КО ЈЕ ИЗДАО ЗМАЈА ОД НОЋАЈА

Стојан Чупић није заборављено име српске револуције. Сећање на његов допринос ослобођењу Срба остало је живо и поред комунистичког притиска да се понашамо као да је историја почела 1941. године. Заправо оживљавању сећања и интересовању за дело Стојана Чупића – Змаја од Ноћаја у његовој Мачви дело је више фактора, али и племенитог понашања Сафета Хамзића, становника Великог Зворника.

Гроб у цвећу

Године 1985. Сафет Хамзић, тада 70-годишњак, био је на пропутовању кроз Шабац. Из аутобуса је запазио таблу која је означавала да је то Улица Стојана Чупића. По повратку кући Сафет шаље писмо Скупштини општине Шабац, а ова га прослеђује свом (ондашњем) Комитету за друштвене делатности на разматрање.

Поред осталог у писму

је написано да је на пропутовању кроз Шабац запазио улицу са именом Стојана Чупића – Змаја од Ноћаја. Пошто се гроб и споменик Стојана Чупића налазио у његовом дворишту, на неких 10 метара од улаза у кућу, он је сматрао за потребно да обавести представнике града у коме је ова личност значила толико да по њему и улица носи име, да су посмртни остаци у његовој авлији и да се он брине о гробу.

Поред тога у писму описује како је дошло до тога да се гроб нађе у његовом дворишту. Наиме, када су се и последњи Срби иселили из Великог Зворника Српска православна црквена општина је продала имање на којем је била црква и гробље, а купцу је оставила у аманет да се брине о само једном гробу – гробу Стојана Чупића. Тако је и било. Сафетов отац испуњавао је аманет, а и он, такође. Његови синови, пише у писму, немају намеру да наставе чување гроба Стојана Чупића, па старина моли надлежне из општине Шабац да пренесу посмртне остатке у Србију.

После тога у Зворник је отишла делегација из Шапца у којој су били Бранко Исаиловић, Стана Муњић, новинар “Гласа Подриња” и Јован Радосављевић дописник “Илустроване политике” из Шапца. Делегација је отишла на адресу пошиљаоца писма и уверила се да је стари Сафет Хамзић говорио истину. Гроб је био уређен и сав у цвећу, са клупом за одмор случајног путника намерника.

Сафет Хамзић је гостима из Шапца показао гроб и испричао да се Стојан обрео у Босни преобучен у просјака пошто је бежао од Милоша Обреновића и српских војвода. Заноћио је у Хану у Зворнику где су га зворнички Турци препознали и дојавили бегу. Овај је послао војнике који су га задавили и бацили на ђубриште. Тело је нашао неки зворнички Србин који је и сахранио Стојана Чупића.

Шта је истина?

Заиста, око убиства Стојана и у Србији су постојале две верзије: једна да су га туркофилски мачвански кметови издали Турцима, а друга, коју заступа и академик Радован Самарџић, да је ћутња обавила Стојанову смрт јер се сматрало да је будући кнез Србије свог могућег ривала предао Турцима. Али, пођимо редом.

Издајство мачванских кметова

Вук Стефановић Караџић о смрти Стојана Чупића забележио је следеће:

“Чупић Стојан вративши се из Ваљева гледао да побуни Мачву али су људи затезали, а кад Турска војска навали на Дрину Турци навале на кметове, да издаду Чупића ако су раја (као што су говорили) и ако желе на миру остати; а Чупић је слао кметове да залагују Турке док би Милош дошао с војском. Један од кметова каже Чупићу у очи да се неће бити с Турцима и харати се и робити на ново; и сви су га звали да отиде на Дрину гдје ће доћи Бијељински ајан са два човјека да се разговоре и они да остану у миру. И позову га без војске (које је имао око 500) да иде кметовима од цијеле Мачве на договор. Он то учини на њихово увјеравање и заклињање да му ништа неће бити; а ови су кметови били послали два брата Росића из Бадовинаца те превели 200 Турака, који засједну око пута. Кад Чупић (на колима) с кметовима уђе у бусију, Турци га ухвате, а кад Турци стану пљачкати Чупићеве момке (око 10), кметови повичу: (…) Што чините Турци? Нијесу то Чупића момци већ наши синови; ми нијесмо Чупића могли овдје довести док нијесмо своје синове с њима довели.” тада Чупић (…) да су кметови знали за Турке. Одведу га преко Дрине Рушић-паши, а он га послије пошаље у Зворник; ондје је изнајпре ишао по вароши, а послије огласе да (је) умро од куге, а веле да су га удавили. Онај исти дан кад је он предан Турцима кнез Милош дође с војском у Мачву. Сутрадан он удари на Турке на Дубљу; а Симо је Ненадовић дошао с нешто војске прије и састао се с Чупићем”.

Како се види Вук није забележио другу верзију овог догађаја, ону која говори да га је будући кнез Србије, Милош Обреновић, предао Турцима. Зашто? Академик Самарџић сматра да Вук није располагао одређенијим вестима да је Милош кривац за Чупићеву смрт, али да му је теза била позната. Чупић је у тим временима сматран једним од најозбиљнијих претендената на кнежевски престо Србије, пошто је за време Карађорђевог Совјета уживао велики углед као речит и храбар човек. И не само ту, у Србији. Стојан је уживао велики углед и међу Турцима. У песми Милош Стоићевић и Мехо Оругић, Стојан Чупић се помиње као трећи по реду међу српским поглавицама, који су опасни за Турке. Он ју је прећутао да не би умањивао ауторитет будућег кнеза Србије и вође Другог српског устанка.

Према Милошу Ђ. Милићевићу смрт Стојана Чупића дело је издаје мачванских кметова којима се није допало да се поново боре против Турака, те су се на Чупићево инсистирање да се изјасне за кога су: за крст или за ибрик, изјаснили за ибрик. Своју тезу Милићевић заступа на информацијама чича Мирка Копрића, из Салаша Ноћајског, који је причао да је његов рођени брат био на Прудовима са Стојаном када је издан. Те мачванске кметове, који су после пришли Турцима и са њима ишли у напад на шанац у Дубљу, после пораза Турака посекао је Димитрије Ногић (родом из села Совљака, хајдуковао са Марком Штитарцем).

Бој на Салашу

Стојан Чупић – Змај од Ноћаја, био је познати мегданџија, вођа и јунак Првог српског устанка. Своју славу учврстио је после Боја на Салашу када је са малом војском, применом војничког лукавства, савладао вишеструко бројније турске снаге.

Наиме, Турци су врло често упадали у Мачву преко Дрине, пљачкали и робили и брзо се повлачили. Бој на Салашу последица је једног таквог упада Турака у Мачву где су поробили два села, Глоговац и Совљак када је Стојану стигла вест о њиховом упаду. За то време Стојан са војводама Јанком Катићем из Рогаче и Вујицом Вулићевићем из Азање пије вино у кући Петра Ерићева у селу Метковићу. Стојан је имао задатак да се брине о безбедности Мачве и Подриња. У том моменту утрчава “стражарче” и обавештава о турском упаду у Мачву. Тај турски упад приметио је хајдук Станко (описан у истоименом роману Јанка Веселиновића) који је имао 70 људи. На Станкову команду плануло је 70 пушака на шта је стигао одговор 7.000 турских пушака, и тог момента Станкова чета престала је да постоји. “Стражарче” је припадао тој Станковој чети и није знао ко је још преживео.

Стојан Чупић око себе има само двојицу људи, двојицу оданих буљубаша, “одабраних лавова”, Маринка Сићића и Васиља Шуманца. Они без поговора седлају коње и спремају се за неравноправни бој. Тада се Стојан обраћа војводама Катићу и Вујици Вулићевићу да му помогну. Војвода Вујица, ћутке гледа у војводу Катића, који треба да донесе одлуку, а коме није било мило да замеће бој у земљи незнаној и са мало друштва. Осећајући се напуштеним од пријатеља Чупић плаче, што опредељује војводу Вујицу да се са својих педесетак момака придружи Стојану, а потом и војводу Катића. Удружени, крећу у сусрет Турцима.

Чупићев ратни план је следећи: пошто су малобројни – да се прикажу Турцима и помешају са њима, тада да опале по једну пушку и да се, потом, прихвате сабаља и њима наставе борбу. Тако су и урадили. У том моменту појављује се и хајдук Станко са још два друга који су преживели борбу са Турцима. Успех је потпун.

На мегдану бегу Зумбилићу
Осим овог боја Стојан је учествовао и прославио се и у следећим бојевима: у боју на Главици преко Дрине (где је спасао Цинцар – Јанка); на Клењу; на Бајиној Башти (где је уместо Хаџи Мелентија, прешао преко Дрине на мегдан силном Турчину бегу Зумбилићу, који се толико уплашио Стојана да је побегао). Чупић је учествовао у боју на Равњу коју су Срби изгубили када је прешао у Немачку, тј. Срем.

Савременици Стојана Чупића посебно су поштовали Чупићеву хитрину у смишљању акција, брзину којом је изводио нападе, две врлине које су посебно одликовале и оплемењивале његово неспорно јунаштво. Због тих особина био је и прозван Змајем од Ноћаја. Историчари Карађорђевог и Милошевог устанка сматрају га изузетно способним устаничким старешином.

Стојан Чупић родио се у Пиви око 1765. г. у Херцеговини. Његово је право презиме Добриловић. Стојанов деда, по имену Тода, био је неки старешина у месту свог рођења, у Херцеговини. Не зна се зашто, али овај Стојанов предак, изненада, остави тамо своје синове и сву кућу, па дође у Мачву. Настанио се у Салашу Црнобарском. После неколико година помру Тодини синови и остану жива њихова деца, тј. Тодини унуци. Тада Стојанове сестре поведу са собом Стојана, и дођу у Мачву код деде. Једна сестра Стојанова удала се у Балатун, одмах преко Дрине у Босни, што је разлог да неки сматрају да је Стојан родом из овога села. Према предању у селу је био неки учитељ па је од њега Стојан научио писати. Према Вуку, то је научио од неког калуђера.

Изорао три ћупа злата
Када је Стојан завршио школу дошао је у госте у село Салаш Ноћајски код Страхиње Чупића, који је био богат човек, али без порода. Угледавши Стојана затражи од деде Тоде да га узме за сина. Тако и би. Страхиња га одведе кући, провуче кроз ногавицу (као да би га он родио), усини га, и после је држао као да му је рођени син. Тако је Стојан добио презиме Чупић.

Када се Стојан оженио поочим му је дао нешто имања да може радити, али и новца да може трговати (Стојан је био познат као трговац свињама). Међутим, остало је запамћено да је Стојан поред ових новаца из земље ископао још три ћупа новаца (орући). Стојан је иза себе оставио две кћери и сина Тому. Тома је имао седморо деце, али га ниједно није надживело. Сада у Салашу Ноћајском има потомства само од Стојанове сестре.

Стојан је био висок и плећат, имао је велике бркове, несумњиво је био миљеник Карађорђев који је за Стојана и Молера рекао: “Ко ми надговори Чупића и натпише Молера, даћу што затражи.” Кажу да је био у судству правичан, а сиротињи велики пријатељ. Његов панцир остао је код ћерке Василије, а сада је власништво Војне академије. Музеј у Шапцу располаже Стојановим чакширама и сабљом са канијом. У Салашу је оставио задужбину, цркву Великомученика Георгија. Године 1988. његови земни остаци пренети су из дворишта Сафета Хамзића у Салаш Ноћајски и сахрањени украј цркве – његове задужбине. Међутим, дилема да ли је издат од туркофилских мачванских кметова, или је то политичко убиство није поуздано решена.

[table id=1 /]

ИЗВОР: Српско наслеђе / Зоран Милошевић