ЛАПОВО: Место где утваре и дрекавци и данас харају

Између Слатине, Парлога и Клиновца, у лаповачком атару, на путу за Марковац, на некадашњем Цариградском друму, налази се Куцин брег, на коме су Лаповчани виђали разне утваре, попут невесте, санђама, дрекаваца и других авети и још увек, с колена на колено, преносе приче о страшним сусретима.

Према речима Животе Денића, скулптора из Лапова, у подножју брега била је турска караула, а изнад брега било је село Главица. Село постоји у историјским записима и познато је као гербанџијско село, односно, село које није плаћало данак, али је морало да удовољава Турцима, да одржава путеве.

Опасни пси су најављивали да неко долази…
– Пошто је то био пункт кроз који је народ могао да прође и где су Турци наплаћивали царину и контролисали ко пролази, а како је неко лако могао да их заобиђе кроз густу шуму, Османлије су поред пута везивали огромне, опасне псе. Они су оглашавали и најављивали нечији долазак. Зато је брег назван кучећи или скраћено Куцин брег – каже Денић.

Ко су “дрекавци” и шта се догодило деди Јеремији?

Дрекавци су деца која су умрла некрштена. Појављју се на местима великих покоља или трагедија, где свештеник није опојао. Најчешће су црна, имају главу детета, тело мајмуна и непрестано скачу. Човек из Марковца причао му је да су дрекавци раније код Куциног брега нападали људе који су терали свиње на вашар, а Радисав Пауновић му је испричао шта се 1928. године догодило његовом деди Јеремији.

– Док се коњском запрегом, којом је превозио брашно, код Куциног брега стигао је у глуво доба ноћи. Коњи су се узнемирили, почели да шене, да се отимају. Јеремија их је смиривао и терао да крену даље, али они су били све узнемиренији. У једном тренутку Јеремија је угледао мало, црно, длакаво створење налик детету, које се кретало веома брзо и које је испуштало чудне звуке.

То створење га је напало, вукло кроз трње, јахало и гребло све док нису први петлови запевали. Тада је нестало, а коњи су се смирили.Преплашен, сав подеран и модар, Јеремија је кренуо ка својој кући. Испричао је укућанима шта му се догодило, а ујутру је позвао и свештеника да и њему исприча. Свештеник му је потврдио да је од многих људи чуо исту причу. Исту причу казивали су ми и Света Милојевић и Мића Банковић – сећа се Којанић.

Према његовом казивању, ту су се од давнина дешавале чудне ствари. Када је једне ноћи неки човек завршио орање и почео да силази с Куциног брега, спопале су га санђаме.

Санђаме су рекле да пође са њима. Пошао је!

Речено му је да сиђе са трактора и да пође са њима. Био је много уплашен и послушао их је. Целу ноћ је ишао за њима, све док није изашло сунце и нису запевали први петлови. Несрећни човек је тада видео да је близу Раче! Био је шокиран када је схватио да је прешао скоро 10 километара!

И дан данас се дешавају мистични догађаји!

И дан-данас се тамо дешавају мистични догађаји. Пријатељ железничар причао ми је да је једном пролазио поред Куциног брега, док је ходао ка Лапову. Запалио је цигарету пре моста на улазу у Лапово, видео је човека, накашљао се и пришао.

“Имаш среће што ти је цигарета у устима, а да је немаш, све би било другачије”, рекао му је човек, а пријатељу се крв следила у жилама, јер је тек тада схватио да је наишао на утвару – прича Денић.

Владимир Којанић, који се бави митовима и легендама овога краја, каже да је гласник кнеза Лазара дошао у Главицу да позове војнике да крену у бој против Османлија. У том моменту су из манастирске порте са сватовима излазили Јован и Ружица који су се управо венчали у манастиру Кленовцу.

Невеста је рекла да неће скинути вео док се не врати…

Не двоумећи се ни трен, младожења је пољубио невесту, целивао руку мајци и оцу и са још деветнаест момака кренуо у бој на Косово. Невести је дао завет да ће да се врати, а она њему да неће скидати вео док се он не врати. Чим би угледала караван или коњанике, Ружица је силазила с Куциног брега и распитивала се о свом драгом.

Једног дана сазнала је тужну вест. Њен витез је погинуо. Истог момента је пала и умрла од превелике туге за својим драгим. Лаповчани верују да је невеста у белом, коју и виђају, заправо несрећна Ружица.

– Двадесетак људи сведочили су ми о појави беле даме или невесте у белој хаљини, која као да сачекује путнике-намернике. Никола Матејић ми је рекао како је пре седам година видео девојку у белом како лебди над брдом. Кренуо је у лов и спазио девојку како плаче. Почео је да јој прилази да би јој помогао, јер је помислио да ју је неко напаствовао.

Утваре могу да виде само рођени у суботу и баксузи!

Међутим, како је он прилазио, она се удаљавала. У једном тренутку је потрчао за њом, али је није стигао. Само је видео како је лебдела према Марковцу.

Покојни Милорад Којанић причао ми је о чобанину Јови, који се из Марковца преко Парлога упутио у колибу у потезу Дрењари. Код Куциног брега видео је девојку која плаче – с неверицом прича Којанић.

И сам је, вели, пре седам година био сведок једног немилог догађаја док се са Милошем Бојићем, који живи у Француској, и његовом мајком Горданом враћао из Марковца.

“Владо, види нека тета у белом лебди изнад оног брда”, рекао му је тада петнаестогодишњи Милош. Којанић се окренуо, погледао, али ништа није успео да види. Онда је, каже, Гордана сва претрнула, јер је видела исто што и њен син.

Рођени у суботу

– Питао сам свештенике и монахе зашто не могу да видим санђаме, дрекавце, виле, а они су ми рекли да сам рођен на Светог Варнаву, па ми се сатана тешко приближава. Зато их не виђају ни остали људи који су рођени на неки светац и који су крштени на време. Некрштени, они који су рођени у суботу и баксузи, доживљавају тешке повреде, саобраћајне несреће по лепом времену – вели Којанић.

Краљева војска

На том месту Војска Краљевине Југославије сачекала је Немце и ту је погинуло 70 бораца из Лапова.

[table id=1 /]

Зорица Глигоријевић / Новости