ПРОФЕСОР ДР БРАНИСЛАВ РИСТИВОЈЕВИЋ: ХУМАНА ИМУНИЗАЦИЈА ИЛИ ОБАВЕЗНО ШПРИЦАЊЕ

Бранислав Ристивојевић је редовни професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду. Шеф је Катедре за кривично право и декан овог факултета. Некад је био и народни посланик, шеф посланичког клуба, председник два скупштинска одбора (за законодавство и за правосуђе и државну управу), саветник председника владе. С њим смо разговарали о најави масовног вакцинисња у Србији, а поводом пандемије корона вируса. Ова тема изазвала је бројне контроверзе у нашем друштву, а њен правни аспект није довољно протумачен. Дошли смо, после свих глобалистичких НВО симулација, на терен реалних људских права: хумана имунизација или насилно шприцање питање је сад.

ОСНОВНЕ ТЕЗЕ ЈЕДНОГ АПЕЛА

Недавно се код нас појавио апел против обавезног вакцинисања на територији Републике Србије, који је потписао низ јавних делатника, међу којима сте и Ви. Шта су основне тезе овог апела?

Поновићу их укратко, али тако да ставим нагласак на тезе које нису довољно осветљење у Апелу јер верујем да је већина Ваших читалаца упозната са његовим текстом. Дакле, власт која жели да уведе свеопшту вакцинацију за претпоставити је да то ради у сврху остварења права грађана на здравље. Ово право је несумњиво и разумно. Верујем да би мало ко волео да живи у друштву које га не гарантује и мислим да његова цивилизацијска вредност за човека није спорна. Међутим, оно што се заборавља јесте да наш Устав, слично уставима других иоле уредних држава, познаје право, а не обавезу на здравље. Стога, колико год то можда неком необично звучало, човек има слободу да буде болестан односно да се не лечи, ако му тако више одговара. С друге стране, то не значи да својом болешћу може да доводи у питање право на здравље других. Дакле, изазов у сфери права који стоји пред законодавцем јесте следећи: да ли могу да у сврху остварења права на здравље једних, другима, казном, то исто право претворим у обавезу на здравље?

ПРЕТЊЕ КАЗНАМА 

 Да то не личи на правну софистерију?   

Ово питање није ни мало једноставно како то на први поглед делује. Није овде у питању искључиво трвење два права на здравље: једних који пристају да се вакцинишу због индикација вакцине и других који на то не пристају због нежељених дејстава исте (они су, иначе, једнаки у погледу разлога због којих доносе различите одлуке у погледу вакцинације: то је брига за сопствено здравље). Увођење обавезне вакцинације под претњом казненог прогона у сврху остваривања права на здравље најнепосредније доводи у питање, не само право на здравље оних који то одбијају, већ и читав низ других права и слобода гарантованих Уставом РС као што су достојанство човека, неповредивост његовог физичког и психичког интегритета и слободу самосталног доношења одлука. Осим тога додатно се може довести у питање и право на живот, ако су нежељена дејства вакцине учестала и опасна, а ако вакцина није прошла све уобичајене фазе у тестирању  тада се нарушава право човека да не буде подвргнут вршењу медицинских експеримената без његове сагласности. Слобода савести, мисли и вероисповести доводи се у питање ако се обавеза вакцинације коси са верским убеђењем или светоназором. Посебно бих поменуо право на рад, ако би се вакцином условило обављање неких делатности, и родитељско право односно право на самостално васпитање деце које се доводи у питање ако би била уведена обавезна вакцинације деце.

НАРУШАВАЊЕ ЉУДСККИХ ПРАВА 

Каква људска права, по Вашем мишљењу, нарушава обавезно вакцинисање становништва? 

Све у свему, у сврху остваривања једног несумњивог и разумно успостављеног права, као што је право на здравље, обавезном вакцинацијом се без сумње нарушава читав низ других једнако несумњивих и разумно успостављених права и слобода. Да бих ово лакше објаснио Вашим читаоцима поставићу им неколико реторичких питања. Да ли желе само могућност (нити једна вакцина није 100% делотворна) да живе здрави по цену да су гарантовано понижени, нарушеног физичког и психичког интегритета и неслободни? Да ли би желели шансу да се не разболе уколико би цена за то била да су, ако вакцина није прошла сва неопходна тестирања, потпуно извесно објект медицинских експеримената или, чак, да услед нежељених дејстава вакцине неки од њих изгубе здравље или, у најгорем случају, живот? На крају за све родитеље најважније питање: да ли би пристали на све ово када би у питању били здравље или животи њихове деце? 

 НЕОПХОДНОСТ И КАЖЊАВАЊЕ  

Ипак, с обзиром на пандемију короне, можда је обавезна вакцина неопходна.

Да ли је вакцина са становишта медицине неопходна односно нужна је само једно питање. Друго питање да ли због те нужде она може да се спроводи под претњом казнене принуде без да се грађанима таква одлука оправда? Одговор је кратак: не може. Ми не живимо у Кини или Северној Кореји. У Србији је носилац суверенитета народ, а не комунистичка или нека (у овој кризи су у свим дражавма постале популарне) „здравствена“ партија. Србија је демократска држава, без обзира шта ко о тој демократији мисли, како је доживљава и да ли у пракси жели да је погази. То значи да поред основних људских и економских, за разлику од поменутих комунистичких поредака, имамо и политичка права и слободе. Ми их уживамо по сили Устава непосредно (Устав РС, чл. 18.), без било чије дозволе или одобрења и по нашем слободном нахођењу. То значи да је ситуација управо супротна од оног што Ким Џонг Кон и његов ЦК замишља: нисмо ми грађани дужни да овим оперетским здравственим диктаторима објашњавамо зашто и како хоћемо да уживамо наша права и слободе, већ су они дужни да нам дебело образложе и оправдају сваки покушај да их ограниче (Устав РС, чл. 20.). 

КИНЕСКА „ЕФИКАСНОСТ“

А шта ћемо са кинеском ефикасношћу у сузбијању пандемије? 

Овде би могао неко од ваших читалаца да направи примедбу да се Кина боље изборила са епидемијом управо зато што не мора да балансира здравствене мере које доноси са људским правима и слободама грађана. Та би примедба иначе била потпуно тачна. Стање епидемије говори у прилог тога: болест је тамо сузбијена, а овде још „дивља“. Ипак бих за таквог читаоца имао још једно реторичко питање: да ли би волео да живи у Кини? Пазите, то се не односи само на време епидемије, него стално, цео живот (неће Кина по окончању ове кризе преобразити себе у демократију). Да ли по цену очуваног здравља у време једне епидемије, жели да стално, за цео живот, живи без права да бира и буде биран, без права да смењује власт која му се не свиђа, без слободе говора, мисли и савести, слободе окупљања и протеста ако није задовољан. Волео бих да питам припаднике наших националних мањина да ли би у замену за солидну вероватноћу да буду здрави желели да трајно живе у Кини када би знали како тамо живе, рецимо, Ујгури или Тибетанци? И на крају једно питање за све родитеље у Србији: да ли би волели да живе у Кини када би знали да је тамо држава одобравала, односно забрањивала, рађање деце (политика једна породица-једно дете)?   

ОПЕТ У СРБИЈИ 

Вратимо се, ипак, у Србију. 

Када смо ово размотрили можемо да пређемо на оправдање које власт мора да пружи грађанима у Србији када жели да ограничи њихово право на информисани пристанак на медицинску интервенцију. У случају када жели да право на здравље механизмом обавезне вакцинације претвори у обавезу на здравље, и тиме потре претходно не само поменуто право на информисани пристанак већ и сва друга поменута права, тада власт обавезује, не само члан 20. Устава РС, него и члан 26. тзв. Овиједо конвенције Савета Европе (Конвенција о људским правима и биомедицини). Оба акта налажу оном ко жели да уведе ограничење људских права и слобода правнообавезном вакцинацијом да претходно грађанима одговори на читав низ питања. На првом месту власт мора да одговори на питање да ли је ограничење права и слобода крајње нужно и неизбежно (начело ultima ratio – нити једно друго решење не долази у обзир), затим да ли је стварно спроводљиво (начело забране дискриминације – оно што не може да се у потпуности спроведе води дискриминацији оних који су успешно захваћени мером, а привилеговању оних који су се „извукли“) и на крају да ли је апсолутно недвосмислено да је оно као решење одговарајуће (начело пропорционалности – мера мора бити одговарајућа циљу који жели да се постигне) прокламованој сврси – заштити јавног здравља. Овиједо конвенција додатно тражи да се ови услови сагледају и оцене у вези са „социјалним и културним условима државе која је у питању“. У начелу речено, што је веће ограничење људских права и слобода и што је већи број истих ограничен, то оправдање за исто мора бити убедљивије, боље аргументовано и краће трајати.

ПРАВИЛА И ИЗУЗЕЦИ 

Постоје ли још нека мерила која би се у нашем случају могла применити? 

Будући да је одлуком о правној обавезности вакцинације у потпуности ускраћено право на информисани пристанак на медицинску интервенцију, у оцени пропорционалности користе се и нарочита додатна мерила. У случају процена пропорционалности мере обавезне вакцинације у случају неке заразне болести морају се довести у везу њен фактор репродукције, вероватноћа појављивања симптома, типични ток те болести и њене најчешће компликације, број заражених и сл. са вероватноћом, природом и врстом нежељених дејстава вакцине. Затим се морају довести у везу исходи по друштво у оба случаја (обавезне и необавезне вакцинације) и упоредити. Tо се ради на бази одвојене процене за сваку поједину болест, и од случаја до случаја, а то значи за сваку поједину епидемију. Код сваке епидемије сваке болести поново се испитује оправданост обавезне вакцинације и такав закључак не важи вечито. У зависности од околности он може да буде и потврдан и одричан за једну исту болест. Речју, одлука о стварању изузетка од права на информисани пристанак на медицинску интервенцију коју гарантује Овиједо конвенција није вечита већ се са сваком новом епидемијом, чак и исте болести, преиспитује.

ПРЕД УСТАВНИМ СУДОМ 

Зар није Уставни суд својом одлуком 2017. године већ решио питање уставности обавезне вакцинације?

Није. Уставни суд није ни имао прилике да се о овоме изјасни јер је његово Прво велико веће одбацило иницијативе за оцену уставности обавезне вакцинације и тиме је спречило јавну расправу пред Уставним судом. У тренутку када је сасвим јасан и очит експлозивни потенцијал и отровни набој расправе која се у српској јавности водила (у тренутку доношења одлуке најмање две године) око теме обавезне вакцинације промишљеност и мудрост налагали су да се скупи неопходна храброст и да се закаже јавна расправа пред Уставним судом. Непроцењива би била корист која би се баштинила од оваквог приступа проблему. Заговорници два екстремна става о обавезној вакцинацији би у њој добили меродаван форум на којем би цивилизованом и разумном разменом етичких и стручних аргумената каква обично краси Уставни суд имали прилику да се разговетно изјасне и чују. Србија би овим путем каналисала и зауздала махниту жестину и негативну енергију којом је натопљен сукоб између екстремних заговорника и екстремних противника вакцинације који би могао да се назове „емотивна епидемиологија” у коју се нажалост укључила и држава стављајући се у свом незнању на једну од страна. Тиме би највећа и најважније група у овој расправи, она којој припада највећи део становништва у Србији – вакцинациони скептици – добила јединствену прилику да стекне правилну представу о чему се у овој расправи ради и да коначно уобличи своје ставове.  Висок ниво имунизације (који се можда и може постићи казном) не значи и висок ниво поверења у имунизацију као и у лекаре и здравствене власти као промотере ове мере здравствене политике. Незнање извршне и законодавне гране власти које су путем садејства својих неукости 2016. године претвориле једну нормалну меру здравствене политике у казнену интервенцију (само за децу), саучествује од тада и судска грана власти овом кукавичком и штеточинском одлуком чија ће прва и најважнија жртва бити поверење. Распаљујући један пол у расправи (заговорнике вакцинације) безрезервним прихватањем његових екстремних ставова и разјаривши оправдани гнев другог пола (противника вакцинације) одбацивањем њихових иницијатива без јавне расправе, Прво велико веће Уставног суда је нахушкало на избијање „Првог вакцинационог устанка“ у Србији. Тако је онемогућен трећи најбројнији пол (скептици) да у разумној комуникацији аргумената здравствених власти са становништвом дођу до исправних информација и обавештења за питања на која никако да добију одговоре. Проблем недовољног броја људи спремних да се вакцинишу је увек био проблем недостатног и недовољног општења здравствене власти и народа где кривица увек лежи на страни власти јер она располаже стручним механизмима, ресурсима и апаратуром да у том општењу преузме иницијативу и пошаље праву поруку о сврси и смислу неке мере јавног здравља. Одбијајући да преузму одговорност здравствене власти Србије су уточиште потражиле код Уставног суда, а у свом непознавању проблематике Прво велико веће им је то уточиште пружило одбијајући да организује управо оно што је у средишту и сржи проблема – аргументовану и цивилизовану стручну јавну расправу о сврси вакцинације и њеним предностима и манама по појединце и друштво. Тиме је само подупрло слабост здравствених власти у виду неспособности да опште са народом и пружило им оправдање да истрају у свом нераду и незнању, док је ојачало снагу ставова подносилаца иницијатива уверавајући их у њихову исправност штеточинским и кукавичким избегавањем јавне расправе. Ипак, највећу штету је Прво велико веће Уставног суда нанело интересима јавног здравља у Србији тако што је горе описаним механизмом потиснуло скепетике у правцу ставова искључивих противника вакцинације. 

КРИТЕРИЈУМ ЕФИКАСНОСТИ 

Ипак, законски притисак је повећао број вацинисаних, а критеријум ефикасности у друштвима позног капитализма није небитан. 

Из горенаведеног разлога релативно повећање стопа вакциниције у Србији од када се она спроводи под претњом казне не треба да охрабри заговорнике вакцинације, зато што је оно последица страха од казне, а не рационалног уверења у исправност одлуке коју су донели и поверења у здравствене власти. Стога се у време доношења ове штеточинске одлуке без проблема дало предвидети да ће отпор вакцинацији као мери јавног здравља само расти и да ће показати све своје лоше последице ако којим несрећним случајем избије епидемија неке озбиљне болести која ће изискивати потребу за ванредном имунизацијом целокупног становништва, а потрошено поверење народа се покаже као непремостива препрека да се она спроведе. То се управо сада и дешава: садашња власт покушава да спроведе ванредну имунизацију у атмосфери потпуно нарушеног поверења у вакцинацију. Узалуд, касно је.

ПРОТИВ ОБАВЕЗНОСТИ СВАКЕ ВАКЦИНЕ 

Ви сте против правне обавезности сваке вакцинције. Због чега имате тако радикалан став? 

Ако је запрећена казненом репресијом онда да. Највећа препрека здравог разума свакој правнообавезујућој вакцинацији јесте природа односа који постоји у здравственој делатности. Однос пацијента и здравственог особља је увек и изнад свега био и остао однос поверења. Као што се не исповедамо код свештеника који исприча наше грехе пред целом парохијом, или не ангажујемо адвоката који изнесе стање нашег случаја противној страни у спору, тако се не лечимо код лекара коме не верујемо. Како веровати лекару којег је држава казненом принудом претворила у доушника који мора да пријави наше сумње, стрепње и бриге у вези са квалитетом и безбедношћу вакцине здравственој инспекцији? Да ли је могуће створити и одржавати однос поверења под претњом казнене принуде? Одговор се сам намеће: нити једна савест се није ослободила на силу. 

ПИТАЊЕ ПОВЕРЕЊА 

Значи, све је питање поверења?

Да. Уколико су намере власти у кампањи вакцинације честите и најбоље (страх ме и да помислим нешто друго!) тада је основни разлог који узрокује недовољно поверење становништва према овој здравственој мери мањкава или непостојећа кампања здравствене комуникације са грађанима. Наиме, у структури грађана се налази врло мало екстремних заговорника вакцинације који ће увек и под сваким околностима заврнути рукав, и једнако тако мало екстремних противника сваке вакцинације. Највећи део становништва спада у категорију коју озбиљна наука назива, како смо већ рекли, скептици. То су људи у потпуности свесни цивилизацијског искорака који изум вакцинације представља на пољу народног (и њиховог сопственог) здравља. С друге стране они  су исто тако свесни да нити један изум није савршен, да има своје мањкавости, да свака нова технологија има своје „дечије болести“ и, на крају, да може да се злоупотреби. Узмимо нпр. технологију атомске фисије: она нам је дала и атомску енергију, али и атомску бомбу. Можда најбољи пример је нова CRISPR технологија односно технологија тзв. генетских маказа. Она ће нам у будућности омогућити да се генетским инжењерингом лечимо, можда и од већине болести, али истовремено и да наручујемо потомство (тзв. дизајниране супербебе) са тачно одређеним карактеристикама (ова технологија има потенцијал да буде нешто најопасније што нам се десило од изума точка јер стварање друштва по Хакслијевом моделу чини сасвим могућим). 

НАПАД НА УМЕРЕНЕ 

Која струја има превагу кад се овакве теме разматрају и кад се обликује јавно мњење? 

Са прве две категорије грађана не вреди ништа радити. Први би се вакцинисали и када би вакцина била забрањена, а ови други се не би вакцинисали и када би то било обавезно, макар и под претњом казне. Срећа по народно здравље обе ове категорије заједно чине убедљиво најмањи део популације. Највећи део су поменути скептици. У питању је обичан свет, умерених животних и ведносних ставова, који нема проблем са вакцинацијом већ конкретно одређеном вакцином. Када је у питању тачно одређена вакцина и њен садржај, квалитет и безбедност, ови људи имају тачно одређена питања (нпр. зашто у једној истој вакцини када се она производи за тржиште Трећег света као конзерванс користи тиомерсал, а кад се производи за Западна тржишта не), недоумице, сумње, нејасноће, стрепње итд. Нити овој нашој нити било којој другој власти на овом свету приликом комуникације са скептицима, а понављам то је највећи део народа, не треба казна, довољни су одговори. Али не било који одговори, већ одговори на управо она питања која су они поставили. Ако се према овим људима постави потцењивачки, као да су они глупи, и комуницира се с њима путем одговора на питања која они нису поставили, добиће се још дубља сумња и скепса. Ако се према њима постави надмено, са позиције силе, и комуницира казном, реакција која се добија није прихватање вакцине, већ управо супротно – одбијање, јер казна уништава поверење и развија сумњу која прераста у оправдани отпор.  

Сада, када би требало све снаге усредсредити на успостављање тог срушеног поверења једном широком кампањом разумне, одмерене и сталожене здравствене, а не казнене, комуникације са грађанима, она се прескаче и поново се покушава да се на брзину реши проблем обољења који ће, сада је то сасвим извесно, постати наш трајни сапутник.

ЕПИДЕМИЈЕ НИСУ САМО ПИТАЊЕ ЗДРАВСТВА 

Апел тврди да епидемије нису само здравствени феномен? 

Тако је. Разумна епидемиологија, лишена бурних емоција и ерупција вашарске речитости, врло добро зна да је свака епидемија, а нарочито она нових и непознатих болести, у првом реду политички, затим друштвени и привредни, па тек онда здравствени феномен. Наше здравствене власти у свом незнању губе из вида (или намерно занемарују) једну врло важну и елементарну поставку изворне епидемиологије. Наиме, епидемиологија је створена почетком XIX века као нагло набујала мешавина медицине, статистике као природне науке (она је грана математике) и различитих друштвених наука. Изворна епидемиологија је тако равноправно оперисала колико са социјалним толико и са природним чиниоцима ризика настајања болести. Стога је своје мере и механизме развила као сложена устројства која како са друштвеног тако и биолошког становишта објашњавају појаву и кретање болести, али и делују на њу. Оваква изградња епидемиологије се последично развила у различите мере социјалне, здравствене, привредне или развојне политике државе усмерене ка сузбијању или спречавању болести. Половином XX долази до нагле промене у епидемиологији. Главни узроци смрти више нису биле заразне већ незаразне, тзв. непреносиве болести. У тој мери су и постојећи обрасци епидемиологије захтевали иновирање. Она је морала да средиште своје пажње усмери са друштва, кроз које се преносила заразна болест са једног човека на другог, на појединца, јер надмоћне болести више нису прелазне односно заразне. Тако је изградила нове обрасце поимања болести који су нагласак стављали на тзв. личне чиниоце ризика који су били довођени у везу са понашањем појединца, а не са класичним друштвеним или биолошким чиониоциома болести. Тако су тзв. друштвена и тзв. молекуларна епидемиологија уступиле место тзв. епидемиологији индивидуалног ризика, а поступак у којем је до тога дошло је због искључивости и жустрине у начину изношења ставова у науци назван епидемиолошки ратови. Епидемиологија индивидуалног ризика, која је постала надмоћни облик епидемиологије како су непреносиве болести постале учесталије од преносивих, је лакше истрпела молекуларну епидемиологију у свом присуству зато што обе стављају нагласак у објашњењу настајања болести на индивидуалне чиниоце исте. 

МЕТОДИ ЛУДИЛА 

А шта ако у том лудилу, по речи Шекспировог Полонија, има методе? 

Дозвољавам могућност да у Србији ипак није у питању незнање, већ је прави узрок ове званичне поједностављене епидемиологије тај што је признавање друштвених чинилаца болести одувек пратило са собом као последицу скупе мере социјалне, здравствене, радне, привредне и уопште развојне политике једног друштва. У њиховом присуству решења фармаколошке индустрије (лекови и вакцине) по природи ствари падају у други план. Један упрошћен и сведен наратив појаве болести који је у сржи епиемиологије индивидуалног ризика („твој начин живота води КОВИД-у, ко ти је крив што идеш у кафану, тржни центар, на зимовање, не вежбаш, не храниш се здраво…“) или молекуларне биологије („твоји гени стварају склоност ка КОВИД-у, ко ти је крив што си се родио склон кардиоваскуларним обољењима, тромбози, гојазности…“) онемогућава расправу о широким друштвено-политичким и економским факторима ризика обољевања. Као таква савремена српска епидемиологија је веома подобна за злоупотребу од стране оних којима није у интересу да се у друштву било шта мења, али им је истовремено у интересу да се продају лекови или вакцине. Што једноставније објашењење болести то се мање ресурса улаже у опхођење с њом и мање има потребе за променом друштвеног устројства у коме живимо а које, чинећи нас неједнаким, уствари јесте прави фактор објашњења болести. Овако изграђена епидемиологија оптужујући појединца односно индивидуу за стање своје болести је дубоко прожета једним моралним негативним ставом према адресатима своје поруке. Она тако ствара нове парије у друштву: пушаче, алкохоломане, оне који се упуштају у незаштићен полни однос, возаче који нису везани, мотоциклисте који не носе кациге, физички неактивне, гојазне, весељаке и бећаре и уопште речено све друге који су начином живота „сумњиви“. У ове сумњиве личности српске власти, сврставајући се у епидемиолошким ратовима на једну страну и прихватајући безрезервно њене морализирајуће аргументе, убраја сад једну нову врсту парија у српском друштву – невакцинисане – пренебрегавајући да су обрасци епидемиологије индивидуалног ризика створени за непреносиве болести, а не заразне као што је КОВИД-19! Ономе коме ово није јасно постављам реторичко питање: како је могуће да у САД данас нема туберкулозе, једнако као и у Европи, али тамо никад није аплицирана BCG вакцина?

НЕВАКЦИНИСАНИ СУ „КРИВИ“

Формирана је, дакле, идеологија „кривице невакцинисаних“.

Занимљиво је да у тој новој и изопаченој српској епидемиологији индивидуалног ризика невакцинисани нису криви само за своју болест. Кривицу невакцинисаних она уздиже на једну нову моралну раван: одједном су криви и за туђе болести, као да је невакцинисан човек аутоматски болестан и заразан! Међутим таква морална порука, која осуђује једне људе за последице и стање у животу других људи, је у ствари далеко од класичне етике. Стварајући правило по којем неким људима (невакцинисанима) може да се ускрати могућност да одлуче шта ће да раде са својим телом зато што је то наводно „у општем интересу“ створена је једна крајње утилитаристичка биоетика у српској политици јавног здравља. Она ће по природи ствари доћи у сукоб са обичном људском етиком, што се да видети у веома жустрој јавној расправи око обавезне вакцинације која не јењава. Тако је бивши министар просвете својевремено поручио невакацинисаним ђацима да неће моћи у школу, а њиховим родитељима да ће им одузимати децу. Српски председник је пре пар дана онима који „неће вакцину“ поручио да поштено кажу „да неће ни кревет“ у болници. Филозофија као наука којој припада појам етике је овај обрачун одавно предвидела. Фуко је као кључни проблем ове распре препознао опасност дискриминације оних који нису у стању да испуне високе захтеве које обрасци те утилитаристичке биоетике постављају за равноправан положај у друштву. У овом случају то је попуњен вакцинациони картон. 

Ко га нема, мање је човек.

РАЗГОВАРАО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Шира верзија интервјуа објављеног у „Печату“ 

[table id=1 /]