат га је коштао главе јер је у току операције у бици и сам цар упао у персијску заседу и погинуо. Тако се династија Константина Великог угасила, а римски престо остао упражњен.

– Да би се избегла потпуна катастрофа, војска је одмах, још на бојном пољу, кренула да бира новог императора. Прво је за цара предложен преторијански префект, стари паганин, Салутије Секундус. Он је, међутим, одбио да преузме власт због своје старости и пољуљаног здравља. Тада потпуно случајно на сцену ступа Јовијан.

Док је расправа око избора још трајала, група војника се наметнула покличем „Јовијан, август”. Поклич се брзо проширио војском и сви су га прихватили. Истина, грешком. Многи су мислили, због сличности имена, да се виче „Јулијан, август” и да се стари цар опоравио. Тако су Јовијана рођеног на простору Сингидунума, данашњег Београда, у општем метежу у току вихора рата прогласили за новог императора и оденули га у царски пурпур – објашњава Миодраг Симовић, антрополог из Центра за урбани развој.

У сведочанствима стоји да је био изузетно висок, због чега су му једва нашли одговарајући плашт. Имао је и достојанствено држање, али у неким изворима стоји да је и био прави хедониста и човек овог поднебља – уживао је у храни, пићу и женама.

Нагли успон балканског ратника, очврслог у немаштини и искаљеног у војсци, збуњивао је и хроничаре тог доба. Изгледа романтично, али нови владар је одмах запао у незавидан положај. Морао је да склопи понижавајући мир са Персијом и да непријатељу препусти већи део провинције Месопотамије да би извукао војску из непријатељског обруча. Једини пут за повлачење трупа био је пустињски предео преко Горње Месопотамије до Нисибиса, најистуренијег града на истоку. Марш кроз пустињу био је напоран и исцрпљујућ. Али изгладнела и жеђи изморена војска се успешно евакуисала. Овај марш био је озбиљан подухват који је будући цариградски архиепископ Григорије Назијански опевао поредећи га са Походом десет хиљада, великим подухватом грчких најамника са краја петог и почетка четвртог века пре нове ере.

– Јовијана су чекали нови изазови. Морао је да обезбеди своје признање и реши затегнута верска питања у држави. Одмах по доласку на безбедну територију послао је посланство свом тасту у Сирмијум са молбом да окупи људе од највећег поверења и да са њима оде у Медиоланум (Милано) и тамо се стационира како би предупредио евентуалне опоненте. Међутим, план је пропао. Избила је побуна. Народ и војска у Сирмијуму нису били задовољни сменом на престолу. Покушали су да убију посланике. Када је Јовијан чуо за немире, пожурио из Антиохије да би учврстио власт. Стигао је у Анкиру (данас Анкара, Турска) и свечано преузео конзулат. За конзула хтео је да постави остарелог оца Варонијана који је, међутим, убрзо преминуо. Зато је у немоћи на тај положај уздигао истоименог сина који још није имао ни пуних годину дана. Успео да повуче све Јулијанове законе против хришћана – каже Симовић.

Скончао је у граду Дадастану. Нађен је мртав у свом кревету 18. фебруара 364. године. Наводно, угушио се од дима из пећи која је била унета у свеже окречену собу, што је довело до отровних испарења.

– Јовијан из Сингидунума владао је свега 236 дана. Оно по чему ће га историја памтити јесте чињеница да је успео да заустави паганску ренесансу коју је спроводио Јулијан и да Римску империју поново врати на пут хришћанства. Многим суграђанима није позната чињеница је њихов град изнедрио једног императора Римског царства. Због тога је наш Центар за урбани развој покренуо иницијативу да се цару Јовијану подигне достојно спомен-обележје које ће Београђанима и гостима града испричати причу о његовом животу у бурним временима – истакао је Милић.

Бранка Васиљевић / Политика

[table id=1 /]