ПРОШИРЕЊЕ ЕУ ЈЕ МРТВО, РЕФОРМЕ НЕ ВОДЕ КА ЧЛАНСТВУ: Шта долази уместо тога?

Принцип да реформе воде чланству у ЕУ више не важи за државе Западног Балкана, пише Франкфуртер алгемајне цајтунг у опширној анализи и поставља питање да ли Србију и комшијске земље треба само финансијски и економски придружити Унији.

“После пада Гвоздене завесе, Европска унија је својим комшијама на истоку дала обећање које је било једноставно и успешно: постаните као ми, и онда ћете бити једни од нас“, пише новинар Михаел Мартенс у анализи за Франкфуртер алгемајне цајтунг, а преноси Дојче веле.

У мају 2004. је то водило пријему осам некадашњих комунистичких држава, као и Кипра и Малте. Три године касније уследиле су Румунија и Бугарска, иако нису испуњавале централни критеријум – функционалну правну државу, подсећа се у тексту.

“У лето 2013. се Хрватска као последња принова провукла кроз бриселска врата. Од тада су та врата затворена“, пише Мартенс у тексту објављеном на порталу листа и, пар дана раније, у штампаном издању.

„За шест балканских држава које желе да приступе ЕУ – Албанију, Босну, Косово, Црну Гору, Северну Македонију и Србију – порука је јасна: више не важи стари принцип да ангажоване реформе у једном тренутку воде чланству у ЕУ“, стоји у тексту.

Нико то није јасније искусио него Северна Македонија која је на захтев Грчке чак променила име државе како би могла да отпочне преговоре са ЕУ. Ипак, после грчког вета уследио је француски па бугарски, овог пута због наводно украдене историје и језика словенских Македонаца. Процес проширења је препун политичких замки које немају много везе са реформским напором земаља кандидата, наводи се у анализи.

Додаје се да на Балкану више нису изненађени, након што је француски председник Емануел Макрон у јулу 2019. у Београду јасно рекао да ЕУ неће примати нове чланице док се сама не реформише. Подсећа се да прича није нова: још 2005. године је берлинска Фондација за науку и политику (СWП) у једној публикацији приметила „растући замор од проширења“ и питала се „да ли је заиста пуноправно чланство у ЕУ једина опција за дугорочну стабилизацију“ држава Западног Балкана.

„То питање је актуелније него икад“, пише сада Мартенс. „Ако чланство није реално – како онда ЕУ да се односи према региону? Како да очува утицај и супротстави се политичким ривалима попут Русије, Кине и Турске? Постоји гомила идеја, и многе нису нове.“

Подсећа се на текст који су у мају 2003. у Њујорк тајмсу објавили премијер Србије Зоран Живковић, премијер Албаније Фатос Нано, те хрватски и македонски председници Стјепан Месић и Борис Трајковски. Они су још тада тражили да земље Западног Балкана имају приступ кохезионим фондовима ЕУ – дакле да финансијски буду третиране као чланице ЕУ, иако не би имале право гласа у Бриселу.

О томе за Франкфуртер алгемајне говори и Душан Рељић, шеф бриселске канцеларије СWП: „Становништво Западног Балкана не прелази 3,5 одсто укупног становништва у ЕУ. Ако се мери према привредној снази, значај региона је још мањи. Дакле, не ради се о огромним сумама већ о највише три милијарде евра годишње. Али исправно уложени структурни финансијски подстицаји могли би много тога да покрену у региону“.

Рељић указује да читави делови региона одумиру због исељавања – највише у правцу ЕУ. Без финансијске подршке, сматра Рељић, „друштва региона ће искрварити“. „Битан део привредног раста који су Румунија и Бугарска последњих година достигле упркос смањењу становништва потиче од тога што те две државе користе структурне и кохезионе фондове ЕУ“.

Рељић иде и корак даље – без економског јачања средње класе, не може се очекивати јачање правне државе. „Средња класа није гарант, али јесте предуслов либералне демократије. Тренутно одлазе велики делови средње класе. Многи остају у прекарном положају и прихватају сваку врсту популизма јер више ни у шта не верују“, каже Рељић за ФАЗ.

Новинар Михаел Мартенс додаје да годинама постоје различите варијанте предлога да се Западни Балкан прими у Европски економски простор којем, осим држава ЕУ, припадају и Исланд и Норвешка. Подсећа се да су државе региона привредно ионако сасвим окренуте у правцу ЕУ са којом обављају око три четвртине трговинске размене.

„Заиста, Турска, Русија или Кина – на чији се утицај на Балкану често драматично упозорава – привредно скоро да не играју улогу у региону (осим, у случају Москве, у енергетском сектору). Мењачнице од Београда до Тиране нуде евре, доларе и швајцарске франке, али не рубље или турске лире. Али идеја да би државе региона требало да се припреме за учешће у Европском економском простору до сада је често одбијана од Београда до Тиране. Тамо у тој идеји виде покушај да се кандидатима за ЕУ подвали сурогат ЕУ“, пише у тексту.

За франкфуртски лист је говорила и Весна Пусић, шефица хрватске дипломатије у време уласка у ЕУ, која идеју о економском и финансијском укључивању региона у ЕУ сматра смисленом, али указује и на примере Пољске и Мађарске које нагињу моделу „илибералних демократија“ иако уживају у европским средствима.

Своју анализу Мартенс закључује овако: “О новим приступима се мора дискутовати јер у процес проширења у његовој изворној форми више нико у региону не верује. И то из добрих разлога.“

[table id=1 /]

Танјуг