Kо је био Свети Никола, зашто га славимо баш данас и зашто га слави пола Србије

Свети Никола, чудотворац, заштитиник помораца и сиромашних, један је од највољенијих хришћанских светаца и то не само код православних народа, а сигурно је једна од најбројнија слава код Срба. Овај светитељ имао је веома узбудљиву животну причу, која вековима фасцинира хришћане.

Рођен у малоазијском граду Патара, луци на медитеранској обали данашње Турске, Свети Никола је живео у 4. веку, много пре раскола између православне и католичке цркве из 1054. године.

Његови родитељи, богати Грци Теофан и Нона, сина Николу су добили у време владавине римског цара Валеријана (253. – 260. године), похлепног човека који је због страсти за златом организовао војни поход на Персијско царство. Персијски краљ Шапур га је заробио у бици код Едесе, понижавао у заточеништву и, на послетку, убио сипајући му истопљено злато низ грло, као симбол његове похлепе. Будући да је Валеријан био први (и остао једини) римски цар који је заробљен у борби, његово заточеништво и смрт су изазвали талас нестабилности у римској империји.

У таквом нестабилном окружењу стасавао је млади Никола. Kада су му родитељи умрли у великој епидемији, Никола је разделио сво наслеђено богатство. Одгајао га је стриц, архиепископ Патаре, под чијим будним оком се Никола успињао у црквеној хијерархији. После смрти стрица, Никола је изабран за архиепископа мирликијског. Био је и један од архиепископа који су позвани пред цара Kонстантина на сабор у Никеји 325. године.

Никола је умро 19. децембра 345. године. Сахрањен је у саборној цркви мирликијске митрополије, а крајем 11. века његове мошти пренете су у Бари, у манастир светог Јована Претече. Осим што се спомен на дан смрти светог Николе слави 19. децембра, односно 6. децембра, свети Никола се прославља и 22. маја односно 9.маја, у знак сећања преноса његових моштију у Бари.

У новије време, захваљујући рекламама “кока-коле” и потрошачком друштву, најпознатији је као Деда Мраз (Санта Kлаус, скраћено од Санта Николаус – Свети Никола).

Док је на православним иконама приказан као висок човек у препознатљивом црвеном плашту, са епископском митром на глави и штапом у руци, како дарује децу поклонима из џака, потрошачко друштво је то мало “зачинило”. Црвени плашт је остао, као и дуга седа брада, али су убачени ирваси који вуку саонице којима “Санта Kлаус” обилази свет током Бадње вечери.

Верски аналитичар Живица Туцић подсећа да је Свети Никола најранији светитељ и да је слављен у целој Европи, без много везе са савременим Деда Мразом.

– Данашњи деда-мраз је нерелигијска и нехришћанска копија Светог Николе, али му се деца свеједно радују – каже за “Блиц” Туцић.

Један од могућих разлога за велику популарност Светог Николе код Срба – више од 600 српских цркава носи његово име – заправо је сасвим овоземаљски.

– Свети Никола пада у време поста, а за посан ручак се у кући увек имало. Брашно за хлеб, те купус и кромпир за ручак, као и ракија, били су довољни да угостите комшије, пријатеље и родбину – каже за “Блиц” етнолог Драгомир Антонић.

Верски аналитичар Мирко Ђорђевић подсећа и на још један практичан разлог за омиљеност Светог Николе.

– Будући да је ово некада била земља сељака, зимско време је било једино погодно за славља и окупљања, јер није било пољских радова – објашњава Ђорђевић.

Невероватна животна прича Светог Николе најузбудљивији је део сторије о једном од најранијих светитеља.

– Разлог за његову популарност треба тражити у самој личности Светог Николе који је сво богатство наслеђено од родитеља разделио сиромашнима, старима и немоћнима. Са једном бошчом (завежљајем) кренуо је на пут с вером у Бога, те се сматра чудотворцем – каже Антонић.

У жељи да остане анониман, новац није давао људима у руке, већ им је стављао у џеп да би се изненадили када га нађу. Управо из његовог доброчинства проистекла је легенда о Светом Kлаусу, односно о Деда Мразу који би уочи Божића деци остављао поклоне у чарапи на огњишту.

[table id=1 /]

Блиц